У путописима Градови и химере, у оном под називом “Писмо из
Палестине – Јерусалим”, Јован Дучић пише:
“Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте, по
чистоти и непорочности његове личности, по лепоти и обим-
ности мисије, и по државничкој продорности и стварању, једна
од највећих фигура српског XII века, богатог у мистицима, века
Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, поред Христа, мислио често
овуда и на овог његовог српског изванредног светитеља. Он ме је
пратио целим путем. Био је можда први од свих Срба који је овуд
прошао својом краљевском ногом. Све што данас овде блиста на
сунцу вечности, очима тог нашег мудраца и писца, политичара
и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би
данас уопште постојала, или бар не са њеним данашњим овако
изразито расним одликама.
Ниједан народ није имао заслужнијег човека. А потпуније
отменије, чистије и поноситије личности мислиоца, и мистика
не налазим нигде другде”.
Свети Сава, пре замонашења принц Растко Немањић, благо-
родно је прво колено великог жупана српског Стефана Немање
(кога Светогорски сабор прогласи за свеца Симеона) и велике
кнегиње Ане, по одласку у манастир монахиње Анастасије.
Значи, Свети Сава је “од изабраног колена…света грана дома
Немањиног”, како пева монах Милошевац у 16. веку. И отац и
мајка су му рода племенитог, а живота вечних у српском народу
по делима својим и делима њиховог Великог Сина. О оцу му Сте-
фану знамо скоро све: “син великог српског властелина Завида
који владаше горњом Зетом, Травунијом, Хумом и Далмацијом”,
како записаше његови биографи; знамо и кад се родио, и двапут
крстио, и кад је умро, и кад се посветио; и кад је и како постао
велики жупан српски, како је браћу Константина и Мирослава
приволео да му буду управитељи граничних српских земаља; и
како је клечао пред византинским василевсом Манојлом Комни-
ном, “гологлав, бос, са мачем у левој руци и конопцом о врату”, и
дочекивао у својој земљи немачког цара Фридрих II Барбаросу и
оног истог византијског цара Комнина пред којим је пре клечао;
и како је ратовао и побеђивао, и како су му се деца рађала, и где
и како се замонашио, када и како је умро и сахрањен и пренет
у Србију, и како је и мртав мирио завађене синове… Најмање
знамо о Немањиној женидби. Ко је мајка највећег сина српског
не знамо. Знамо јој само име, световно и монашко – Ана и