У Сребреници се после 11. јула 1995. догодио ратни злочин. То је ван
сваке сумње. Но, то није геноцид! Шта је геноцид? То су Аушвиц
и Јасеновац! Геноцид је када држава спроводи убијање једног
народа, а то укључује жене и децу. Дакле, на рампи у Аушвицу у
гасним коморама убијена су деца, жене и старци, само зато јер су
припадали једној нацији и религији, које су нацисти прогласи-
ли за “опасан елеменат” по своју државу. Ово се такође односи и
на Јасеновац, где је страдало највише Срба и то пре свега цивила,
дакле, српске деце, жена и старијих људи. На основу неких немач-
ких процена, Хрвати су од 1941. до 1945. убили око 750.000 Срба.
Запад у случају Сребренице непрестано говори о 8.000 мусли-
манских жртава. То, међутим, никада није доказано.
Упоредити Сребреницу са Аушвицом или Јасеновцем је недо-
пустиво, нелегитимно, безобразно. То вређа и јеврејске и српске
жртве из Другог светског рата. У Сребреници, било је сасвим
обратно. Српска војска је издвојила жене, децу и старије и орга-
низовала им превоз до безбедне територије. Неки су отишли у
Тузлу, а неки у Србију и тако их је српска војска спасла од освете
Срба, чији најдражи су страдали од 1992. године.
Од 1992. до 1995. у Сребреници је убијено око три и по хиљаде
Срба. Попаљена су српска села у околини Сребренице. Полити-
чари Запада и њихови послушни медији марљиво су прећутали
тај злочин Насера Орића и његових убица. Успут говорећи, тај
човек који се пред новинатима Запада хвалио колико је лично
побио Срба, био је ослобођен оптужбе, а професор биологије,
пензионерка, која је током грађанског рата сакупљала хумани-
тарну помоћ и није имала никакву власт нити је командовала
војним јединицама, осуђена је на једанаест година робије.
Однос према Орићу управо показује однос Хашког суда
према Србима. Упознао сам се недавно са Браном Вучетићем.
Говорио ми је о паклу који је преживео у свом селу недалеко од
Сребренице крајем 1992. Тада је имао десет година. Био је сведок
убијања целе своје породице. Убице су били муслимани. Борци
Насера Орића. И хашки истражитељи су долазили код њега
два пута. Али, у Хаг га, ипак, нису позвали да сведочи против
Орића! Српски сведоци очевидно Хашком суду нису потреб-
ни. У Хагу су изгледа добродошли само “кооперативни” Срби и
оптужени Срби.
У Сребреници је убијено око седам стотина босанских мус-
лимана, јер су пронађени са завезаним рукама или повезима на
глави. Крајња бројка, ако би се узели у обзир и налози патолога,
где не могу са великом сигурношћу да кажу, да ли су убијени у
борбама или су стрељани, јер просто за то недостају докази, не би
премашила три хиљаде, убеђен сам. А толико је и Срба убијено у
Сребреници и околини. Само што Запад неће да о томе говори.
Хаг је направио “случај Сребреница” да би оправдао злочоне
над Србима у Хрватској, Босни и Србији. Зато њима треба прича
о Сребреници као о “најстрашнијем злочину после Другог свет-
ског рата у Европи”.
То је класична манипулација. Зато и постоји стварна Сре-
бреница, са упорним игнорисањем захтева српске стране да се
коначно разоткрије истина о тим догађајима. Али, и друга, вир-
туелна Сребреница, а њу управо пропагира Хаг који није ништа
друго него инструмент америчке политике у демонизовању и
уништавању Србије. Зато могу да кажем да су многи у Србији
наивни кад верују да ће Запад да престане да сатанизује Србе –
ако српска влада испуни само још овај или онај услов.
Запад не може обуставити сатанизацију Срба јер би у том
случају морао да осуди – себе. Стога је прво био Милошевић,
па Караџић. Сада је на листи Младиц. Но, то неће бити крај
америчких захтева. Тржиће још. Рецимо, да признате Косово,
да дате Рашкој области најширу аутономију, вероватно да се
одрекнете северне Бачке и тако редом. Добра Србија је за Запад,
очевидно, само сломљена Србија.