Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Љубица Милетић
И још нешто господине
И да ти још нешто кажем, Господине.
Ако нас неко негде помене, не мораш баш
Да нас браниш и хвалиш, није за хвалу све.
Али, Господине, реци! И кад су о кост ударали
Меци, нисмо падали све док је било крви у венама.
Радовали смо се слободној слободи, домовима
Деци и женама што као свеће на прагу стоје
На рат привикле.
Радовали смо се шљивицима и свадбама
И додолама што призивају воду…
О мобама, и прелима, стајаћим оделима
Што се за недељу у сандуку чувају
И кад празник дође побожно из њега ваде.
Радовали смо се сваком ко нам мирно дође,
Ко дође као сваки други гост на славу,
И ето, ако неко негде ову земљу помене,
Хоћу да све знаш, не мораш баш да је браниш
И хвалиш, али бар ово хоћу да знаш.
Бранимир Нешић
Стотина за све
Да ли знаш где је брдо
Стотину храстова
Стотина за све
Видиш ли, брате
Стотину храстова
На брду голготном
Видиш ли, брате
Храстове столетне
Што рођени су
Из земље, на земљи, у земљи
Што рођени су из савести твоје
Што рођени су када си осетио грех
Што рођени су из муке и сузе твоје
Видиш ли, брате
Стотину је храстова никло
Пружених руку
Приклоњене главе
Уздигнута чела
С миром Господњим
Вечним
Стотину је храстова никло
На брду су
Горе
Поглед пружи
И прогледај
Како се сунце кроз њих светли
Док громови и муње туку
Како питка река кроз њих жубори
А ватра блажена
Децу твоју греје
На брду
Они живе
Носе и подносе
На брду
Стотина за све
Да ли знаш где је брдо
Стотину храстова
Храстова за све
Бранимир Нешић
Колац
Зарио сам колац у земљу
Да победим ђавла проклетог
Који хтеде да ме баца
Кроз руке погане
Зарио сам колац у земљу
Да крст свој истешем
Да бих образ сачувао
И мученички га носио
Зарио сам колац у земљу
Да бих ти рекао
Дотле је моје
Дотле смеш и дотле ти дајем
Човече!
Зарио сам колац!
У земљу, Човече!
Бранимир Нешић
Једно да будемо
Родила ме земља
Из руку твојих
Да се наједем
Носила ме вода
У сузу твоју
Да се напијем
Родила ме ватра
С ногу твојих
Да заиграм
Носио ме ветар
На крила твоја
Да запевам
Створио ме Бог
Кад и тебе сатвори
једно да будемо
Бранимир Нешић
Четири ветра
Када те ударе четири ветра
Са свих страна овога света
И када ти кажу без речи да ниси
Изударан ветровима
Када више не знаш ни ко си
Наговори других да будеш што си
Самољубље не даје учитеља
И ти се претвараш у њих
Када ти пљуну у извор
Управо они који извор творе
Када ти о скромности зборе
Они који у оку ти убијају боје
Постоји место спознаје твоје
Не било чије, већ само твоје
Где чедо мало на крилима спава
Ту почиње живот и престаје слава
Ту ветрови са свих страна стоје
Олује ћуте а громови копне
У смирењу љубав се рађа
То моје је гнездо, само гнездо моје
Бранимир Нешић
Костур песма
Кост је само кост
У живота злости, сама
Крхка је сујета
Окоштале кости
Кост и кост већ нису кост
Где две су коске – тајна
Живот се прима
Кост и кост побећују кост
Кад три су коске
Јавља се рима, у Духу,
Складно, било да су праве
Било да су криве, кости живе
Антон Бајало
Локуст
и’ тме
у тму
ноћ собом
носи
мрак витла
мне
трљамо
о се’
љутњу
усмрд
порама шапуће
тесно
време
бреме
утешњених бедара
кркља клокоће клобучи копрца
кастигуља кочоперна
опетајући свежњи
одзврндалих сата
наслагане
препакивам
носим
приказе наказе указе
бауљају
јауком
зубатих табана
злоћом трепера
мргодних крезова
обгрљени
оловом лањских вести
згужвана
грудва тела
кесама
карамелизованих снова
змијугају
шавови умора
модра
под оком
патина
добују
неумором
фришког јутра
прозукли уздаси
малодушног сажаљења
музара
глодара
облизнута осмеха
врпољом
негодом
огледамо
себе
утваре
себе
приказе наказе указе
Јелена Шаула
Вид крвотока
Погледи из сенке ока
Погледи невидљивих веза
Кроз претке крв развеза
Носећи тајне из крвотока.
Са старим светом споји
Кроз недокучиве даљине
Хиљадугодишњим видом просине
Оно што ум не успе да освоји.
Тек кроз наслућивања слива
Хиљаду ликова разних исплива
Никлих из небеског свода.
Ал’ какве само тајне знају
Колико жуде да испричају
Крвну историју људског рода?
Јелена Шаула
Крочих кроз грање светлуцаво
Крочих много пута – траг опет зауставља
Мене госта крај пуне земаљске трпезе
Видех ђаконије што живот не понавља
Двапут пред истог госта не изнесе.
Ал’ крочих да такнем грање светлуцаво
Између земље и неба другачија биља
Од праха самих звезда цвеће искричаво
Појено водом зеље у већа изобиља.
Па ипак видех бледе ликове у трави
Обесхрабрене које ход брзо заустави
Уроњеног чела у земљу хладну.
О да су застали да барем погледају
Пут цветова неба да очи разлистају
Пре него семенкама кроз земљу пропадну.