Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Јирген Елзесер
Манипулација Сребреницом
У Сребреници се после 11. јула 1995. догодио ратни злочин. То је ван
сваке сумње. Но, то није геноцид! Шта је геноцид? То су Аушвиц
и Јасеновац! Геноцид је када држава спроводи убијање једног
народа, а то укључује жене и децу. Дакле, на рампи у Аушвицу у
гасним коморама убијена су деца, жене и старци, само зато јер су
припадали једној нацији и религији, које су нацисти прогласи-
ли за “опасан елеменат” по своју државу. Ово се такође односи и
на Јасеновац, где је страдало највише Срба и то пре свега цивила,
дакле, српске деце, жена и старијих људи. На основу неких немач-
ких процена, Хрвати су од 1941. до 1945. убили око 750.000 Срба.
Запад у случају Сребренице непрестано говори о 8.000 мусли-
манских жртава. То, међутим, никада није доказано.
Упоредити Сребреницу са Аушвицом или Јасеновцем је недо-
пустиво, нелегитимно, безобразно. То вређа и јеврејске и српске
жртве из Другог светског рата. У Сребреници, било је сасвим
обратно. Српска војска је издвојила жене, децу и старије и орга-
низовала им превоз до безбедне територије. Неки су отишли у
Тузлу, а неки у Србију и тако их је српска војска спасла од освете
Срба, чији најдражи су страдали од 1992. године.
Од 1992. до 1995. у Сребреници је убијено око три и по хиљаде
Срба. Попаљена су српска села у околини Сребренице. Полити-
чари Запада и њихови послушни медији марљиво су прећутали
тај злочин Насера Орића и његових убица. Успут говорећи, тај
човек који се пред новинатима Запада хвалио колико је лично
побио Срба, био је ослобођен оптужбе, а професор биологије,
пензионерка, која је током грађанског рата сакупљала хумани-
тарну помоћ и није имала никакву власт нити је командовала
војним јединицама, осуђена је на једанаест година робије.
Однос према Орићу управо показује однос Хашког суда
према Србима. Упознао сам се недавно са Браном Вучетићем.
Говорио ми је о паклу који је преживео у свом селу недалеко од
Сребренице крајем 1992. Тада је имао десет година. Био је сведок
убијања целе своје породице. Убице су били муслимани. Борци
Насера Орића. И хашки истражитељи су долазили код њега
два пута. Али, у Хаг га, ипак, нису позвали да сведочи против
Орића! Српски сведоци очевидно Хашком суду нису потреб-
ни. У Хагу су изгледа добродошли само “кооперативни” Срби и
оптужени Срби.
У Сребреници је убијено око седам стотина босанских мус-
лимана, јер су пронађени са завезаним рукама или повезима на
глави. Крајња бројка, ако би се узели у обзир и налози патолога,
где не могу са великом сигурношћу да кажу, да ли су убијени у
борбама или су стрељани, јер просто за то недостају докази, не би
премашила три хиљаде, убеђен сам. А толико је и Срба убијено у
Сребреници и околини. Само што Запад неће да о томе говори.
Хаг је направио “случај Сребреница” да би оправдао злочоне
над Србима у Хрватској, Босни и Србији. Зато њима треба прича
о Сребреници као о “најстрашнијем злочину после Другог свет-
ског рата у Европи”.
То је класична манипулација. Зато и постоји стварна Сре-
бреница, са упорним игнорисањем захтева српске стране да се
коначно разоткрије истина о тим догађајима. Али, и друга, вир-
туелна Сребреница, а њу управо пропагира Хаг који није ништа
друго него инструмент америчке политике у демонизовању и
уништавању Србије. Зато могу да кажем да су многи у Србији
наивни кад верују да ће Запад да престане да сатанизује Србе –
ако српска влада испуни само још овај или онај услов.
Запад не може обуставити сатанизацију Срба јер би у том
случају морао да осуди – себе. Стога је прво био Милошевић,
па Караџић. Сада је на листи Младиц. Но, то неће бити крај
америчких захтева. Тржиће још. Рецимо, да признате Косово,
да дате Рашкој области најширу аутономију, вероватно да се
одрекнете северне Бачке и тако редом. Добра Србија је за Запад,
очевидно, само сломљена Србија.
Фридрих Грисендорф
Последња проповед
…Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Амери-
канци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље
војсковође. Но, то је у ствари материјална победа. Ту победу су
однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је
од свих победника извојевао једну много лепшу другу победу.
Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави.
Тај народ су Срби.
Ми смо их само површно познавали. Али смо такође добро
знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на сто-
тине Срба, који су бранили своју земљу, за једног нашег убијеног
војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника.
Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу по-
сматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна и Италијани, и
Мађари, и Шиптари, и Бугари, и … Знали смо да се овде међу нама
налази пет хиљада Срба официра који су некада представљали
елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малак-
сали, изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање
да “ко се не освети – тај се не посвети” и ми смо се, заиста, плаши-
ли освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити
са нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту
драму и већ смо у страху и машти гледали нашу децу како плове
низ канализацију или их пеку у градској пекари.
Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена,
рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5000 живих
српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су ми-
ловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговара-
ли са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову
отџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики
песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Биз-
маркова последња реч на самртној постељи беше: “Србија”.
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе!
Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и задобити само
Срби, одгојени у њиховом светском духу и јуначким српским
песмама које је наш Гете тако много волео…
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој
победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим
ову моју последњу свештеничку проповед.
Вењамин фон Калај
Срби из прошлости црпе веру у будућност
И мину време светлости, нестаде средњовековне српске државе
па се чинило као да је српски народ дефинитивно збрисан из реда
осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу
пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света.
После столетњег робовања буди се један народ и издиже до на-
родне самосталности, код чега је, без сумње, најзанимљивије то,
што после тако дуготрајног тлачења, под којим умало да српско
народно биће сасвим не исчезну, прост народ, својом снагом, и
без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција,
одушевљен инстинктом патриотизма, а немајући иначе не само
најпотребнијег уређења за остварење снажна покрета, него чак
и лишен најпримитивнијих помоћхних средстава, ипак година-
ма јуначки продужује борбу против много надмоћније турске
силе, и што овај прост свет постаде толико способан да опет
буде народ и да себи створи независну државу која одговара мо-
дерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19 столећа
својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити.
Зато они из своје прошлости могу црпити веру у будућност, и
зато им је историја од општег интереса за друге народе.
