Солжењицин није био дисидент. Име дисидент упућује на групу
истомишљеника, а он је био сам, сам на начин свих великих људи.
Осим тога, данас када се зна да су многи “отпадници” – што је
значење ове енглеске речи – били на платном списку разних
обавештајних служби, то име му још мање пристаје.
За нас, генерацију одраслу у условима “умереног стаљинизма”,
он је био велики као светионик са Фароса. Био је и остао “сведок
истине” у првобитном, рано хришћанском, мартиролошком
значењу те речи. Солжењицин је страдао због истине коју је све-
дочио; светлост коју је носио у општој тами, опекла му је руке…
Имао је ретко узбудљиву, трагичну и величанствену био-
графију – довољно да се испуни више живота; и да сваки од
њих буде извор многих прича. Борио се у руском Великом ота-
џбинском рату од првог до последњег дана; борио се храбро и
часно у духу витешких традиција своје древне земље. Из Берли-
на се са одликовањем вратио у своју разорену и намучену земљу–
земљу која је претрпела и победила два највећа зла рушилачког
20 века – комунизам и фашизам.

Кад се рат завршио, припаднике осталих победничких народа
и војски – чија су ратна страдања била неупоредиво мања од
руских – чекала су признања и ловорике. А Солжењицина? Њега
је чекао концентрациони логор. У приватним писмима није могао
да сакрије горчину због свега што је видео и доживео; писао је
у шифрама, али како је једном приликом написао Карл Јасперс,
руски комунисти били су много паметнији од немачких нациста.
Право значење Солжењицинових писама није могло да избегне
овим дипломцима и докторима Високе школе зла и богоборства.
И кад се осмогодишња робија приближила крају, овај човек
који је страдао под ударима највећих духовних зала, оболео је и
од најопаснијег физичког зла новог доба – рака. Али, сведоци и
страдалници истине имају необичан пут. Бивши ратни јунак и
робијаш победио је треће искушење. Постигао је оно што ретки-
ма полази за руком.
После излечења уследио је прави духовни живот овог борца,
показало се истинско значење његовог боравка и послања на свету.
Уследиле су књиге све боље и боље, храбрије и узбудљивије једна
од друге – Један дан Ивана Денисовича, У првом кругу, Оделење
за рак, Река без ушћа, Август 14, Архипелаг Гулаг. Док смо их
читали, питали смо се: како је могао? Како је умео? Како је смео?
Кад је звер после седмодеценијске – готово у датум – владави-
не најзад цркла, око њене лешине започео је недостојан плес. На