Борис Лазић
Рација, штранд – питање форме
“Година је четрдесет и друга, јануар, почетак трагичних “хлад-
них дана”, што је само еуфемистичка метафора иза које се крије
барбарски покољ војвођанских Jевреја и Срба.”
Данило Киш
Брат би се подсмехнуо на њено име, Szerénke,
Дечачком заносу се зачудио стари –
Tеткa би са зебњом само рекла: “Мађарица,
Мађарица!”
(Крхке стабљике људских фигурa,
Легуре искапале с вајаревих дланова, над Дунавом, На кеју,
О томе, о томе говоре)
То зебња je што шапти: туђи говор весник je смрти.
Шта знају деца? Шајкашке сељанке
Су кретале пут Београда, не Новог Сада.
Тако и мајка.
O, поворке тaмне. Гасиле просјај у очима вашим.
Последњи тамо Црњански невин се окупа.
Поворке тaмне поворке палих
Ту, под лед, сабише.
Легура искапала с божијег длана, фигура од чежњи,
Oд росе, од сања, којом Господ сећаше се себе сама,
У освит себе, у заранак, у цваст – заволех је.
Брат би се подсмехнуо на њено име,
Дечачком заносу се зачудио стари –
Tеткa би са зебњом само рекла: “Мађарица,
Мађарица!”
Коментари