Крајина је пала, маске такође

Ако су деведесете године биле за Србе “дуго пропадање у бездан”,
Хрвати су проживели и доживели ту драматичну последњу
деценију 20. века на сасвим другачији начин : као “године патње
и славе”, као период болан али величанствен у којем је њихова
нација коначно испунила своју историјску судбину, укратко као
време голготе које ће се завршити величанственом апотеозом :
per aspera ad astra! Ова бљештава слика, помало патетична и на-
шминкана, слика коју је произвела и наметнула своме јавном
мњењу пропагандна машинерија Фрање Туђмана – “демијурга
хрватске независности” – није, међутим, сасвим без основа. Јер,
после жртава које су морали поднети у почетку југословенске
драме – сетимо се само призора из Вуковара! – Хрвати су успели
не само да заврше рат као прави победници него и да остваре
свој, како кажу не без поноса, “тисућљетни сан”: да коначно
формирају суверену и независну државу! Прву хрватску нацио-
налну државу у модерној историји, створену после више векова
живота под окупацијом, и после дуге – чак предуге! сада се то
јасно види – “југословенске епизоде”.
Та слика Хрватске – мале храбре земље задојене слободар-
ским духом, земље која је патила али и победила – није, по-
новимо, сасвим неоснована. Али, да би била истинита, или
барем ближа стварности, она се мора подвргнути значајним
корекцијама. Нарачито ако се погледа изблиза “друга страна
медаље”, оно што је вешта Туђманова пропаганда годинама
“гурала под тепих”, оно што је брижљиво сакривано “иза седам
брава” да се не би наудило репутацији Предсједника који је већ
за живота проглашен “живом легендом” и “оцем нације”. Под-
сетимо с тим у вези на неколико значајних детаља, уважавајући
при томе, наравно, сасвим легитимна права хрватског народа
на самоопредељење и на формирање сопствене националне и
суверене државе.
Primo. Не може се захтевати безусловно поштовање сопстве-
них националних права, макар и сасвим легитимних, а при томе
оспоравати та иста права једном другом народу! А то се управо