Биографски и библиографски подаци
Сликар и писац Милан Ђокић
Рођен је 22. октобра 1937. године у Читлуку код Крушевца. Основ-
ну школу и гимназију учио у Подунавцима и Смедереву. Наста-
вио у Крушевцу, где је матурирао, генерација 1955. године. У Кру-
шевцу почињу прва интересовања за уметност, сликарство и
поезију. Постаје члан Клуба младих писаца и књижевника Кру-
шевца, 1954/55. и чита своје прве радове.
Објављује своје прве песме у “Победи”, “Студенту”, “Пољима” –
Н. Сад, “Улазници” – Зрењанин, “Омладини”, коју уређује Младен
Ољача, где објављује, на тематским конкурсима, па је похваљиван
и награђиван.
У Београду, за време студија на Академији ликовних уметно-
сти, активно се укључује у културна збивања и постаје члан Клуба
младих писаца Београда, при Дому омладине на Зеленом венцу.
Клуб је штампао два броја часописа “Младост”, 1956. године.
Дипломирао је на београдској ликовној академији 1960. у кла-
си професора Недељка Гвозденовића. Наредне године излаже на
Другом октобарском салону у Београду као најмлађи учесник.
Магистрирао је 1962. на АЛУ Београд такође у класи Недељка
Гвозденовића и постаје члан УЛУС-а. Активно ствара и живи у
Београду. У више сезона од 1959. до 1963. године учествује у кон-
зервацији живописа у манастиру Дечани.
На Пролећној изложби УЛУС-а 1971. године добија главну на-
граду. Од 1972. године прелази да ради у Завод за заштиту споме-
ника културе у Краљеву на пословима конзервације живописа и
иконописа. Активно излаже у Удружењу ликовних уметника За-
падног Поморавља где је више пута награђиван.
Ради на конзервацији цркве у Јаначковим Пољу 1978, на кон-
зервацији фрагмената из цркве у Дежеви, цркве у Враћевшници,
иконостасу чачанске цркве, фресака у манастиру Никољу.
Од оснивања члан је књижевног клуба “Багдала”, где и објав-
љује радове из ликовне есејистике. Прву књигу песама “Седми
трубач” објавио је у “Багдали”, 199О. године.
Ликовна монографија о Милану Ђокићу, чији је аутор Срето
Бошњак, историчар уметности, изашла је 1998. године у издању
Народног музеја Краљево и Колекције “Кошанин”.
У “Повељи” – Краљево, сарађује и објављује ликовну есејистику
и поезију. Члан је Књижевног клуба Краљево од оснивања. У
“Повељи” објављује другу збирку песама “Господ над војскама”,
1997. године.
Заступљен је у антологијама: “Грана која маше” (хаику поезија)
и зборнику хаику клуба из Краљева “Ненад Бургић”, “Између два
маха”; награђиван на конкурсима за хаику поезију; заступљен у
антологији “Дечанска звона” и “Крушевачка розета”. Такође је зас-
тупљен у антологији “Српска поетска плетеница” коју је сачинио
Дејан Томић, штампао “Прометеј” у Новом Саду, 2ОО3. године.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1999. године.
Добио је награду за рукопис збирке песама “Потез” за 2ОО4.
годину Књижевног клуба у Краљеву, који је изашао 2005.
Роман “Ветрометине звон” објавио је 2008. године у издању
Књижевног клуба Краљево.
Књигу изабраних и нових песама “Ине светлости” у издању
Књижевног клуба Краљево, објавио је 2011. године.
У припреми су роман о Априлском рату и књига раних песама.
Александар Марић
Угреби и утишаности
Милана Ђокића
Милан Ђокић је сликар, песник и есејиста, интелектуалац широ-
ког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог
сликарства, човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мисли-
лац и аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен
идејом неке исконске религиозности, речи су историчара уметно-
сти Срета Бошњака којим отвара расправу о ликовном ствара-
лаштву и схватању саме уметности Милана Ђокића. Додајући
томе и чињеницу да је он на свим плановима непрекидни труд-
беник и да не пролази дан када он не ствара или се не припре-
ма за стварање, добијамо слику човека који по библијској причи
добија десет таланата и свих десет успева да умножи и да им дода
већу вредност. Свако ко се сусрео са овим човеком морао је осети-
ти нешто од древности и исконске човечности. Место стварања
његове уметности, његов атеље, библиотека, радна соба, отворе-
не су непрестано за посетиоце свих генерација и интересовања.
Под кровом овог уметника многи су у тешком часу могли скло-
нити главу и добити преко неопходну утеху. У свом сликарском
дневнику Ђокић записује, поред техничких елемената, и следеће:
“Погледајте како душа непрестано баца светлост и сенку, оно
што је солидно чини шупљим, а крхко чврстим, дан испуњава
сновима, делује на нас тако да утваре исто толико узбуђују ко-
лико и сварност” и тиме показује да у његовом стваралаштву у
истој мери учествује и свет вештаствени и свет невештаствени,
свет невидимих сила и човекове душе.
У предговору прве објављене Ђокићеве књиге “Седми трубач”,
песник Љубиша Ђидић за њега каже да је годинама обилазио ма-
настире, чистио и копирао фреске, откривао црте и резе древ-
них записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе
и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и не-
срећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао
средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак да-
леког и прошлог приближавао и осавремењивао и тако се заправо
нашао у просоторима поезије. Пролазећи топониме, обилазећи
света места, трагајући за записом и потписом древних живописа-
ца, песник постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме
и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура проже-
та. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед
само ликовном есеју који носи назив “Над угребима непознатог
трудоделника”: “Сићушни, готово неприметно урезани у нежно
тело фреске, поред крадом записаних потписа или записа. Име,
грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању”. А
шта је друго наша уметност у свету хиперпродукције, брзине
и наслага безвредних производа до “угреби” и сведочанство о
постојању. Паралелно са током стиха све то Ђокић доживљава и
кроз материјализацију слике па се на једном месту пита да ли је
оно што се налази на слици било у нама, или у једној објективној
реалности, или на бесконачној временској траци, као једно мате-
ријализовано стање које се конкретизовало у материју боје, а
које има моћ да нам побуђује дух, да га храни, да му отвара про-
стотре. Али Милан Ђокић није само стваралац који не улази
у расправу са токовима модерне уметности, тако у једном свом
есеју, који расправља о могућности обнављања слике у светлу
савремених кретања на један поетски и разуме се сликовит начин,
даје оцену историје уметности.
“Све се креће и враћа на прво. Вински цвет се хвата истовре-
мено кад лоза цвета. И креч се излучује кроз боју на фрескама у
свој први облик. Све има своје време. Кад се вино узбурка, избаци
цвет горе. Тад не сме да се претаче. И уметност има своје време
избацивања цвета, попут винског. Да ли је савремена уметност
немоћ или пут ка надмоћи уметности и њеног значаја за живот,
схватиће се временом. Понекад треба заборавити све научено, да
бисмо могли све поново сагледати невиним очима. Ако је ово вре-
ме анти-уметности, удаљавање од класичне уметности, можда је
то добро иако је сведочанство о једном времену и једном привиду.”
По овоме се види да Милан Ђокић остаје веран класичном сли-
карству и његовим дометима да негује дух стваралаштва у коме
уметник као да “јуриша на тврђаву платна, чинећи интервенције
на слици, премишљајући се у чину сликања, чину додавања и
одузимања.”
У наставку дајемо колаж састављен од цитата из више ликов-
них критика које су пратиле Ђокићев дугогодишњи рад и које
приказују развој његове уметности у којој се поетика преплиће са
ликовношћу, а визуелно са невидљивим које се у стихове усељава.
Милан Ђокић је стилски и ликовно идеолошки сродан са ку-
бизмом (у раној фази), али се не може порећи да је његов кубизам
наследно искуство, јер тежи да га се ослободи (Војислав Девић).
Ђокићев случај постаје интересантан управо због исходишта
које изневерава очекивања. Везујући се за експресионизам, он
задржава поетски дух, али не ремети чистоту израза. Песнич-
ким методом пребира боје као речи, мири се с фигурама у нереду,
изједначава извесност и реминисценију (Зоран Качаревић). Код
Ђокића треба више опреза с обзиром на језик који на први поглед
нуди сaмо опис. Рекло би се да је фигура по себи, само фигура у
односу, просторном а првенствено психолошком, интимна пот-
врда постојећих чињеница, али ипак ствари стоје другачије. Уну-
трашња динамика одавно је у Ђокића преобразила стања, објекте,
бића и односе у општу раван, одакле зрачи универзалном пору-
ком (Радош Ракуш). Сводећи интимно и емоционално на спец-
Милан Ђокић
Стара караула, фењер у ноћи
На путу блесну стара караула
Гле фењер, небо на крову.
Прима рука поздрав, с бучних аула,
Жагор у ненаписаном слову.
Писмо испуштено крај пруге десну
Страну скрива, уз репух и коњштру,
Гласом сусрета на путу тесну,
Раскрили ноћ и неизвесност оштру.
Сам, у интими, са ољуштених зидова,
Креће се линијом, док окце светлуца,
Ту, у собичку, он рукописе куца,
Ил иза завесе, платно из основа
Затеже. Корак пристигли, поздрав
и сусрет, можда заблуделог сина,
док се у загрљају, отац свих даљина
ћутњом упиње, и суздржањем висина.
Летописац
Овде, жизн, от тебе, до мене;
Песни, тајном херувими не скрише.
Пером и белином се испунише
До светлости ове гласне тмине.
Овде, жизн, са укусом биља.
Овде, биље са укусом дима.
И корен му от дима поприма,
Живећемо у звезди обиља!
У трбуху потуца се душа,
У души се истањило чело.
Све је само офарбана тмуша,
Немам речи за ново опело?
Теби, од бола, од смола, речи клизе
Низ ветар туђ, неравномеран.
О, да ли недељом рај истеран
Слути давни плач и нове катаклизме.
Косовски интермецо
Једино са Косова поља
Долази киша и олуја
Ветар струји и препреке на путу
Једино успаљени глас, завија и врлуда
Окреће се тихо неизвесној ћуди
Једино тамо су хорде узеле инструменте
Па гласно усправљају се
Једино из бусије тамо сад се измешале
Разне чавке и староставне пчеле
Излетеле из лебдеће траве
На сунцу далеком пут се сија
И гледа упорно
Једино тамо уз гусле осмех не бледи
И јаје недирнуто једино тамо остаде
Једино тамо зуби и уста полуотворена
И док неко пије воде обично
Док на шкргут научи надолазеће боје
Једино тамо скочи питома њушка
И човек у јелеку и преплету чоје за свагдашње хајке
Једино тамо у млеку ћуте
И осмехом се заклањају мајке
Једино тамо не досеже глас
И чежње носе голубарнике
А птице између сваког трена
У окруженом небу од гвожђа и плаветнила.
Још једном је освануло на тарабама
Скривено место благо се огласи ћутањем и криком
Над пољем пшеница класала
И бесомучни покрет оквир оставља
На хоризонту плавом који се понекад брише
И своје присуство на прелет оставља
Једино тамо се не дише
Док се песма заборавља
И шева се упорно оглашава
Да се ништа не изгуби
Стазама утонулим у бескрај
Враћевшница
Иза ногоступа Србија тамна шума,
Где вршак копља свитне у тресак.
Помрачење иње стресе у дна безумна:
Ту мудрост неће у бљесак.
Просветљене вазнесе у сан смрзнут,
Мир патњу пришије народу ускомешану,
Закон ко челик с оклопа окрзнут,
Док храм пресветли зида у тихом послушању
У ћутњи приспелој, Радич, велики челник
Храм у красоти сплет мисли снива,
Што светлост укроји и због спаса се дарива…
Народ нам је постао невиделник.
Бели се камен, прст нека укаже
Времена увек биће на ивици силазака,
Реч нека светли – и тамница да нам помаже
Патњама краја нема, молитвама почетака:
Грехотни смо, о Боже, ал сие храм лепи,
У приношенију победоносац Георгије свети
Нек милошћу сачува нас, бојом дах нам укрепи,
Помени јаке, тек и најслабијег се сети