Иво Андрић данас

Иво Андрић (1892–1975), после смрти, у извесном смислу постао je присутнији и актуелнији него што је за живота био: дошло је до низа збивања која су потврдила његово виђење наше националне судбине. То га је уврстило у први ред саговорника духовно будних и друштвено осетљивих људи. Дело које нам је оставио подстиче на плодна размишљања о ономе што нам се, почев од деведесетих година прошлог века, догађа. Свевид и далековид кадa су у питању наша колективна искуства, он је тешитељ и мудри исповедник и у нашим личним кризама и недомуцама, пошто се са сличним невољама, храбро и без милости према себи, целог века носио. Био је, и остао, сјајна висинска тачка нашег самопознавања и препознавања, сапатник и сапутник коме верујемо, саветодавац кога уважавамо и онда кад његово виђење не усвајамо, кад не прихватамо његове закључке до краја. Он је писац који нас не учи шта да мислимо, него како да промишљамо нашу историјску судбину, којим путем, и по какву цену, да тражимо одговоре на оно што нас мучи.
Видео је свет стојећи, у детињству, на сувој и суровој вишеградској стази, и видео је наше стазе из даљине, из света. Скроман и уплашен од свега што је видео и доживео, давао нам је пример узвишене дисциплине самоиспитивања и сталног полагања рачуна како пред својом савешћу, тако и пред судом заједнице која нам је подарила језик, предања, митове, примере чојства и јунаштва и колективну осетљивост. Ако не можемо никуд из себе, дата нам је могућност да у себи, на крсту самоспознаје, бескрајно проширујемо простор духовне слободе, да се обучавамо у истинољубивом сагледавању збивања, да откривамо своје врлине и препознајемо своје мане у тим збивањима. Колико сам се пута, у протеклим догађајима, у сукобима и ломовима, запитао: Шта би на ово рекао Андрић? Уз мало труда и прелиставања његових књига, за дугих ноћних бдења, посебно за време бомбардовања 1999, налазио сам одговоре у Ћуприји, Травничкој хорници, Мехмед-паши, Проклетој авлији, Знаковима поред пута, или у којој од оних чудесних приповедака које по ко зна који пут ишчитавам, онако како по ко зна који пут слушам Баха, Шуберта, Чајковског и Моцарта.
Кроз чистилиште, што га смрт намеће сваком писцу, Андрић је прошао срећније и брже од других, поред осталог и зато што се наша колективна несрећа, важна тема његовог опуса, у последњим деценијама ХХ века тако јасно, и у битним правцима и у појединостима, наједанпут поновила. Да ју је доживео, писац не би био срећан, али његово је дело у тим трагичним сукобима прошло кроз јединствену проверу, прекалило се и очврсло. Странци, са изузетком британског генерала Мајкла Роуза, упорно су се оглушивали о Андрићево сведочење, избегавајући да у садашњој трагедији уоче настављање прошлости; били су им потребни живи кривци, историја се не да бомбародовати, окупирати и покорити. Од Андрићеве прозе су се клонули као од усијане мазије, страхујући да на њој не оставе нежну кожу својих дланова.
Моралистичке, политичке, духовне, националне и језикословне поуке, експлицитне и имплицитне, завештане у овом делу, стoје као мера највише интелектуалне одговорности пред својим временом и својим народом. Сетимо се само с колико је достојанства, уздржаности, очајничког стрпљења, али и суштинске, унутрашње непопустљивости подносио ускраћења у самодржачком поретку утврђеном код нас после Другог светског рата, кад смо сви били лишени основних политичких права и слобода. Против глупости, једноумља и духовног насиља он се није борио декларативним изјавама; његово оружије било је много моћније и убојитије: борио се чисто књижевним средствима, делотворном употребом језика. Андрићев стил и језик су, у систему скученог мишљења и крутих бирократских фраза, блистали као страстан протест, као смишњени отпор, као живо подсећање на оне друге, истинитије, часније и плодније могућности општења међу људима. Управо тако сам доживљавао његове књижевне прилоге у празничним бројевима ондашњих београдских листова. Оне брижне, одмерене реченице, заклете лепоти, мери и истини, осећао сам као противлек свему што је, у тим истим новинама, било одштампано, поготово на првим страницама, поробљеним од обавезне лажи. Лепота и с муком отркивена смисленост ликовале су над ругобом и тужном глупошћу бирократског, партијског, Французи би рекли дрвеног језика.
То су неки, незаобилазни разлози због којих Андрића, у овом часу, осећам као непрелазни хоризонт наше књижевне сцене, као узор просуђивања и стваралачке одговорности пред епохом и родом. Видео је, благовремено и проницљиво, све ово што ми данас гледамо, разумео оно што ми, у застрашујуће сличним околностима, често избегавамо да до краја схватимо, представио проклество наше авлије, и оставио завет о потреби сталног одупирања, као и фаталистичку утеху да свака несрећа има почетак и крај, да ничија није до зоре горела, да ће и ово у чему смо проћи, а преживеће, у сећању нараштаја, само оно што је пружало отпор, што је надмашивало наметнуту и широко усвојену меру. Образац наших пораза је стар, парадигма је увек иста, као што је и борба непрестана наш императив преживљавања. Поклич да буде што бити не може Андрић је чуо у епској песми, и код Његоша, дакле, на живим изворима наше самосвести. Истовремено, он је, попут Доситеја, Вука, Његоша, Стерије, Скерлића, Исидоре, Слободана Јовановића, Црњанског, и свих вредних писаца из протекла два века, био и грађанин света, стваралац који на нашу судбину, на сва домаћа збивања, гледа из космополитске перспективе. Грађанство света се код нас, у последње време, насилно, вештачки одваја од родољубља и посебне, крвне везаности за родно тло. Одгајан у старој, доборој школи европског хуманизма, он је знао да је та врста знања и образовања јалова беспослица ако се не усади у балканско тло, ако не пусти корене у нашој осећајности, ако је не хране сокови наше духовности. Као зналац неколико светских језика, живих и мртвих, био је синовски одан овом нашем, народном и народском, матерњем. Деловао је као пожртвовани баштован у врту синтаксе, бдео је над грамтиком и лексиком, преносећи туђа искуства у обрте које су се могли примити на нашем тлу, и творећи многе дискретне кованице, тако срећно начињене, да се на први поглед не осећају. Од народа је узимао називе за ствари из свакодневног практичног живота, те оно што се односило на поднебље и пророду, док је сам, у народном духу, и по угледу на развијене језике, ковао прикладне апстрактне појмове. Још није предузето исписивање које би утврдило обим његовог ненаметљивог а значајног доприноса на том пољу.
О његовом родољубљу, југословнеског надахнућа, с посебном везаношћу за српски усуд, премало се писало, јуче из једних, данас из других, усталом, сличних разлога. Иво Андрић је нас, Србе, изабрао, али нас није уљуљкивао хвалама и обманама. Његов рационални патриотизам је веома захтеван, тражи напор, одрицање, и рад, рад, много, много пожртвованог рада, ангажованости која не доноси брзе плодове. Често је указивао на наше бројне мане, изобличавао их или им се тихо подсмевао, трудећи се да разуме њихову историјску условљеност, подсећајући нас на обавезе према највишим идeалима европске просвећености, чију је тамну позадину још како познавао, убеђен да, пре него што почнемо одбацивати оно што у западној цивилизацији не ваља, морамо достићи оно што је у њој корисно, што ослобађа дух и шири видике. Знао је, осећао је да се плодови западне културе добро примају на нашем тлу, и веровао да се, у процесу акултурације, не морамо одрицати ничег вредног што смо од предака наследили и у прошлости достигли. Отуда, поред тематске опседнутости нашим људима и крајевима, толика заверничка брига за језик, радо позајмљиван од простог народа а никад прост, подигнут на духову и интелектуалну висину којој је данас тешко наћи премца. Оно што су нам преци столећима, с непогрешивим слухом, гајили по колибама, појатама и бачијама, Андрић је увео у светли, тврдо обзидан дворац; он је, како неко рече, каптирао извор, и на месту, где је вода куљала из земље, подигао спомен-чесму, из чије се луле ниједна кап не расипа куда било и будзашто. Певљиву вуковску синтагму он је модернизовао по начелима београдске школе.
Водич у мртвоузицама и ћорсокацима историје, он је, такође, усрдан, Кјеркегору раван тешитељ у душевним кризама и метафизичким беспућима модерног човека. Да је његово осећање постојања прожето религиозношћу, слутило се из проповедачког дела опуса; у посмртно објављеним Знаковима поред пута религиозност се показала као константа мисаности и стожер душевности. Следбеник философског песимизма, упркос свим злим искуствима, налазио је неопходну снагу за одбрану човека и његове слободе. Безнађе, које се носи достојанствено, уздиже нас и крепи, приближава нас боговима. Зло добија многе земаљске битке, али је коначна победа остављена добру. И поред свега горког што је рекао о човеку, наш писац је веровао у освештану предност лепоте над ругобом, божанске искре над нагонима, племенитих тежњи над искреношћу. Зло је острвљени губитник, а доброта закаснели, спокојни добитник.
Иво Андрић је мера самоосвешћености до које смо се, у оваквом окружењу, са овом повешћу, могли уздићи. Болно је осећао и луцидно промишљао удес малог народа. Нека буде борба непрестана; она није узалудна ни кад се заврши поразом. О искуству трпљења и робовања говорио је тако болно, тако потресено, да нам и данас, кад су се освајачи поново раскомотили у нашем дому, даје нека прека упутства, пре свега о потреби очувања нашег културног модела, о нужности осавремењивања традиционалних вредности, о потребама неговања језика и заједничких успомена. Стојећи на оштрој граничној црти између Балкана и Европе, између нас и света, да не речем, између нас и Међународне заједнице, увиђао је опасност којима се мали народ, у додиру са јачима и богатијима излаже, али и нужност одржавања веза са јачима и друкчијима. Морамо учити, памтећи где смо и ко смо. Крик старог Милоја, упућен хајдуку Стојану, и данас одјекује у ушима одметника и бегунаца, хашких оптуженика, и сваког човека који не пристаје на ношење јарма:
– ПОСЛУШАЈ МЕ, СТОЈАНЕ, И НЕ ДАЈ СЕ ЖИВ ТУРЦИМА У РУКЕ!
Сваки наш век има своје хајдуке, и своје Турке.