Свети Ђорђе и везир

– Богами си имао узбудљив живот Ђорђе! – рекао је везир.
– Веома узбудљив – рекао је младић и тужно уздахнуо.
Везир се онда окренуо према мосту и са осмејком у очима по-
гледао беле камене лукове како се, са само њему јасном лепотом,
извијају изнад реке. И ко зна колико би их тако гледао да младић
није нешто рекао.
– Ти, везире, баш решио да направиш ћуприју – рекао је.
– Да, Ђорђе…
– А знаш ли ти везире, да се ове две обале не могу спојити.
– Шта то, болан Ђорђе, причаш – повикао је везир – зар не
видиш да је ћуприја скоро готова?!
– Можеш ти везире да направиш ћуприју, то нисам рекао.
Али ове обале спојити нећеш.
‘Ја лудог ли монаха!’, поново је помислио везир.
– Већ сам ти везире рекао да нисам ни монах, а ни будала –
рекао је младић. – Само ти причам оно што знам.
– А шта ти то знаш?! – љутито је упитао везир.
– Овде је, везире, од самог почетка све кренуло наопако –
мирно је наставио младић. – Кад је Бал учио реке да нађу пут до
мора, ова га река није послушала. Уместо да тече према југу како
јој је он рекао и да тако најлакше нађе пут до мора, она је уради-
ла по своме и кренула на север, тј. узбрдо. Зато јој је Бал дао име
Дрина, тј. ‘она која тече узбрдо’ или ‘она која тече наопако’.
А много векова касније на обале ове реке је стигао један
чудан народ. Кад је једног дана њихов владар, који је имао два
сина, погинуо у боју, браћа су се одмах посвађала. И ускоро је
избио тако страшан и свиреп рат да су се планине тресле као
стабљике на ветру, а Дрином је текла крв уместо воде.
Старији брат је убио млађег брата и изгинуо је сав народ с обе
стране реке. И тек онда, кад је остао сам под сунцем, старији брат
је схватио колико је био луд. Лутао је пустом земљом и проклињао
младо сунце, а оно би онда од туге испустило једну сузу.
Не знам како се овај несретни човек звао, али су му Фени-
чани дали име Бал-каин, што је значило ‘онај који је убио брата’,
а све ове земље су по њему добиле име Балкан, тј. ‘земље над
којима сунце плаче’. А од тада три пута у сваком веку Дрином
тече крв уместо воде.
Младић је ућутао, а везир осети како му чудан немир заигра
у срцу. Погледао је према мосту и учини му се као да бели лукови
под меким јутарњим сунцем бледе и нестају.
– Ето, везире – додао је младић. – Можеш живот да проведеш
као хајдук или као везир, али на крају ти дође исто – добијеш на
мосту, а изгубиш на ћуприји!
Онда је устао и тужно се насмешио.
– А сад одох везире – рекао је – далеко је Феникија.
Окренуо се и отишао, а везир је остао да седи на брегу изнад
Дрине и гледа за њим како меким кораком гази преко воде. А
онда је иза брда са друге стране реке зачуо песму: ‘Девојка соколу
зулум учинила, зулум учинила, гору запалила…’