Ранко Јововић
Вијенац
То није црна
То је златна рука
Која је никла из наших мука.
Из бојева и мегдана
Без бијелог дана
Златним је српским
Срцем опјевана.
Био једном Апис
И био Гаврило –
Нико стварно не зна
Шта се стварно збило.
Милица Краљ
Лобања мастионица
Младобосанској младежи, Гаврилу Принципу и Богдану
Жерајићу од чије је лобање џелат издељао мастионицу
дрхтав лелуј испод жиле у пределу месечине
у белини самог гроба из чеоне кости – зглоба
расте плаво крилце свица у поготку првог хица
у запису да не труне пролистао век побуне
Лазар, Богдан и Гаврило претворени у мастило
а џелата стравна рука исписује слог јаука
Владимир Јагличић
Анђео
Плаћеним пером, поткупљивим кистом,
тако је лако у скривеној претњи,
пред силом света за угођај летњи,
уврђивати кривце новом листом –
и слободара звати терористом
и освајача племићем у шетњи.
Но, кад се сетим гураве вам правде,
анексије и ћутње светских сила,
и под Турцима шест стотина лета,
одмах призивам анђела Гаврила –
укопан станем као да сам мета –
преко Дрине би корак сам одавде,
рука се сама маши пистолета.
Кад пуцњем се најави слобода,
не зна бонтонски власти да угађа,
већ царске главе наниже пред сечу.
Она је лепа, он је надвојвода –
жалим, још деце могла је да рађа,
и да шпацира с мужем – ал по Бечу.
Ђорђо Сладоје
Принцип
Не црном руком но вођен мишљу светом
Ја сам се дуго у сну рво са том метом
И да сам промашио свеједно било би свету
Ал ја сам обећо сестри и заклео се кмету
Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером
И немам никакве везе с вашом свињском афером
Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –
Смејо се мојој капи руго се моме гуњу
А могао је наћи неко сретније место
И тамо отићи мирно на излет са невестом
Прихватам вашу казну ал не могу да признам
Да је то просто злочин варварство тероризам
И да сам страшни повод и узрок светског бола –
Мене је водила рука што је аждају збола
И сада кад наша драма скончава у водвиљу
Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу
Милан Ненадић
Венац за Гаврила
XV
Груни ко невреме, гашена, о тмаста
Акростих ми овај из гушења цвета.
Враћам себе земљи, из земље израстам
Разумљиво сунце, љубав сунцокрета.
Иста ми мисао, иста руса глава.
Лепо благосиљам, руку дижем – к мети
Освета је слатка и зато – крвава
Прво нам је мрети, па вечно живети.
Растаче нас време, наш се народ топи
И сви да смо мртви, исто да би било
Нашто да се клечи Бечу и Европи.
Црна моја Босно, мртве птице крило,
Испиј своју чашу жеђу која стреса,
Пуцњем тргни српство, гледај у небеса.
Радован Караџић
Гаврило Принцип
Болујемо од замагљеног лика
Брата Бога и Претка.
И смрт је разводњена
И преварена,
Али то строго око моћника
Никад
Неће прекрити њена мрена,
Никад без метка.
Лудило, стој!
Небесима крстари туђи Бог.
Исисао је из планете жест
Европски шпицлов. Гле, видик се љуља.
Расуло стој! Све је замагљено.
Ослабила пест.
У крвотоку су коловрати муља.
Чуј ловачки рог, како понесено
Гнезда разара, подмићује свест.
Свет је узјахао незнану бедевију
И у незнани језди крај.
Љескају бесмислице на грудима цара,
Припитомиле су нашу змију.
Још његов строги Бог по небесима џара,
А наш нас благи зазивље из чечара:
Хајдуцима и испосницима навлаче шлингерај.
Лудило стој! Небесима се Бог туђи шеће,
А наш се збуњен у жбуње крије и неће,
И не сме из цријемуше, из липе, из птица,
У речник страха сакривен,
У речи забрањене.
Су чим ћеш на небо, Гаврило? И на које небо?
Време се гаси и вене.
Пуцај у звекет блиставих бесмислица,
Пуцај у свеважеће небо, у небо неважеће!
Лудило стој! Деснице сажми расуло!
Душе, пуцај у цара,
Изоштри врховно чуло!
У моћно колено епохе пуцај,
Нек клецне време,
Нека царевине побркају теме,
У Бечу нек занеме,
На небу нек занеме!
У цара, Душе, пуцај:
Нек меци свемисо уздрмају и затресу,
И кликуј нашега Бога из дрвећа!
А потом – нек нас столећа
Понесу!
Нек свитне на нашем запуштеном гробљу
И засветлуца,
И моја белокост,
И звезда,
И свећа.
Рајко Петров Ного
Надиремо скитски
Сјени Гаврила Принципа
Надиремо ситни здепасти и тврди
Освајамо мучки лоповски хајдучки
Косооки кривоноги пригушени скитски
Трпки полудивљи надиремо митски
Под куполом шугавог интернатског неба
Са периферија из влажних буџака
Зелени од мржње и жути од жучи
Унижени препуни криминалног мрака
Прегризли смо гркљан досадној епохи
Напудрана госпа грациозно липти
Ми идемо даље ми јездимо брже
По уклетом кругу и можда кругу смрти
Иза нас остају стазе и богазе
Ломни грудобрани пастели равнина
Благословене крај плотова жене
Иза нас не оста чак ни мјесечина
Препуни густог криминалног мрака
И ко зна још каквих прадједовских тмица
Ми пуцамо страсно из публике с лица
Нека се оконча ова комедија
Овај идиотски театар улица
Некролог срочисмо за псеудоруљу
Излишно слободни до грла у муљу
Они у вријеме утиснуше стопе
Пуцајући право у срце Европе
Ђорђо Сладоје
Сарајево, Сарајево
Колају журе, протуве божјаци
Младе шићарџије, Лијевњани стари.
Цвиле бивше буре, труну свети знаци.
Изнемогли свете, када пре остари.
Лепрша лишће као издајнички леци.
Дави се и копрца отрована река.
Ја звиждим у чауре, где су некад меци,
Чекајућ Фердинанда и с њим Поћорека.
Чујем: шушти свила, звецкају панцири.
Пролазе лакеји, кљасти ађутанти,
Свечана страшила, сподобе и жбири:
У кога да пуцам и кога да памтим
Славомир Гвозденовић
Свет колико слово
Књига из које нас бришу велика је
црни ђаво у њој свој посао ради
неуморан док све понамешта
као да од њега овај свет почиње
и ствар свака без светлости траје
црна рука црном у злу послу вешта
не зна у нашој ће посрнути нади
још не спозна Црни овакво звериње
(испод брда зашто остали смо млади)
док намиче резу царске помрачине
два му певца скачу у озеблој бради
свет колико слово брише кучкин сине
котао сред књиге разјапљен од глади
у ништа се ручку Црни разапиње
од удеса наших судње куку гради
дрвље и камење дрхтај му на стегу
по смрзлој је књизи попадало иње
једина нам веза са разумом хладним
оружје једино Црном на белегу
Вечерња школа
Били смо страшно близу
твоја рука уз живе обрисе дана
моја је слагала лишће између
твоје главе и града
старац је гасио бунар сузом
старица Јулија, сензуалне узде
у жуљавој руци
ђи, мој реалистички коњицу
ђи, дрхтаво месо далеких пурпура
скоро ће поноћ
доћи ће нам опет татица Стаљин
питаће нас о здрављу
как “Светли поток”
как “Леди Магбет мценског округа”
как Шостакович
најзад
та руска “бујица тонова”
бићемо страшно близу
бринућеш о бркатим анђелима
као да видим, твој горак шапат
на хлеб ми се слаже:
мораћеш једном урамити искуство
не, драга моја
већ дуго смо муж и жена
у нашој се нежној провинцији настанило време
попут укрштених речи:
голоруки јахачи, црни ветрови
оријент експрес, балканска вековна блага
рогати
дракуле
козобрки
једноноги, једноноги
ко парчад нам се у крв слажу
веруј у поезију
у моја честа одлажења
никада ближи, никад нежнији
уз голу ти ногу деца
два црва под чизмом пуном страха
на капији нове уметности
Обраћање Београду
Испод овог свевидећег прста
заспао Београд
спавају кнез и коњ уморан од јамних призора
од узалудних провалија
овом граду ништа не отвара очи
ни “Москва”, ни “Лондон”
ни Краљица грчка
ни завртањ од Славије
његове лепе вечито младе Теразије
изгубиле меру света и меру љубави
омркнеш у Балканској
у Скадарлији те дочека Ђура
наш вредни народ
код Саборне те испод ока
тек мало очешају Доситеј и Вук
па се лечи ватром Врачаром и крстом
на Коларцу уз камени струк Калемегдана
нотно слово са мора од Дунава
чаробно зазвучје европских морнара
Азије и нових мајмуна
нисам видео лепшег и већег града
да стане испод/изнад свевидећег прста
унаоколо испред/иза
и неколико обневиделих векова даље
неће поверовати људи
и они који не знају шта знају
штап Зубина Мехте
и копље Стефана младог коњаника
и ноћ испод овог прста
свевидећег
са Авале са Мештровићевих копита звезда
кад проходаш кад прокрстариш
улицом Југовића и Краља Петра
и свим ћорсокацима овога града
док се подмлађујеш на четири обале
његовом фреском
са кореном
и птицом (која се баца у камене епитафе)
испод клепала испод точкова
који свет врте
и ово мало живота
кристал око Небојше куле
све ово кад видиш
тек онда можеш отворити очи
Снегови на Итаци
снегови су као сабља пали
на град, анђеле, дрвеће
ти их неуморна превијала телом
грејала си срцем златоусте у књижари
жар твоје усне осетили су ветрови у позоришту
на колено ти наслонила се црква
летела си око руже у парку
раменом си запечатила љубавну причу
са небеским мајсторима
грејала се у твојој руци
господска сенка
делила си шаком и капом
Ахејцу
мраву, скоријој историји
у књиге си са том зимом ушетала
и ја пролазио у мноштву
непознат, усамљен
у улици Гете
голорук со нудио Картагини
у твој хербаријум улетао
зазивао млечне кише
у сну те залуд пепелу отимао
из снегова си блеснула као
сабља
затворио сам очи