Александар Солжењицин (1918-2008)

западу је објављен и још траје конкурс за новог Светог Ђорђа; да
ли је то Роналд Реган, Јован Павле Други? Збигњев Бжежински?
Кандидати и даље прилажу своје биографије и дипломе.
Најдубљи корени историјских догађаја, као уосталом корени
свега што постоји и вреди на овом свету, дубоко су закопани и
неприступачни су људском уму. Шта покреће људску историју,
масе и појединце у њој, о томе се може нагађати; и то опрезно, са
свешћу о сопственој погрешивости и недовољном образовању.
Ипак, данас, после свега што се десило, једно са сигурношћу
можемо рећи: ако је за пад комунизма заслужан један човек,
ако је историја дело хероја, и ако треба да укажемо на једно име,
онда то није ниједна од мало пре набројаних личности. То може
да буде само Александар Исајевич Солжењицин. Све велике
ствари започињу прво у духу; на почетку свих историјских
догађаја, па и пропасти комунизма, увек се налази људска мисао.
А мисао, она се рађа у свести појединца.
Можда су његова дела – руком преписивана и тајно ширена –
поткопала темеље Вавилонске куле комунистичке лажи, можда
су баш она на посредан начин унела неопходну пометњу у свест
носилаца овог зла. Можда су она учинила да су ти људи све
мање разумевали једни друге, да су такорећи почели да говоре
различитим језицима, па се због тога поделили и најзад потону-
ли. На другој страни, међу поробљенима, његова дела су ширила
свест и уверење да је истина једна и неуништива, и да на крају
увек доноси победу. И да над сваким искушењима као суд стоји
Божија истина.
Кад су га ондашње совјетске власти, већ довољно ослабљене
да би га могле убити, протерале на Запад, он је тамо покушао
да настави своју борбу. У почетку је мислио – а ко није? – да је
коначно дошао тамо где се поштују разлози и где се признаје
истина. Најпре је држао предавања, конференције за штампу…
Прво је говорио…а онда је заћутао када је схватио да се иза
привлачног шаренила, и иза опште галаме и привидне слободе,
крије велика и опасна духовна тишина. Ћутао је до 1994 а онда се
тријмфално, преко Сибира, као војсковођа који после добијене
битке обилази бојно поље – вратио у Русију. Путовао је дуго
пролазећи кроз земљу очишћену и ојачану безмерним патњама.
Да ли је на тај начин своју победу хтео да подели са онима који
су је посматрали из велике даљине и умирали очију уперених у
њу. Духовна дела нису никада власништво и дело појединца. Он
је само преносник; израз народног живота и мисли, онај кога је
Бог одабрао за сведока.

Солжењицин је био учитељ генерације. Из његових дела,
током глувих седамдесетих, могли смо да схватимо да је добро
и паметно веровати у Бога – да то није одлика затуцаних и нео-
стварених личности. Који нас је српски или страни писац томе
учио? Научио нас је, између осталог, да је вредна и да остаје не
само она истина која се доказује, већ и она за коју се страда.
Његово дело научило нас је – наравно само оне који су хтели да
чују – да је криза савремене писане речи у ствари криза садржаја.
У кризи су они које таква ситница као што је страдање сопстве-
ног народа не занима. У кризи су они који гледају кроз прозор
и тамо, где се ништа не догађа, траже узоре и инспирацију па
се, не нашавши их, окрећу бизарним темама – инцесту, стањима
поремећене свести, непостојећим ситуацијама, немогућим ли-
ковима и трабуњању које зову фантастика. У кризи су, мада то
можда не знају, и они који бацају камен на великане свог народа
и доба, који се греју на туђој ватри и они којима није “жао Рас-
петога Христа” (Владимир Висоцки).
Солжењицинова књижевност не говори и није израз кризе.
Она се не бори са утварама којих нема, не налеће на змајеве у
виду ветрењача, није ни у једном “изму”.
Да завршимо, Александар Исајевич Солжењицин, умро је у
дубокој старости, окружен заслуженом љубављу и поштовањем.
Надживео је све своје непријатеље. Али није зло овога света,
јер тако нешто није дато ни једном човеку – зло, оно постоји
од почетка, оно ће трајати до краја света. Ипак, и у својим
последњим данима и близак гробу, он је умео да препозна нове
видове старог зла. И умео је да препозна народ – Српски – који
од тог зла највише страда. И побунио се против тога. И показао
прстом на њега. Ако његове речи нису имале снагу какву смо
навикли да видимо, зар ћемо га окривити, зар ћемо смети да му
замеримо на томе?
Пред крај његовог живота, дунули су нови олујни ветрови
зла, а стари храст више у себи није имао ону снагу. Ипак, и поред
тога, иза Солжењицина у духовном свету остаје огромна праз-
нина. Као да се нека велика стена, велики комад копна откинуо
и стровалио у море.