Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Слободан Дамњановић
Александар Солжењицин (1918-2008)
Солжењицин није био дисидент. Име дисидент упућује на групу
истомишљеника, а он је био сам, сам на начин свих великих људи.
Осим тога, данас када се зна да су многи “отпадници” – што је
значење ове енглеске речи – били на платном списку разних
обавештајних служби, то име му још мање пристаје.
За нас, генерацију одраслу у условима “умереног стаљинизма”,
он је био велики као светионик са Фароса. Био је и остао “сведок
истине” у првобитном, рано хришћанском, мартиролошком
значењу те речи. Солжењицин је страдао због истине коју је све-
дочио; светлост коју је носио у општој тами, опекла му је руке…
Имао је ретко узбудљиву, трагичну и величанствену био-
графију – довољно да се испуни више живота; и да сваки од
њих буде извор многих прича. Борио се у руском Великом ота-
џбинском рату од првог до последњег дана; борио се храбро и
часно у духу витешких традиција своје древне земље. Из Берли-
на се са одликовањем вратио у своју разорену и намучену земљу–
земљу која је претрпела и победила два највећа зла рушилачког
20 века – комунизам и фашизам.
Кад се рат завршио, припаднике осталих победничких народа
и војски – чија су ратна страдања била неупоредиво мања од
руских – чекала су признања и ловорике. А Солжењицина? Њега
је чекао концентрациони логор. У приватним писмима није могао
да сакрије горчину због свега што је видео и доживео; писао је
у шифрама, али како је једном приликом написао Карл Јасперс,
руски комунисти били су много паметнији од немачких нациста.
Право значење Солжењицинових писама није могло да избегне
овим дипломцима и докторима Високе школе зла и богоборства.
И кад се осмогодишња робија приближила крају, овај човек
који је страдао под ударима највећих духовних зала, оболео је и
од најопаснијег физичког зла новог доба – рака. Али, сведоци и
страдалници истине имају необичан пут. Бивши ратни јунак и
робијаш победио је треће искушење. Постигао је оно што ретки-
ма полази за руком.
После излечења уследио је прави духовни живот овог борца,
показало се истинско значење његовог боравка и послања на свету.
Уследиле су књиге све боље и боље, храбрије и узбудљивије једна
од друге – Један дан Ивана Денисовича, У првом кругу, Оделење
за рак, Река без ушћа, Август 14, Архипелаг Гулаг. Док смо их
читали, питали смо се: како је могао? Како је умео? Како је смео?
Кад је звер после седмодеценијске – готово у датум – владави-
не најзад цркла, око њене лешине започео је недостојан плес. На
Мирољуб Јоковић
Профетски аспекти Андрићеве уметности
“Него, ја видим да тако даље наставити не могу, већ и стога што
много шта нисам чуо, у нешто опет нисам стигао да се удубим,
треће сам заборавио; а што је најглавније, стога што, као што сам
рекао горе, кад бих хтео cвe да поменем што је било речено и што
се десило, онда ми буквално не би остало ни времена ни места.”
Ф. М. Достојенски – Браћа Карамазови
Време у коме живимо све више потврђује да је Шопенхауер имао
исправне погледе на уметност. Он је, наиме, веровао да у овој
страшној долини суза једино још уметност има неког смисла.
Вероватно да никоме данас није потребно доказивати да су све
вредносги из основа пољуљане, да је тешко одредити границу
између онога што је вредно и што је са уметничке стране без-
вредно. Један суд из теорије критике нико не може оспорити,
а то је следећа тврдња: уметност је једина творевина духа која
чува неко осећање демократије, cвe остало су сурогати туге.
Кад говоримо о структури која је најдемократичнија у умет-
ности писане речи, онда ту не може бити никакве недоумице,
то је роман, једини жанр који је, још од античких времена, увек
остајао отворен и пријемчив за нова искуства.
У савременој теорији романа сведоци смо занимљивих теза,
као што смо сведоци и занимљиве праксе: роман претендује
да заузме место праве историје. Тенденција није неоснована,
будући да праву историју пишу победници и да је чешљају по
својој вољи, како каже Ханс Магнус Енцесбергер, јер ону другу
страну у овој Гутемберговој галаксији не чујемо тако често, или
је уопште не чујемо. У том смислу је савремени роман надградња
историје и чини се да нисмо далеко од времена када ће се есенција
историје учити из романа. Аристотелова дистинкција између
песништва и историографије показује да виртуелна вредност,
коју је овај филозоф издвојио у корист песништва, добија своје
практично остварење.
Роман је данас једини жанр који нема одређени корпус
конвенција, то је жанр који једноставно нема на шта да се
ослони, жанр који у тежњи за стабилизованом хармонијом
увек тежи да се превлада, а пошто не може да је оствари у
форми конвенције, принуђен је да се стално мења. Његова је
конвенција, дакле, сама промена. У том смислу је искуство овог
Ахасвера међу жанровима, посебно његове савремене партије,
од посебног значаја, што се очитује у његовом језичком про-
блему: може ли метајезик да задовољи романескну жељу за то-
Бранко Брђанин
Панорама савремене српске драме и позоришта
Поглед и на савремену српску драмску књижевност неодвојив је
од сагледавања готово аксиоматске усавршености драматичар-
ске “прдукције” и праксе – позоришног живота истог периода. А
наша драматургија обилује “уклетим” писцима и њиховим тек-
стовима – комадима који нису позоришно “оживјели”. Превише
је примјера који дају за право оваквом увиду па је непотребно и
скоро узалудно набрајати и наводити написане драме које нису
доживјеле постављање на сцену (или им је оно једно и једино
било све, прво и последње). У исто вријеме, последња деценија
двадесетог вијека однијела је са животне и литерарне сцене неке
од водећих драмских аутора (и теоретичара, историчара драме и
позоришта те драматурга): Б. Пекића, А. Поповића, Љ. Ђокића,
Обреновић – Лебовић, В. Лукића, Б. М. Михиза, С. Селенића, Ј.
Христића (још раније остали смо без Данила Киша). Миодраг
Павловић је потпуно прекинуо своје ауторске везе са драмом,
а “апстинира” и један од најзанимљивијих српских драматур-
га и теоретичара, Миодраг Станисављевић. Са “сужене листе”
најбољих српских драматурга “водећи”, Љубомир Симоновић,
не појављује се са новим драмским текстом након искуства са
драмом Бој на Косову, која је имала само филмску реализацију.
Драгослав Михаиловић, Гордан Михић, Милица Новковић,
Деана Лесковар, Вељко Радовић, Жарко Команин, Јован
Радуловић, углавном или више не пишу, или не објављују на-
писане драме (Новаковић) или им те, објављене – и код веома
угледних издавача – драме нико више не игра. Вида Огњеновић
је континуирано присутна у нашем драмском и позоришном
Мирослав Максимовић
Прича о настанку песме
Живот Стевана Раичковића свијен је око поезије. Без ње, и без
приче о поезији – његов живот не би се ни могао разумети. При
том не мислим само на чињеницу да му је поезија била живот-
ни позив, него и на начин како јој је приступао. Не само да је у
писању песама пазио на сваки детаљ (што се у том послу подраз-
умева), него је и у писању и у говорењу о поезији, па и у аутобио-
графским или пригодним исказима веома пазио да не наруши,
непромишљеним речима, сувишним детаљима и неопрезним
пикантеријама, слику поезије, па ни слику о себи као песнику.
То се лепо може видети и у књизи Један могући живот. Она је
номинално књига разговора између нас двојице, али је у ствари
песников монолог, поред мене као кочничара, јер Раичковић
није ни хтео ни могао да икоме препусти улогу возача у причи
о властитом животу и раду. Узалуд сам настојао да га наведем
на “детаље и пикантерије” – занимљиве за историју одређених
периода, а и за читаоце аутобиографија – он се држао своје идеје.
И био је у праву. Сад, кад је та књига једна коначна аутобиограф-
ска прича, види се да је Раичковић испричао свакодневну драму
песничког живота и рада изнад које трепери дух, а неко склон
патетици рекао би – и узвишеност поезије.
С друге стране, међутим, види се да Раичковић није волео
патетику у причи о поезији и песницима. Његов исказ није
жовијалан, нити опчињава реториком, чак би се на први поглед
рекло да је помало сувопаран, али кад се боље погледа види се
да је то, на Раичковићев начин изговорена, веома прецизна и
искрена прича. У том смислу, драгоцено је што је у њој први пут
објављено неколико готово баналних детаља и пикантерија о
околностима настанка неких песама. Зар то није, у најмању руку,
неопрезно унижавање слике о поезији с обзиром на претходно
описану промишљеност? Таква неопрезност може се и омаћи,
случајно, али не и Раичковићу. Он тиме само показује колико је
и како је поезија повезана са животом и, парадоксално, уздиже
песму о којој говори а поезију, без празне патетеике, слави.
Овде ћу се бавити причом о настанку сонета На септембарској
плажи у Херцегновом 1991. године, не само због града у којем се
овај скуп одржава.
Не знам да ли да стојим?
Не знам да ли да бежим?
(Ја се помало бојим
На овом песку где лежим.)
Да ли да кренем Богу?
Или окренем врагу?
Да макнем некуд ногу
Ил стојим у свом трагу?
Сам насред пуста жала
Са главом која стрши
Под сунцем што је лоче:
Као у зеву ала
Ја чекам да се сврши
И ово што не поче.
Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
Нема сумње да су највећи и понајбољи део Раичковићевог поет-
ског стваралаштва обележили изразита осећајност, језичка вир-
туозност и неосимболистичка сликовност и метафоричност, као и
комплекс тема и мотива вариран у великом броју Раичковићевих
песама – тишина, камен, река, трава, (природа), сан, смрт, про-
лазност, усамљеност, песма. Ти елементи, као и историјски и
биографски предлошци Раичковићеве поезије, били су, углавном,
у фокусу досадашње књижевне и критичке јавности.
Један низ песама обележили су, међутим, другачији мотиви,
другачије мисаоне и емотивне преокупације и другачији стил-
ски поступци: склоност ка гротесци и апсурду, успостављање
паралелних светова, потирање границе између живих и мртвих,
реалног и иреалног, аутоматизација понашања, својеврсна нуми-
нозност, осећања страха, параноје, анксиозности, усамљености,
немоћи и бесмисла – и, у извесној мери, фантастика. Тај сегмент
Раичковићевог стваралаштва – до којег је сам песник несумњиво
држао – остајао је углавном по страни: песме дате поетичке
провинијенције готово да нису улазиле у антологије, а академски,
критички и есејистички радови по правилу су их заобилазили.
На маргини књижевне сцене нашао се тако циклус песама У
једној улици, који је песник у целини пренео у свој избор из 1990.
године. У низу песама овог поетског круга, објављеног најпре у
збирци Балада о предвечерју, у фантастично-гротескном кључу
варира се мотив врата.
У песми по којој је назначени циклус добио назив – У једној
улици – врата наместо да одвајају кућни од уличног, приватни
од јавног, заштићен од опасног простора, представљају грани-
цу између два подједнако страна, непозната, туђа терена. Врата
која “један човек” “свакога јутра у одређено време” отвара, од
којих се “одваја” и одлази низ улицу као да су:
(…) туђа случајна врата
Иза којих је неком грешком или забуном
Само за једну ноћ залутао.
Аутоматизација понашања, којом се сугерише бесмисао
живљења и отуђење модерног човека (човек сваког јутра, у
исто време, истим покретом отвара врата), доживљај “грешке”
и “забуне” која траје и прераста у суштину људског постојања
(човеков живот је, у песниковом виђењу, сведен на отварање
“туђих случајних” врата), обезличавање личности наглаше-
ним одсуством атрибута и инсистирањем на општим замени-
цама и неодређеним прилозима (“један човек у једној улици”,
“у одређено време“), наглашенија карактеризација предмета
(врата) него људи (“један човек у једној улици” / “врата са поха-
баним луком у врху“), својеврсна идентификација и гротескно
Петар В. Арбутина
Триптих о вечитом нестајању
“Наше време претпоставља излазак из Игре, презир према систе-
мима вредности овог света. На првом месту негативне индиви-
дуалности. Сви смо ми неупоредиво безначајнији него што и у
најсмелијим сновима можемо сањати.”
С. Басара, “На ивици”
Епоха еволуције литературе, помпезно најављивана кроз читав
ХХ век, окончала се у епохи пост-теорије. То је концепт и стање
духа према коме се треба посебно одредити. Али тек онда када
се појаве дела која на прави начин могу да дефинишу то стање,
када се појави литература која ће посведочити наше слутње.
Савремена српска књижевност је синтагма проблематичног
семантичног утемељења. Да ли је, обухватајући другу половину
двадесетог века, ствари и појмове учинила јаснијим и опортунијим,
или је управо, својом окошталошћу и искључивошћу у односу
на “велике теме”, створила погодно тле са бунтовну поетику тзв.
“српске постмодерне” која се јавља осамдесетих година око часо-
писа: Видици и Књижевна реч. И, ако су можда неки од корифеја
те генерације сматрали да се може нешто иновирати у оквирима
постојећег, добрано потрошеног концепта “постреволуционарне”
тематике књижевног дела, Светислав Басара је са збирком прича;
Приче у нестајању, унео у књижевност сасвим нови и другачији
дух, призвавши другачијег читаоца, сабеседника и тумача. Теме
књижевног дела су протеране у дубину пишчеве личности, у
поунутарњем и субјективан свет, а интелектуалци који су остали
доследни етици, успевши да надиђу владајућа и пожељна леви-
чарска метанисања, постали су прави читаоци и поклоници
прозе Светислава Басаре. Намерно истичем Басару и његове ар-
хетипске читаоце, у односу на читаоце с краја двадесетог века,
јер је најуспелија комуникација, интертекстуалне и духовне везе,
ишле су кроз баштину узвишених европских духова: Берђајева,
Шпенглера, Генона, Шестова, Ортегу и Гасета, Сиорана, Бекета…
Проза апокалиптичног регистра, литература која испитује гра-
нице смисла испитујући границе језика и синтаксе, везе струк-
туре и симбола, парадигма заснована на стратегији игре, сатире,
ироније, рециклаже, суштински је веома блиска мисли Михаила
Епштајна у делу Труд рада: “Када је изнад судбине, човек постаје
Бог, за кога унаоколо нема ничег другог, што је у стању да поста-
не дешавање, да се споља зарије у биће свеобухватног Субјекта.
Али, уколико човек остаје човек, има судбину: у стању је да чини
Борис Лазић
Рација, штранд – питање форме
“Година је четрдесет и друга, јануар, почетак трагичних “хлад-
них дана”, што је само еуфемистичка метафора иза које се крије
барбарски покољ војвођанских Jевреја и Срба.”
Данило Киш
Брат би се подсмехнуо на њено име, Szerénke,
Дечачком заносу се зачудио стари –
Tеткa би са зебњом само рекла: “Мађарица,
Мађарица!”
(Крхке стабљике људских фигурa,
Легуре искапале с вајаревих дланова, над Дунавом, На кеју,
О томе, о томе говоре)
То зебња je што шапти: туђи говор весник je смрти.
Шта знају деца? Шајкашке сељанке
Су кретале пут Београда, не Новог Сада.
Тако и мајка.
O, поворке тaмне. Гасиле просјај у очима вашим.
Последњи тамо Црњански невин се окупа.
Поворке тaмне поворке палих
Ту, под лед, сабише.
Легура искапала с божијег длана, фигура од чежњи,
Oд росе, од сања, којом Господ сећаше се себе сама,
У освит себе, у заранак, у цваст – заволех је.
Брат би се подсмехнуо на њено име,
Дечачком заносу се зачудио стари –
Tеткa би са зебњом само рекла: “Мађарица,
Мађарица!”
Борис Лазић
Данило Kиш у Ријселу
Питате, за трагове лекторског рада Данила Киша? Мартин
Петраш, и тада и данас професор чешког језика, у Лилу, памти
га по незадовољству рада са студентима славистике и по изјави,
њему датој: Ја сам писац! Сведочи да је Киш са студентима пре-
водио стихове, више него што је полагао на студиј морфологије
или вежбе из граматике (у збирци Лаута и ожиљци Киш пак
наводи да је вежбе из палатализације припремао у возу, на путу
за Лил; но да је полагао на темељном разумевању граматике
српског језика код својих студената, о томе сведочи његов есеј о
превођењу Црњанског – као што до извесног степена осветљава
и сам његов наставни рад).
Књижевни критичар Јездимир Раденовић, Кишов париски
пријатељ, боем, бродоломник, каже да је писца Лил подсећао –
на Никшићку железару (и то би било такорећи једино, спасено
успоређење, слика). Киш је у Лил путовао возом, по два сата у
једном смеру – знатно пре брзе пруге, ТГВ-а. По завршетку на-
ставе, с Мартином Петрашем, тада младим, чекајући на воз за
Париз, на тргу испред железничке станице, пио је. На факултету,
о његовом раду, нисам наишао ни на један документ. У архиви не
постоји ни примерак радног уговора. Административне зграде
су модерне, и како би то умели рећи Бувар и Пекише, “без душе“.
Мој нараштај је, уистину, затекао пропали кампус, зарасли парк,
и некаталогизовану библиотеку славистичког одсека у којој се
датотека још исписивала ручно.
Insulae, L’Isle, Rijsel, Lille – Острво. О граду сазданом између
велике и мале Деле, о напрасним, виолентним, изненадним
сучељавањима тих неколико градова у један, једини, данас
француски; о отвореним вокалима нордијаца, о њиховом
плебејском говору, о сељачкој простосрдачности, равничарској
успорености, о стишаности тих, такорећи, Холанђана; о рад-
ничком, индустријском Вазему, о барокној четврти, тада свра-
тишту блудница, сецикеса, коцкара, о Јурсенаровој, о Генералу,
напосе о раду на Универзитету Charles de Gaulle Lille III песник,
прозаист и есејиста Данило Киш скоро да није оставио сведо-
чанства. Киш је, за време бављења лекторским радом, живео у
Паризу, Великој кухињи идеја, липтао против Бретона и Сартра,
а – ето парадокса – преводио Левија! Редовно је возом долазио
у Лил, средиште северног департмана, негдашњег франачког,
бургундског, фламанског, шпанског града (ни трага тих ет-
ничких, религијских, језичких, државотворних, архитектон-
ских сучељавања, међусобних порицања, претакања, можда и
сливања, код Киша). Остраво, Ратно острво? Вобанова тврђава,
у облику звезде (архитектонска иновација која бранитељима
омогућава да се с две зидине обруше на истог нападача), на реци
Дел, на размеђи латинских и германских вилајета, зар није тре-
бало да, по принципу слободних асоцијација (јер ту грађевинску
иновацију ће кроз просвећену Европу да даље проносе, за своје
потребе, Руси и Аустријанци), у прози Данила Киша, буди
путописно-полемичка сећања на Карловац, Стару Градишку,
Славонски Брод, Митровицу, Петроварадин, Калемегдан, на
Аустријанце, на Турке, на љуте Сремце и Крајишнике? Држао је,
по властитом сведочењу, предавања из – ах, палатализације.
Незаинтересован, можда, за студенте.
Можда, незаинтересованим, студентима?
Његов рад је, међутим, пратио орлеанац Алан Капон, данас
угледни преводилац српских постмодерниста.
Борис Лазић
Извесно сневно исијавање Мира Поповић, “Београд-Париз”
Збирку прича “Београд Париз” Мире Поповић карактеришу
сведеност у изразу, формална уједначеност и приповедачка зре-
лост. Ова збирка потврђује и учвршћује њено место као једног
од вреднијих приповедача средње генерације на чије се дело
није у пуној мери указивала пажња до сада, можда и услед не-
доступности самих њених прича. Ту недоступност донекле
исправља ова прва књига прича и прозаида која – то морамо
одмах подвући – покрива тек део њеног целокупног припове-
дачког рада. Ову збирку карактерише кохерентна приповедна
структура и пажљив распоред грађе. Наративни поступак, емо-
тивно суздржан, краси крајња депатетизација, што заузврат
омогућује концизно излагање. Ауторова сензибилност, њен
лични печат, испољили су се путем грађења слика и поређења.
Овде није реч о “родовском” писму, које би већ било могућим
предметом идеолошког учитавања. Реч је, напросто, о неспу-
таном изразу једног темпермента, једне свести. Пажња којом се
приступа приповедном ткиву се већ очитује у градњи реченице,
у лексичкој грађи и њеном богатству које је увек у служби при-
повести. Мира Поповић негује кратку реченицу, збијеног семан-
тичког набоја, као и извесног сневног исијавања (о чему ће још
бити речи). Нарација тако стоји на размеђи реалности и сна како
у модернистички интонираним дужим приповеткама Бележни-
це, тако и у кратким медаљонима Потиљка или у ониричним
одјецима на суптилна психолошка стања у трећем и завршном
одсеку збирке насловљеном, не без разлога, Уточиште.
Циклус Бележница приповеда о људском отуђењу из перспек-
тиве тежњи јунака (махом пословних људи) ка превладавању
комуникацијског јаза које их дели од ближњих или, попут
приче Ципеле, од себе самих. Основна приповедна структура је
у њима скоро увек истоветна: реч је о јунаку који запажа он-
толошки јаз између идеализоване пројекције себе и гротескне
перцепције свога ја од стране заједнице (или, опет, себе самог)
чије откриће у њему изазива најпре неверицу, затим тескобу те
залудни труд скоро манијакално-депресивне психе ка његовом
превладавању. У том смислу, антологијски вредне “Бележни-
ца” или “Слика претка с бициклом” се, с правом, могу сматра-
ти далеким одјецима “Солилоквија господина Пинка” Владана
Деснице те, уопште, традиције приповедања о зачудним “ори-
гиналцима”. Друге пак приче овог циклуса инсистирају управо
на обратном ставу: у Пози јунакиња, својим ћутањем (који је и