Светосавље – ентелехија српства

1. “Срби сва три закона”
Међу српским интелектуалцима постоји теза да суштину српског
националног идентитета чини српски језик. Главни заговорник
те тезе је био Вук Стеф. Караџић. У студији “Срби сви и свуда”,
објављеној у књизи “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба
сва три закона” (1849), он је тврдио да су прави Хрвати само ча-
кавци и кекавци или кајкавци, док су штокавци у ствари Срби.
Но, из те његове студије види се да то није било тачно. Он у њој
напомиње да само они “закона Грчкога” (православне вере) себе
зову Србима или Србљима, а да “остали овога имена не ће да
приме”.1) Он каже да муслимани себе сматрају правим Турцима,
“премда ни од стотине један не зна Турски”.2) За католике каже да
себе “зову по мјестима у којима живе”: Славонци, Босанци (или
Бошњаци), Далматинци и Дубровчани, а да их књижевници
зову Илири или Илирци. Вук додаје да их прaвославци зову још
и: Буњевцима (у Бачкој), Шокцима (у Срему, Славонији и Хрват-
ској), Латинима (око Дубровника и по Боки Которској), а “у при-
јатељскоме разговору” и Кршћанима. Да не би било забуне, он
додаје да се “Срби закона Римскога не ће Срби да зову”.3) Према
томе, он сâм признаје да фактички не постоје Срби “сва три за-
кона”, већ само “закона Грчкога”. Његово мишљење о постојању
“Срба сва три закона” није одражавало стање на терену. Оно је
плод његове жеље, а не стварности. Стварност је била другачија
од његових жеља.
Вуков став о постојању “Срба сва три закона” овако комента-
ришу Павле Ивић и Јован Кашић: “Овакво гледиште је почивало
пре свега на романтичарском поимању језика као темеља народ-
ности и на Вуковом одбијању, са позиција образованог Европља-
нина и антиклерикалца, да се помири са пресудном улогом ре-
лигије при националном опредељивању. Уз то се међу Вуковим
побудама свакако налазила и жеља да се рашире границе српства.
Данас је јасно да је Вук био у заблуди тражећи у језику мерило за
разликовање Срба од Хрвата. Илирски покрет је својим прихва-
тањем штокавског наречја као хрватског књижевног језика
искључио такво дељење. Самим тим религија је остајала једино
мерило, ма колико Вуку изгледало да би се томе ‘иностранци
могли насмијати’. Вук је, наравно, знао да верска подељеност није
спречила образовање немачке, холандске, мађарске, словачке и
других нација. Ипак, на тлу српскохрватског језика историјски
услови су били друкчији.” 4)

2. Религија као вододелница нација
Поред Ивића и Кашића, тезу да је код нас кључна водoделница
народа заступају и многи историчари. Тако нпр. Сима Ћирковић
трезвено објашњава: “У прошлости се у разграничавању међу на-
родима највећи значај приписивао језику, и то до мере да је етнич-
ка заједница изједначавана са заједницом оних који говоре један
језик. У народу чија се историја овде кратко описује [Срби] реч
језик такође се дуго употребљавала у значењу народа. И код њега
је била позната и раширена легенда о настанку седамдесет два
народа приликом мешања језика током грађења Вавилонске куле.
Али, баш на балканском тлу, међу Србима и њиховим јужно-
словенским суседима, показало се да на подлози једнога језика,
једног дијалекатског континуума, може израсти више етничких
заједница; да подељеност по другим критеријима (верским, по-
литичким) може утицати на диференцијацију и разграничење
међу језицима.
Важнија се показала, како је одавно уочено, верска граница
која је раздвајала католичке Хрвате од православних Срба и обе
те хришћанске групе од њихових исламизованих сународника,
који су дуго сматрани за ‘Турке’. Верска граница се не намеће
толико разликом у догмама, колико великим комплексом култур-
них обележја која се с временом око једне вероисповести криста-
лишу. Остајући у истој језичкој средини Србин или Хрват, који
би примио ислам, променио би у значајној мери начин живота и
амбијент. Тадашње разлике нису упоредиве с међуверским раз-
ликама у модерним друштвима.” 5)
Историчар Милорад Екмечић такође истиче да је на Балкану
кључна вододелница нација религија. Oн запажа да су све “бал-
канске нације – изузев албанске – омеђене границама истовет-
не религије и њене црквене организације”.6) Пишући о босанско-
херцеговачком устанку (1875–1876) он пише: “Оно што је опште-
прихватљиво за целу науку, јесте истина да иза свих тих проце-
са изградње националне свести стоји религија као вододелница
нације.”7) Ускоро додаје: “После Берлинског конгреса религија као
вододелница нације на јужнословенском простору цвета у велике
политичке идеологије.” 8 )
Други историчари такође подупиру ту тезу. Радош Љушић
сагласио се са Екмечићевом тезом тврдећи да је “вера постала во-
доделница код балканских народа” и да “Срби нису, попут Алба-
наца, прихватили да нацију могу чинити припадници трију вера
истог етничког порекла”. 9)
Тезу о религији као кључној вододелници нација код нас за-
ступа и политиколог Дарко Танасковић. Он тврди: “У периоду
стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум
за национално разврставање етнички и језички блиских наро-
доносних група постала верска припадност. Због тога је готово
потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још
Вук Караџић, ’свих трију закона’, што је умногоме сузило опсег
српског националног (само)одређивања.” 10)
Поред историчара и политиколога, и социолози се слажу да је
религија код нас кључна вододелница нација. Социолози Драган
Коковић и Жолт Лазар тврде “да је током дугог временског перио-
да религијски идентитет био или кључни елеменат у одређивању
етничког идентитета, или је сам прерастао у примарни идентитет,
потискујући остале елементе етницитета у други план.” 11)
Социолошкиња Зорица Кубурић има исти став. Она тврди да
је религија “значајан чинилац етничког идентитета католичких
Хрвата, православних Срба и муслиманских Бошњака, који су
сви Јужни Словени и сви говоре готово истим језиком.” 12)
Добрици Ћосићу, који није познат као религиозан човек, та-
кође је јасно да је религија кључни чинилац у српском самоиден-
тификовању. Он сматра: “А о опстајању српског етноса у наред-
ним вековимa, од православне вере – не видим јачи иманентни
чинилац.” 13)
Помало је куриозна чињеница да је кључни критеријум за на-
ционално разврставање била религија. Стога се Радош Љушић
реторски пита: “Зашто су интегративни процеси код Срба били
тако слаби, а дезинтегративни тако јаки? Зашто Срби нису успели
да искују нацију, попут других народа?” 14) Одговор на ова питања
није умео да дâ Вук Стеф. Караџић, али јесте политиколог Семјуел
П. Хантингтон (Samuel P. Huntington).
_______________
1) Вук Стеф. Караџић, “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.
2) Исто
3) Исто, стр. 3.
4) Павле Ивић и Joван Кашић, “Културна историја Срба у XIX веку (до
седамдесетих година)”: у: “Историја српског народа”, том V, свезак 2,
група аутора, Српска књижевна задруга, 3. издање. Београд, 2000, стр. 362.
5) Сима Ћирковић, “Срби међу европским народима”, Equilibrium, Бео-
град, 2004, стр. IX-X.
6) Милорад Екмечић, “Дуго кретање између клања и орања: историја
Срба у Новом веку (1492-1992)”, 2. издање, Завод за уџбенике, Београд,
2008, стр. 129.
7) Исто, стр. 291.
8 ) Исто, стр. 299.
9) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.
10) Дарко Танасковић, интервју записала Јелена Чалија, “Није баш сваки
Србин православне вере”, новине “Политика”, Београд, 26. септембар,
2010, стр. 8.
11) Драган Коковић и Жолт Лазар, “Национални идентитет, етничка
дистанца и вредносни систем грађана Војводине”, у: Милан
Трипковић (прир.), “Мултикултурна Војводина у европским
интеграцијама”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2006, стр. 118.
12) Зорица Кубурић, “Верске заједнице у Србији и верска дистанца”,
ЦЕИР, Нови Сад, 2010, стр. 294.
13) Добрица Ћосић, “У туђем веку”, Службени гласник, Београд, 2011, стр.
61-62.
14) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.