Свети Ђорђе и везир

Велики везир Мехмед-паша Соколовић је седео на једном брегу
изнад Дрине и с радосним осмејком у очима гледао како неимари
приводе крају изградњу великог моста који ће, мислио је, напокон
спојити обале ове немирне реке. Тишину је изненада прекинула
песма која је долазила однекуд иза брда. Везир се окренуо и тад је
јасно могао да чује како неко пева: ‘Девојка соколу зулум учинила,
зулум учинила, гору запалила…’
Неколико тренутака касније сејмени су пред њега довели
младића који је, учинило му се, био веома уплашен.
– Пустите га – рекао је везир и сејмени су отишли.
– Где си научио ту песму, соколе? – упитао га је везир.
– Чуо сам је од једног монаха из Зворника – одговорио
је младић.
– Ти си из Зворника?
– Нисам везире. Само сам провео неко време на зиду једног
манастира код Зворника. Био сам фреска.
Везир га је зачуђено погледао. – И где ћеш сад? – упитао је.
– Кући у Феникију – одговорио је младић.
Везир га је поново зачуђено погледао. – А где ти је та Феникија?
– Феникија је, везире, била чудесна земља на обалама испод
Либана, а онда је на тајанствен начин нестала. Али ја знам да
она још увек постоји и да лебди изнад кедрових шума, ни на
небу ни на земљи.
‘Ја лудог ли монаха’, помислио је везир.
– Нисам ја везире ни монах, а нисам ни луд – рекао је младић.
– Добро младићу – нервозно је рекао везир – видим да ниси
луд. Али ако си из Феникије, откуд онда у Зворнику?
– То је дуга прича, везире – рекао је младић и уздахнуо. -А ако
хоћеш, могу да ти је испричам.
– Хајде испричај…
– Имао сам срећу – започео је младић – да сам једног лета
постао Алелуја, тј. онај који доноси сунце. Са мном је у Балбе-
ку била и једна девојка чија се лепота не може описати. Сваког
јутра смо песмом будили Бала, а он би, тужан што људима није
могао да подари вечност, испустио једну сузу и из ње би настало
сунце. Ја сам га онда узимао на рамена и износио на врх планине,
и тако је започињао нови дан.
Једног дана у пророчиште у Балбеку је дошао конзул из
Антиохије и кад је видео моју љубавницу, био је очаран њеном
лепотом. И хтео је, као какав нитков, да је отме и поведе са

собом у Антиохију. Ту смо се посвађали и кад је један од војника
пришао и замахнуо копљем да ме удари, ја сам му отео копље
и убио га на лицу места. Онда сам поубијао и остале војнике, а
на крају сам убио и конзула. Знајући да ће доћи да ме траже, са
својом љубавницом сам се склонио у кедрове шуме на Либану. И
тако сам живот провео као хајдук, ратујући против Римљана.
Касније су ми хришћани дали име ‘свети Георгије’ и напра-
вили мит о мени у коме убијам аждају. И тако сам, много векова
касније, стигао и у Зворник.