Драган Стојановић
Летња школа
Та кућа,
која није кућа,
него четири зида без крова,
у разређеној шуми,
које, нагореле, у ствари и нема –
тек ноћу у њој звериње очи и буљине,
близу мора,
које се не види,
не чује: ако се огласи једном годишње,
кад из таласа затутњи бесно слово,
у превеликој води превелика вода –
иначе по обали остају мирна слова
од алги и црне травуљине,
ето ту
поучавам ја девојчицу,
чије је срце на мом уху,
ко је Едип, шта се збило на Колону,
а нигде ту нема Едипа,
само неки сјај у ваздуху:
не зна се
како и зашто.
Deаr Morgen
Није твој страх као мој,
ни прах праха на руци,
ни ноћи ноћ самотна сна.
Твоја је мисао сасвим друга,
твоје мисли су тамне тврде
као корали на дну, дну дна.
Ни твоје усне нису као моје,
ни твој дах. Празник је теби
увек дању, увек плав, и плах.
Ти не знаш шта је било, твој лет
није само твој, ни само лет.
Твој длан је мек, али не као мој,
речи те не слушају, ни ти њих.
Ипак ће твој час бити и мој:
јутро и јутро, у исти мах.
Прометеј
Док Прометеја кљују,
Ми такође вечерамо.
Вино, коњак: мркла ноћ
Сито
Да пробере ту је, кад прозре,
звонка зрна и замукла,
изнурена, неизнурена,
тако да светла нужност и тамна
обаве своје
(мало знамо о томе) –
да пропусти даље
што ни говором се
ни ћутањем неће дати
сивој стрмини смрти,
и добро добије очи и прогледа,
јер то је потребно
и добро:
одржати се.
Одржати се.
јер и закон, и зрак, и црни кључ
ту су:
спокојство сита –
што је нужно, одустати
од себе не може, као ни цвеће…
јер плаветни језик
јачи је од гласова пећине
о којој се муцајући толико прича.
Видимо, после свега:
прозирно, густо, зна оно
шта ради,
шта морају пријатељи.
Бојан Памучина
Видовдан
У сеновит осмех нежан,
Сетан
Предео Јесењинових балада отиче,
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех.
Са мора слутње
Лабуд Црн,
Низ врат наборе чежњи стреса
На светле реке плочника Града,
На Звона јутарња
слепа, усамљена;
На поља далека, прадавна –
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех
Прегиба мојих
плавет и прах
Од плаветнила сећања на њега
Плављи сву Ноћ.
Плави смех и страх
Осмех, тај дивни зелени осмех
Болова мојих зелени осмех.
Двадесет и осмог лета
Како те само Провиђење,
Промисао, Он, сачува.
Од љупких и сличних, од нас самих,
И у множини деклинације:
Личних.
Ту смо немоћни, где резервне,
Зле гране, доступност раздваја,
Али сама ти бајковита стварност:
Дарива.
Пахуљама у снег, цела поезија скривена
Сав мисаони збор, слеме и говор.
Дим пешчани, бели,
У остави спава крумпир цели;
Оканце чије, око је мачије.
Сунце је прозор у месец загледан
Лице је света копреном белом
Заогрнута од налета ветра –
Девица лета.
Сине мој
Обгрљене риме пријатељства,
Лукавства путеви познати:
Дражи ми је Родион,
Него достојан сам, сен и сан.
У тренутку,
На баркама,
У мрежу је свод срушен:
Два су разломка на катаркама.
Као јабучица на прсту
Ноћу прецењен дан је
Како је само лако,
Омча заједничка нам:
Један је додир шаке, руке
Но, најважније познање туге
Устаје за неке друге.
Загрљај је тренутак крста
Понети га, и за маха,
У вечности барјак –
Надраста сен нашег праха.
Нема стидљивог Адама
Што прстом,
Несигурно,
Пред сенима синова својих
Опипава под дрветом руку
Пружену, благу.
Свезана је у поднебљу
Површност;
Свезана у час пешачни,
Мека дубина лука;
Тишина је пружена
Благовест
Долином описана рука.
Пуста
Нас је премрежила паукова клет
На гробљу свеопште мреже
Кад беше
И беше
И беше
Тренутно непомична
Тканина сна
Сећа на
Није се могло све изрећи
Имало се пар речи
И мало
И мало
Кад се то све преписало
И пребрисало
Сбесмислало
уроњено у непокрет
Смело напред
без издаје
Радомир Батуран
Ноћ дугих ножева још траје…
(Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39)
“И гле, један из Исусовог друштва
пружи руку, исука свој мач и удари
првосвештениковог слугу, те му одсијече уво.
Тада му рече Исус: Врати свој мач
на његово мјесто; јер сви који се маше за мач
– од мача ће погинути”.
Јеванђеље по Матеју 26 (51-52)
Много непојамног, за мене у измаглици, било је у том Кустосовом
ћутању о својим родитељима. Док сам се ја поносио својим Анто-
нијем Комитом, он се омотао ћутањем о свом Језди. Мој отац је
био пивски комита и сточар, а његов угледни трговац сарајевски.
Они су живели у кули на Овчари, а ми у дашчари на Урвенику.
И мој Антоније није никада звао наше муслимане из Дрине
овако како их данас зовемо, него увијек Турцима. А због чега
стриле Хрвате зове Крватима, само упола сам слутио.
Када сам изашао из затвора, отишао сам оцу на гроб са стри-
летом Кустом. Није то било случајно ни са моје ни са његове стра-
не. Обојица смо знали да ме тишти што нисам могао бити уз оца
кад је умирао.
Упалили смо свијеће и пољубили крстачу, оћутали смо неко
вријеме над гробом, а онда сјели на клупу поред њега. Стриле ми
је испричао како је мој Комита био бистра ума до последњег тре-
нутка живота.
“Кад би му надошли болови, тражио је да га окрећемо. Чим би
болови минули, бесједио је као најздравији. Последње о чему смо
разговарали било је убиство краља Александра…”
Још ме држала затворска нервоза и цинизам као устаљени за-
творски начин изражавања, па прекрших очев савјет да Кустоса
никада не питам ништа о оцу Јездимиру:
“Причаш ми, стриле, с дивљењем о мом оцу, а свог не помињеш.
Покажи ми бар где је гроб газда-Језде.”
Само спусти браду на груди, уздахну и погледа ме. Оба оћу-
тасмо. Почех да се љутим на себе што и најдражем човјеку повре-
ђујем ране.
“Мислио сам да ти је данас доста што си у мислима и са једним
покојником, а ти мислиш и о другом”. Уста и пође према источ-
ном крају гробља. Ја ћутке за њим док не дођосмо до породичних
гробница Мезезија и Богдушића.
Тета Ваја ми је причала да су њени Богдушићи, стара сарајев-
ска трговачка породица, имали читав ред парцела у Старом гроб-
љу па су три задње уступили пријатељима Мезезијама да ту, поред
њих, подигну своју породичну гробницу. И ђед Тодор је сазида.
Кустос пољуби крст на споменику и сједе на плочу са стране,
поред споменика. Пољубих крст и ја, па ишчитах сва имена на
споменику – од Стрилетовог курђела Антонија Прерашког и Го-
луба Гласиначког, па до имена Џамбаса и газда-Језде. Онда сједох
поред стрилета. Он подупро браду лијевом руком, а десну осло-
нио на греду споменика и несвјесно добује прстима по њој.
“Ноћ дугих ножева још траје”, мрмља више покојницима у
гробници него мени, чини ми се. “Хитлер се обрачунао са јури-
шницима генерала Ернеста Рема у ‘ноћи дугих ножева’, између
30. јуна и 2. јула 1934, а она још траје. Нацистички режим покла
те ноћи преко 300 највећих официра и политичара Рајха, који
су га довели на власт. И око 1000 угледних грађана похапсише.
Послије тога Хитлерови и Мусолинијеви фашисти поморили су
пола Европе. Притајена ‘ноћ дугих ножева’, притајена у Европи,
преживи побједу антифашиста. Поможе јој Ватикан и наши саве-
зници да се пресели у Америку. И сви Крвати пребјегоше у Аме-
рику…”
“Пребјегли су многи њемачки и италијански фашисти, не само
хрватски”, не оћута оно југословенско у мени.
“Сви су они за мене само Крвати… Лочу крв као најбоље вино.
Полокали су тог љета и крв мог оца Језде и зета Јакова и нашег
краља Александра…”
Рече ми ту још само да су газде Језда и Јаков радили за краљеву
Тајну службу још од ‘Младе Босне’ и аустријског рата. Пред кра-
љеву посјету Француској, та њихова служба открила је усташке
логоре у Мађарској (Јанко Пуста и Нађ Кањижа), центар у Минхе-
ну и вилу у Болоњи, коју им је Мусолини поклонио. Језду и Јакова
заклали су у Торину док су у уторак 9. октобра, рано ујутру, из хо-
телске собе јављали свом шефу Милићевићу да су усташе послале
двије атентаторске групе да убију српског краља – јал’ у Марсељу,
јал’ у Паризу. Државна пошта Италије и полиција омогућили су
усташама да прислушкују разговоре краљевих агената. И закла-
ли су их обојицу. Истог дана, у 4 и 20 поподне, убили су и краља
Александра у свечаној поворци на Тргу Берзамски у Марсељу.
“Ни француски ‘крвати’, ни њихова полиција нису чисти. Пре-
више је случајности ту било”, мрмљао је Кустос и наставио да ређа:
“Краља Александра у Марсељу дочекали су само министар
спољних послова Луј Барту и генерал Жорж и оба су убијена.
Министар спољних дјела Краљевине Југославије, доктор Спа-
лајковић, дојавио је француској полицији и краљевој пратњи на
разарачу Дубровник да су атентатори у Марсељу, а од свечане
се поворке није одустало. Чим су му дојавили агенти из Итали-
је, министар спољних дјела кренуо је у Марсељ, али га није било
у свечаној поворци, нити се помиње у извјештајима из Марсеља,
ни он ни други југословенски министри. По протоколу посјете,
било је предвиђено да се краљ кроз Марсељ вози у блиндираним
колима Авенијом Канабие, а на Белгијском кеју, гдје се форми-
рала свечана колона, сачекао га је отворени аутомобил ‘дележ’ са
широким папучама са стране, са чијег је задњег сједишта, гдје је
краљ сједио, био спуштен кров. У протоколу је такође писало да
ће блиндирани краљев аутомобил паралелно пратити 6 мотоци-
клиста на боковима, а замијенили су их два коњаника. Министар
Барт је био рањен само у руку, а пустили су га да искрвари и умре. И
шофер ’дележа’ Фоасак покушао је да спречи убицу, генерал Жорж
је искочио из аутомобила да зграби убицу, потпуковник Пиоле са
коња удара сабљом по глави атентатора, полицајци Пол и Дебион
са тротоара погађају убицу у главу, а службени полицајац Анри
Бертелеми ‘седи поред возача и мирно посматра шта се догађа’.
Рањеног краља превезли су у полицијску префектуру, а мини-
стра Барту у болницу. У званичном извештају о атентату писало
је да је убица Величко Керин, инструктор крватских усташа из
логора Јанко Пуста, испалио десет метака из пиштоља ‘маузер’:
пет у краља, један у пратећег полицајца, један у министра Барту,
а три у генерала Жоржа. Поверљива документа о убиству југо-
словенског краља француска влада је отворила за јавност 1974. и
испоставило се да је министар Барту био рањен само у руку (по
једнима у леву, а по другима у десну) из службеног пиштоља
француске полиције, а пронађени метак није одговарао калибру
метака којим је убијен краљ. Службени извештај о спољашњем
прегледу тијела краља Александра потписала су два цивилна
лекара који су се нашли испред полицијске префектуре, а нема
потписа краљевог личног лекара, нити се зна где су били он и
министар Спалајковић, а обојица су допутовала у Марсељ са још
три краљева министра. Као знак да њихова земља није умијеша-
на у убиство југословенског краља, на сахрану краља Александра
дошли су и италијански принц Дука од Сполета (кога ће Павелић
само шест година касније свечано позвати да заседне на престо
Независне Државе Хрватске) и Геринг и Лепен (који ће касније
ослободити све атентаторе), а и они и њихове све три земље уми-
јешане су итекако, као и Бугарска, Мађарска, Чехословачка, Ау-
стрија и ко зна која још…
Итекако су били сви они умијешани, мој Комита. Крволоч-
ни су Крвати, сви они, а не само усташе Павелић и Кватерник,
који су планирали убиство краља Александра, а Мусолини лично
одбио да их изручи Француској, која је водила истрагу. Ноћ дугих
ножева још траје, кажем ти, Комита. Нису се они зауставили на
вратовима мог оца и зета, ни на убиству српског краља. Неће
‘ноћ дугих ножева’ стати ни за мог, ни за твог живота, синовче…
Сијевнули су они на милионима вратова цивила у Хитлеровим,
Мусолинијевим и Павелићевим ратовима и логорима, сијевају у
овом мрачном свијету и данас, у погрому над Вијетнамом, црном
Африком, нафтоносним блиским истоком… И сијеваће још за-
Волфганг Колхазе
Проналазак новог језика
Преко звучника објављују десет бројева; десети је његов. Штрат
не осјећа више ни страх ни наду. Иступа из реда, тумара између
леђа и лица до краја свог блока, заокреће удесно и тешким кора-
ком прилази на подијуму човјеку који га је прозвао; пред овим је
пулт на којем се налазе папири и микрофон.
Април је, година 1944. Штрат је десети у реду који се форми-
ра, лица окренутог зиду, насмрт уморан, иако је дан тек почео,
иако је још тако млад. Небо које види кад подигне поглед изнад
стражаре, ниско је и мокро. А недалеко вазушном линијом, дуж
облака, је Холандија. Одатле је доведен са још петорицом прије
стотину дана, прије много, много времeна. Зашто? Да се зноји,
смрзава, носи камење, добија батине, лежи у блату, спава на да-
скама, једе труло поврће, док коначно не престане постојати. Али,
прије него што се то деси, док још дише и може да гледа, треба да
заборави ко је био. И он готово да је то већ и заборавио. Не може
ни да замисли више да тамо, дуж неба, још увијек постоји његово
родно мјесто, да постоје земља и вода, родитељи, вечери, другачи-
ји мирис дјевојачког разреда, справе иза стаклених врата ормара,
физика. Шест семестара студија – ко да још у то вјерује. Јер закон
о одржавању енергије не важи више – не важи за оне који натова-
рени громадама камења трче уз високе степенице под ударцима
пендрека, пред надзорницима, од мрака до мрака. Шест студена-
та физике; петорица су мртва. Посљедњи насмрт уморан је Штрат.
И он данас не иде у каменолом јер прозван је његов број.
Десет људи – а куда иду? У бункер ? У команду?
Испред иде капетан у бијелој блузи; води их у кухињу, камену
кућу са поплочаним унутрашњим зидовима. На ватри је шест
свјетлуцавих казана у којима се куха смрдљива супа. Но, нису до-
ведени због супе. Због кромпира су доведени.
Командант организује другарско вече. Стражари, извршиоци
казни, благајници, надзорници, интенданти, они задужени за му-
чење, пискарала, љекар – сви они тим поводом удобно сједе за ду-
гачким столовима. А вече почива на трима стубовима: први је
другарство, други је пиво, а трећи је свињско печење са кромпир-
салатом. Због тога је у логорској кухињи поредано десет столичи-
ца, покрај сваке је корпа са кромпиром, испред је посуда за отпат-
ке, метално вједро је у средини, а на једној од столичица скупио
се Штрат.
Топло је и тихо у кухињи. Оближњи каменолом се чини тако
далеко. У преграђеном дијелу покрај врата сједи есесовац и чита.
Само се с времена на вријеме капетан појави и стане покрај за-
твореника који гуле кромпире и посматра их. Без злих намјера
– чиста професионална заинтересованост. Па ипак, Штрату почи-
њу дрхтати прсти, није вичан, љуспе су све дебље, преспоро ради
у сјени капетана који му гледа у руке. Капетан одлази и поново се
враћа. Штрат ради брже, али ништа не помаже и већ уз сљедећем
часу чује питање: “Ти, шта си прије радио?”
“Студент”, каже Штрат и не гледа према горе, и не престаје да
гули дрхтавим рукама. Неће му ништа помоћи, у сљедећем часу
ће осјетити ударац. Есесовац из прегратка са прозором ће подићи
поглед са књиге. А онда? Али капетан само рече:
“Готово са студирањем, је ли?”
У подне добивају здјелу супе из које се још увијек пуши и у
којој плива неколико ресица меса. А затим још једну, пуну до ру-
ба. Штрат се напољу ослања на зид зграде у којој је смјештена
кухиња и у костима осјећа топлину супе коју је малочас појео и
миран је. Глад је одједном ишчезла. Нема каменолома. Нема вике.
Овако издвојен, испод ограде кроз коју је проведена електрична
струја, гдје нико не мора да трчи, открива бљештави прам зеле-
нила и присјећа се: април је. Капетан га и даље посматра, прилази
му тромог корака и пита: “А шта си студирао?”
“Физику.”
“Аха”, каже капетан тоном упућеног.
Поподне, кад капетан поново стане покрај њега, Штрат не
осјећа толики страх. Танушни млаз сунца пада укосо у кухињу,
кромпири пљускају у воду, они са сталним задужењем у кухињи,
опасани бијелим кецељама, режу хљеб за сљедећи дан; зар неко
још и помишља да сваког часа неко умире у пијеску недалеко
одавдје. Капетан опет стоји покрај Штрата и осјећа потребу да се
исповиједи.
“Проклетство, кад изађем одавдје”, каже он, “послије рата, оти-
ћи ћу у Перзију.”
Капетан прича Штрату да има брата у Перзији; овај је благо-
времено побјегао 1939. и сад је тамо велики пословни човјек, а он
чучи овдје као идиот.
“Ти си Холанђанин”, каже капетан, “шта мислиш да ли је Пер-
зија добра?”
“Сигурно”, каже Штрат. Он гули и даље, без престанка, само
не гули више тако брзо. Капетан у меканом поподневном свјетлу
клима главом јер осјећа да га Штрат разумије и почиње уздисати.
“Штета само због времена, обиља слободног времена. Кад би га
човјек макар искористио да научи перзијски.”
Његов поглед је забринут, на лицу му се оцртавају боре чести-
тости; човјек близу четрдесетих, добро ухрањен – у поређењу са
руинама које сједе укруг и гуле кромпир, могло би се рећи да га је
судбина начас пустила да посрне да би га потом опет подигла – но,
и поред свега се осјећа посрано. “Да, да, драги мој.” Штрат изнена-
да чује властити глас: “Ја говорим перзијски.”
Капетан га загледа дуго својим бљедоплавим очима: најприје
подозриво, па са невјерицом, затим готово њежно.
“Знаш перзијски?”
Штрат потврдно клима главом слеђених црта лица.
“Пођи за мном.”
Капетан трчи испред. Штрат га посрћући слиједи до канце-
ларије.
“Тако, а сада ми реци одакле знаш перзијски? “
За Штрата више нема узмицања. С капетаном се не збијају
шале, поготово кад зна да би био довољан и један једини ударац
да га обори и да се више никад не подигне. Штрат и не жели пра-
вити шале – он само не жели натраг у каменолом гдје ће крепати,
жели да остане у кухињи, да као човјек сједи на столичици, гули
кромпир и добије здјелу супе. Само се плаши у овом часу да ће му
глас заказати, али, на срећу, чује га, једино што је веома тих. И тај
глас саопштава: “Био сам у Перзији прије рата.”
“Човјече, знаш ли шта ће с тобом бити ако то није истина?”
Штрату се оцртава толико страха у погледу да за капетана
нема сумње да је овоме јасно шта га чека.
“Идемо, како се каже ‘Добар дан’?”
“Далам”, одговара Штрат.
“А говно?”
Штрат размишља предуго и капетан постаје одмах нестрпљив.
“Па мора постојати нека ријеч за говно.”
“Тупа”, понавља капетан гануто. “Одсад гулиш за свој живот.”
Тако је протекао њихов разговор. Овај ће покренути читав
ланац догађаја. На примјер, то што се кухињски капетан Батен-
бах одмах дао у потрагу за четним командиром Редером, који је
остао дуже на ручку. Батенбах му предочава да већ одавно треба
још једног човјека у команди, но да се никако није могао наћи
прави, док му данас један није пао у очи својом нарочитом спо-
собношћу. Командир чете на то одобравајуће клима главом. А
волио би и да види човјека који се тако истиче. Са Батенбахом
иза себе, укочених ногу прелази пут до оних који љуште кром-
пир и посматра Холанђанина напола скапалог од глади, бившег
студента физике са завршених шест семестара – истину за вољу,
све га се то и не тиче баш превише. Оно што га интересује већ
види, а види да овај човјек појма нема како се гуле кромпири, ма
како својски се трудио. Али све то је небитно, јер командир чете
двапут седмично из кухиње узима комад кобасице, недјељом
печење и свакодневно још по коцку маргарина. Све то долази од
Батенбаха. Дакле, Редер по други пут потврдно клима главом, иде
натраг у своју собицу, исписује име и број на цедуљу. Цедуља ка-
сније, у току дана, доспијева у статистику рада. Одатле даље до
командира радне групе. А сљедећег јутра, које се влажно диже
изнад зборног мјеста, Штрат се као једини од десеторице који
љуште кромпир враћа натраг у кухињу, гдје га Батенбах прија-
тељски тапше по рамену.
Јер, Штрат је сада Батенбахов човјек. Штрат неће бити спаљен,
па да иза њега остане само пепео костију, добит ће супу и хљеб
Олга Красић Марјановић
Српска књижевност и писци у Великом рату
Књига, која је на неки начин и сажета антологија дела српских
писаца из Великог рата, није писана и састављана с намером да
донесе прецизну оцену и попис целокупне српске књижевности у
Првом светском рату. Завршна реч о писцима и њиховим делима
записана је већ у књижевној историји и књижевној критици. Са-
стављена је са намером да садашњим и будућим генерацијама кроз
књижевна дела дочара атмосферу и догађаје Првог светског рата,
да скрене пажњу на биографије српских писаца који су учество-
вали у рату и писали о њему. Често су детаљи из њихових живота
или прећуткивани, или узгред поменути у једној или две реченице
у енциклопедијама и књижевним лексиконима. У најбољем случа-
ју расуте су по стручним публикацијама које читају сада све ређи
посвећеници. Књига је писана са намером да скрене пажњу на она
дела писаца која нису увек најважније одреднице у њиховом књи-
жевном опусу, а говоре о тим тешким ратним данима.
Желела сам да отргем од заборава неке песнике чија имена ни-
када неће ући у историју српске књижевности, нити у неку антоло-
гију. Њихов песнички опус писан искрено, са великим надахнућем
и патосом, писан невештом руком, често у маниру великих пес-
ника, невелике је или никакве књижевне вредности. Али та пое-
зија писана ван свих норми и естетских критерија, поред тога што
има документарну вредност, осликава и дух времена, као и психу
наших бораца и колективни дух народа у тим ратним данима.
Приређивање овакве књиге увек подразумева доследност у из-
бору аутора, грађе, временске одреднице. У овом случају било га
је тешко и успоставити и испоштовати. Пре свега зато што је књи-
жевност из Првог светског рата, ма како то наизглед звучало па-
радоксално, обимна. Наиме, у мирним временима, када се врши
класификација једног периода, прави се много доследнији избор
са строжим критеријумима. У рату, у књижевну грађу поред дела
већ афирмисаних писаца потврђене књижевне вредности, улази
и такозвана некњижна грађа: дневници, цртице, писма, али и по-
езија анонимних песника која је често доминирала на страница-
ма периодике тога доба.
Када је о избору писаца реч, узети су у обзир они који су уче-
ствовали у рату, писали у току рата, или своје ратне успомене и
импресије објављивали нешто касније: Бранислав Нушић, Вељко
Петровић, Стеван Јаковљевић, Станислав Винавер, Драгиша Ва-
сић, Станислав Краков, Растко Петровић, затим песници Милу-
тин Бојић, Владислав Петковић Дис, Тодор Манојловић, Раде Дра-
инац. У избор су ушли и они писци који су живели и писали у о-
купираној Србији: Борисав Станковић, Исидора Секулић, Сима
Пандуровић који је у току рата био заробљен у аустроугарским ло-
горима Нежидер и Болдогасоњ. Српски народ, а са њим и писци,
имали су ту несрећу да су живели и ван граница Србије, а касније
су записани великим словима у историју српске књижевности.
Стога су у избор ушли књижевно дело и живот Милоша Црњан-
ског, који је у току Првог светског рата живео у Аустроугарској мо-
нархији и чак ратовао у њиховој војсци као и младалачка биогра-
фија нобеловца Иве Андрића, који је такође у младости живео на
територији Аустроугарске монархије, а која је повезана са делат-
ношћу Младе Босне – то јест са догађајима пред Први светски рат.
Честе су дилеме теоретичара књижевности да ли биографија
писца или поднебље у којем живи утичу на његово стварање. Они
сигурно нису битна и свеприсутна одредница у књижевном делу
али, када су ратови посреди, животи су чврсто испреплетени са
књижевним стварањем. Стога су поред одломака из дела наведе-
не, понекад исцрпне, пре свега ратне биографије писаца које су
свакако имале утицаја на њихово касније стварање.
Опште је позната чињеница да су у току Првог светског рата
многа књижевна стварања прекинута смрћу аутора. Шта би још
написао Милутин Ускоковић да својевољно, у тренутку малоду-
шности и депресије, није прекинуо свој живот бацајући се у воду
набијале Топлице? Шта би још написали Милутин Бојић, Влади-
слав Петковић Дис и многи други мање познати писци који су
умрли и погинули у ратним стахотама?
Има такође примера где је биографија аутора наткрилила и за-
клонила дело писца и за један дужи период избрисала га из исто-
рије књижевности и свести низа генерација читалаца. Дело, иако
велико и значајно, није успело да надрасте биографију. Такав је
случај са Станиславом Краковом, Драгишом Васићем и дарови-
тим књижевним критичарем, уредником крфског Забавника,
Бранком Лазаревићем. Иако хероји Првог светског рата и значај-
ни писци између два светска рата, читавих педесет и више година
представљали су потпуно непознате литерарне чињенице. Други
светски рат донео је нове победнике, а ови ратници и хероји из
Првог нису изабрали “праву” страну у том другом великом рат-
ном метежу.
Није било лако испоштовати ни временску одредницу ства-
рања. Стога су у избор ушла и дела писаца која су настала касни-
је. Природно је, а и готово немогуће, писати роман у току самога
рата, када се догађаји и смрти смењују филмском брзином. То је
пошло за руком Станиславу Кракову, који је свој роман Кроз буру
писао између битака, често у рововима, како је сам забележио. У
току самог рата прозу су писали и Драгиша Васић и Иво Ћипико.
Велики број дела објављен је непосредно после рата. Природно
је било да су велики романи настали касније, кад су се стишале
старсти и страхови, кад је искуство надвадало емоцију, а често
и велико разочарење које је донео један другачији живот у миру.
Стеван Јаковљевић је Српску трилогију објавио после готово
двадесет година (1937), Дан шести Растка Петровића објављен је
постхумно, тек 1961. године.
Истраживати књижевну грађу насталу у току рата пре свега
значи пратити ратну периодику. А у Србији је непосредно пред
рат и у току самога рата излазило 95 периодичних публикација.
Највише их је било у Београду, а касније, како се војска повлачила
ка југу, мењали су се и издавачки центри, па новине 1915. године
излазе у Нишу, затим на Крфу, а касније у многим избегличким
центрима: у Бизерти, Паризу, Швајцарској, Русији… Стога се у
књизи, на самом крају, налазе текстови посвећени појединим пе-
риодичниим публикацијама које су поред информативних садр-
жаја имале и књижевне прилоге.
Посебно поглавље посвећено је издавачкој делатности Срба у то-
ку Првог светског рата. Књиге су остале у домовини. Спаљене или
разбацане, у сваком случају – биле су далеко. Стога се поред пери-
одике у избегличким центрима јавља и жива издавачка делатност.
Пратећи, дакле, биографије писаца, често расуте по ретким
књигама и периодичним публикацијама, и цитирајући одломке
из њихових дела, аутор је хтео да подсети садашње читаоце, а по-
себно оне будуће, на једно тешко ратно време и стварање на које
ће тек кроз 200 година пасти прашина књижевне историје.
Српска књижевност уочи првог светског рата
По оцени многих критичара модерна је била златно доба српске
књижевности. Настала на размеђи између 19. и 20. века дала је чи-
тав низ даровитих песника и приповедача: Милана Ракића, Јова-
на Дучића, Симу Пандуровића, Светислава Стефановића, Мила-
на Ћурчина, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Да-
ницу Марковић, Бору Станковића, Иву Ћипика, Вељка Петрови-
ћа, Милутина Ускоковића, Исидору Секулић…
После слома апсолутизма династије Обреновић 1903. године у
Србији почиње да се развија грађанска парламентарна демокра-
тија, земља се видно модернизује и окреће новим идејама и дру-
штвеним токовима. Године 1901, када је основан Српски књижевни
гласник, гласоноша модерног доба и нових стремљења у српској
књижевности, срушена је кафана Дарданели, главно и омиљено
састајалиште књижевне боемије Београда која је углавном била
окренута традиционалним вредностима и патријархалном духу.
Наредне, 1902. године, основана је Српска књижевна задруга,
а 1905. године оснива се Универзитет у Београду. Исте године ос-
новано је и Српско књижевно друштво. На универзитету предаје
интелектуална елита тадашње Србије: Богдан и Павле Поповић,
Јован Скерлић, Јован Цвијић, Веселин Чајкановић, Тихомир Ђор-
ђевић, Станоје Станојевић, Слободан Јовановић, Милутин Ми-
ланковић. У јеку оснивања и процвата просветних и културних
установа 1912/13 године избијају Балкански ратови, у којима ће
узети учешће многи српски књижевници: Нушић, Винавер, Кра-
Душица Ивановић
Сатира српског облаковника
О роману “Беле ноћи сивог сокола” Лабуда Драгића,
Службени гласник, Београд 2013.
Призор гледан с петог спрата изгледа сасвим друкчије. У видном
пољу је знатно већи број јединки него када их посматрамо са тро-
тоара. Људе треба посматрати тако: с висине. Гледани одозго,
нешто су живахнији, али сићани. Подсећају на крупније инсекте…
Закључујем да су у почетку људи живели расути по природи. Тек
касније су се почели груписати у скупине и градити градове који у
почетку нису ни били потребни.
Из ове перспективе сви помало делују комично. Немогуће је пре-
ма смеровима, правцима свих појединаца наслутити било какав
смисао који би имали припадници једног града или земље.
Како из тих неусклађених нервозних и супростављених тума-
рања извући заједнички именитељ једне етничке скупине? Како из
свега овога наћи нешто што се зове смисао или национални циљ?
У свом најновијем роману Беле ноћи сивог сокола, Лабуд Драгић
оштрим оком и непогрешивом перцепцијом посматра Београд и
његове грађане и “граџане” после последњег рата. Изузетно бога-
тим и сликовитим језиком, по коме нема премца у савременој
српској књижевности, упознаје нас са ликовима који су групи-
сани у скупине, повезани најмање географском припадношћу, а
много више одликама менталитета, социјалног миљеа, образо-
вања, или професије. Ништа мање Драгићеве ликове одређује
место и време, тренутак у коме настаје ова, по речима Катарине
Костић, “национална и светска трагикомедија”. То је време деве-
десетих година прошлог века, време обележено ратом и радикал-
ном променом моралних норми.
Перспектива из које Лабуд Драгић нуди својим читаоцима сли-
ку Београда деведесетих година је перспектива учесника и сведока,
али у једнакој мери и луцидног посматрача догађаја са висине.
Како је приметио књижевник Миле Медић, Драгићева сатира
није усмерена само на опште појаве и друштвене групе као носи-
оце тих појава, него и на појединце, који се могу лако препознати
под нешто измењеним именима. За то је свакако била потребна
храброст.
Драгићеви гротескни ликови и ситуације најснажније су осли-
кани тамо где он проналази аналогију између људског друштва
и стада. На пример, борба за храну је централно место живота
времешних жена, већином бака.
Вечно у покрету и незаустављиве – како у време постова, та-
ко и у дане месојеђа. Господари јавних превоза. На станицама
јуришају у возила и пре него што се отворе сва врата и наваљују
унутра с опремом какву су носили Барбаросини крсташи, конкви-
стадори или истраживачи непознатих земљиних простора. То
су зембиљи, колица, мреже, приколице, шипке и обрамице, држала,
вешалице, вријесла и куке, закачке, тоноте и везице, стари изра-
убовани бајуни и са свим санталетом оне грмаче на сопћућу тра-
бакулу докле не освоје значајнија места, што буде повод жустрим
расправама, понекад и кавгама.
Са старошћу се радијус њихових истраживања повећава. Оба-
вештавају се телепатски као хрчци и пацови.
У овом кратком одломку не може да прође незапажено бујна, ек-
спресивна, богата Драгићева лексика, без које не бисмо тако јасно,
пластично и живо видели и осећали његове јунаке.
Користећи иронију и неодољив хумор, Драгић се подсме-
ва општој паници, коју међу грађанима производе и подстичу
медији, а предводи их “телал мазгала”. У помоћ прискачу струч-
њаци за разне пошасти, као што је свињски грип.
Доктор је саопштио да ће до краја месеца оболети два ипо
милиона грађана, углавном Сораба пореклом, а сада грађана поре-
ских обвезника… Стога се грађанима обратио с државне телал-
мазгале:
“Саветујемо да избегавају контакт са свињама колико год је
могуће, а уколико међ’ самим грађанима има свиња, што је њихово
демократско и људско право, саветујемо да избегавају контакт
са другим грађанима сличних опредељења; поготову да избегава-
ју љубљење и све сличне контакте, јер се вирус најчешће преноси
оралним путем по принципу уста на уста, те да у ту сврху не
носе са собом употребљен тоалет папир јер би могли да дођу у ис-
кушење да у њ’ кихну! Ако већ желите да исти папир чувате ради
успомена и да у исти кихнете, ставите руку на уста, а марамице
користите једнократно!”
За то време интелектуална руља, газећи све пред собом, јуриша
на храну, пиће, награде, престиж… На књижевним вашарима
људска природа, посебно природа људи од пера или оних који
су то перо зграбили сматрајући, неоправдано, да им припада, на
тим, дакле, сајамским свечаностима писци и поете су огољени и
раскринкани у својој халапљивости не само за храном и пићем,
него и за местом под књижевним сунцем.
Драгић описује: “Понешто од атмосфере пазарног дана, пи-
јачне гужве и сахране лебди и над књижевним вашарима”.
Писци на таквом месту заузимају став посебне важности.
Зашто је песник нагло променио став? Доскора дружеван, при-
вржен, љубопитљив, поставио је штит од непробојног стакла.
поглед му је хладан и одређује дистанцу. Како решити загонет-
ку и каква је волшебна сила преобратила једног дружевног поету
скромнога дара у охолу и загонетну персону?
Владимир Димитријевић
Откључавање братовљевог поја
(Светомир Настасијевић као тумач Момчилове поезије)
Ослушни, запојем,
прени тајном
Момчило Настасијевић: Брату
Сажетак
Године 1966, композитор Светомир Настасијевић почео је препи-
ску са енглеским славистом Едвардом Денисом Гојем, који је имао
извесних потешкоћа приликом тумачења стихова из циклуса
“Глухоте” и “Речи у камену” Светомировог брата Момчила. Он је,
позивајући се на искуство своје сарадње са Момчилом, понудио
помоћ у тумачењу тамних места ова два лирска циклуса, при-
дружујући се тако домаћој и светској “херменеутичкој заједници”
која се бавила делом његовог брата и саподвижника у потрази за
“матерњом мелодијом”.
Кључне речи: “Глухоте”, “Речи у камену”, срце, тама, незнан.
Породичне везе
Породица Настасијевић била је прожета великом узајамношћу.
Сликар, песник, музичар и романописац, Живорад, Момчило,
Светомир и Славомир, разумели су се често у пола речи. Када је
Момчило умро, његова браћа и сестре трудили су се да попула-
ризују дело свог брата. Велики је њихов удео у објављивању пр-
вог издања Момчилових дела 1). Ипак, читању песништва Мом-
чиловог највише је, од блиских сродника, допринео Светомир. У
овом огледу изложићемо његов метод тумачења, откривен у пре-
писци која је требало да помогне једном страном читаоцу стихова
поете “Седам лирских кругова”.
Када је професор српске и хрватске књижевности са Кембри-
џа, Едвард Денис Гој, кренуо да тумачи Момчилову поезију, Све-
томир Настасијевић му је понудио помоћ, заснивајући то на чи-
њеници да је био близак сарадник свог покојног брата: “Пошто
ја врло добро познајем сва његова дела, стил и све његове нове и
старе речи, ја Вам се стављам на располагање да Вам протумачим
све што би у његовим делима било нејасно и загонетно” 2). Све-
томир је чврсто веровао да су његова тумачења најтачнија; када
му је Гој послао свој оглед о два лирска циклуса Момчилова, он
му је, уз изразе искрене захвалности, написао да “Речи у камену”
и “Глухоте” осим њега, Светомира, до Гоја “нико тако детаљно,
продорно и убедљиво није тумачио ни у нашој земљи ни у ино-
странству”.3) Светомир је, између осталог, Гоју указао на то да је
компоновао по текстовима свог брата музичку драму “Међулу-
шко благо” и оперу “Ђурађ Бранковић”, кантату “Речи у камену”
и “Слово љубве” (по Момчиловом препеву епистоле деспота Сте-
фана Лазаревића), као и десет соло песама за глас и клавир:
“Песма фруле”, “Јасике”, “Јесења песма”, “Грозд”, “Вечерња песма”,
“Божјак”, “Труба”, “Зора”, “Сутон”, “Две ране”. По Густаву Брили-
ју, аутору студије “Светомир Настасијевић, неимар балканске
музике”, основна начела композиторовог музичког стварала-
штва (реч и мелос су нераздвојна целина, краћа песничка фраза
и музички израз инкарнирају исти мотив, потпуна реченица и
развијена мелодија су нераздвојна целина, музички надмотив
води трагичном сукобу) била су сасвим у дослуху с Момчиловом
поетиком.4)
Управо на основу заједничког стваралаштва, Светомир себе
препоручује не само као неког ко разуме братовљеву поезију, него
и његово прозно и есејистичко стваралаштво.5)
Наравно, Гој је сарадњу срдачно прихватио и преписка се на-
ставила.У њој је било речи и о превођењу Момчилових песама на
енглески, чега се Гој није лако прихватао сматрајући то послом
песника (Светомир Настасијевић га, у неку руку, оправдава, јер
је и његов брат, вели, тврдио: “Песма се не сме преводити, али се
може препевати”).
Нејасна места из “глухота”
У писму од 18. маја 1966. Светомир Настасијевић је похвалио Гоја
због изванредног осећања за језик и дубоког схватања Настаси-
јевићеве поезије, а затим је кренуо ка циклусу “Глухоте”, у чијој
првој песми Гоју нису били јасни седми и осми стих. Песма почи-
ње осећањем да неспокој лирског субјекта не може бити изражен
ни “шапатом”, ни “вапајем”. Светомир указује на чињеницу да су
стихови “О мируј, / претешко моје, / ками камена мене, / мукла
стено” елиптирани уклањањем именице “срце”. Срце је лирском
субјекту “претешко” и он га моли да се умири. Што се последњег
стиха тиче, у њему се налази нарочито “треперење смисла”: “ками
камена мене, / мукла стено” значи, по Светомиру, “претвори ме у
још тврђи камен /…/ мукло моје срце (стена = срце )”.6)
У другој песми циклуса први тристих гласи: “Отврднуло је, /
Уздрхти чудно, / Превршиће”. Опет је реч о срцу. Присуство речи
“превршиће” Момчилов брат тумачи овако: “Она има основно зна-
чење нечега што превазилази крајње границе. У овом случају она
значи: и ако је песниково срце отврднуло, оно је ипак узбуђено и
УЗДРХТИ ЧУДНО, па мора својим револтом да ПРЕВРШИ, то јест
да пређе границе свога револта.”7) По Светомиру, наредни стихови
то потврђују – када би срце за једну само кап превршило меру и
прешло границу, онда би вербализовано “неизречје” (за које тумач
каже да означава “тамну и дубоку мисао” лирског субјекта) пото-
пило све људе и ствари на свету. И у последњем тристиху лирски
субјект позива своје срце на мировање, да би се избегла катастрофа
космичких размера.
У трећој песми налазе се два тристиха: “Знам, / по стрелицом
је таме, / те и у камену раздани. /И замукнув ли, / зраком то незна-
ни / заведри дан”. “Тама” је, каже Светомир, песникова “подсвесна
мисао” која је кадра да “раздани” – то јест “расветли” и “одухови” –
и сам камен. Ако песник и заћути, неки знак из “незнани” (“нешто
опште, космичко и тајанствено, што песник наслућује као општу
силу која може да донесе извесно разрешење”, објашњава Момчи-
лов брат Гоју реч “незнан”) донеће разрешујући обасјај.
Четврта песма “Глухота” указује на велико срце које куца уз
патњу; његово куцање је на дверима смрти (на “увору”) где је и
извор живота (“где извирало”). Рађање је истовремено и смрт, из-
вор је увор. “Клици утаман биљка” по Светомиру значи: “Клица
(узрок) која ће утаманити БИЉКУ, у ствари људско незнање”. Јер,
незнање човечанства је “тврдо зрно”, макар да људи понешто и
знају. У ствари, они никада не могу докучити тајну.
У шестој песми, која се обраћа Лепоти (по свему судећи, женској,
при чему је она инкарнација Лепоте по себи), Светомир тумачи сле-
деће стихове: “животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, / јер
смаку / до у корен смем”. Иако је лирски субјект у првој строфи оне-
мео од заслепљујуће лепоте, он има снаге да је својим неспокојем
опише, жртвујући,на путу ка изрицању неисказивог и сопствени
живот… Чак и ако због исказивања неизрециве красоте треба про-
пасти, нека тако буде; то значи “смети смаку у корен”. Јер, лепота
јесте “лек” и вредна је да се до ње иде путем самоизмождавања.
У осмој песми “Глухота” Гоју нису били јасни следећи стихови:
“тајније из мутње ме то / на бистрину те / забистри тама, / на рођај
опело”. По Светомиру Настасијевићу, придев “тајније” односи се
на песникову интуицију, док “мутња” указује на тешко психичко
стање лирског ја. “Тама” је, као и у дотадашњим песмама, стварао-
_______________
1)Више о томе у књизи потписника ових редова: “Светац српског
језика / Рана читања Момчила Настасијевића”, Библиотека “Браћа
Настасијевић”, Горњи Милановац, 2011,стр. 14-16
2)Петнаест писама Светомира Настасијевића Е. Д. Гоју, “Поезија /
Часопис за поезију и теорију поезије”, 17/2002, Друштво Источник,
Београд, стр. 99
3)Исто, стр. 106
4)Густав Брили: Светомир Настасијевић, неимар балканске музике,
“Замак културе”, Врњачка Бања, 1980, стр. 465-486
5)Светомир Настасијевић настојао је да заинтерсује Гоја и за
Момчилову прозу. Тако му 10. јуна 1966. године препоручује његовој
пажњи “најзагонетније” и “стилски најтеже” братовљеве приче из
“Хронике моје вароши”: “Запис на вратима”, “Казивање о Земљиној
кћери”, “Укопанку” и “Нероде”. Нарочито је битан “Запис на вратима”,
у коме је, каже Светомир, “време задржано, не креће се, и ред му је
испретуран, догађаји не иду хронолошки, а личности су све скоро
иреалне иако живе на земљи.” Ту је и једна личност сумњива пошто
је, изгледа, придошлица из света мртвих (“то је онај дошљак који на
својим ципелама носи три реда прашине у три разне боје”). Светомир
Гоју препоручује и драму “Код Вечите славине”, “у којој испретурано
време и иреалност воде борбу са реалношћу и балканском
бруталношћу”.
6)Исто, стр. 100
7)Исто
Александар Ж. Петровић
Сан Црне реке
Истинита повест из Великог рата о сну вечне пене
ЛИЦА:
Вила
Судски Пуковник Бојовић
Капетан Александар Т. Петровић
Професор Сретен Аџић
Судски Послужитељ
Штабни Ађутант
Војник
Музичари
СЦЕНА 1: Вила и Музичари
Импровизована судница
За дрвеним столом седи судија, пуковник Бојовић. Иза на зиду сли-
ка регента Александра. Испред њега на столици, као оптужени,
седи официр у униформи без опасача. На клупи попречно према њи-
ма седи судски послужитељ. Поред врата стоји војник.
Улази вила у сноликом костиму, пева и говори стихове:
Вила:
Блаженство је мисли живот дати
да у мрклој ноћи луч запали
за те дане кад сви буду стали.
Тада свет што се у мисли крије
нек’ се врати, нек сјајем заблиста
минули живот с отпалог листа.
И ћутање присно овде грех већ није
јер тражимо пажњу да звуке што мòре
надгласи лепота речи што се зборе.
Представа се ова поклања животу
који ће смрти смерни осмех дати
због свих дела које вечност прати.
Повлачи се и руком показује на музичара који свира сетну мело-
дију са српским мотивима.
СЦЕНА 2: Пуковник Бојовић и капетан Александар Петровић
Пуковник Бојовић(устаје и говори реско разбијајући атмосферу
коју је створила музика): Преки војни суд почиње заседање. Оп-
тужени Александре Петровићу устаните!
Оптужени официр одлучно устаје. Укочи се у војничком ставу.
Пуковник Бојовић (чита):
Капетан Александар Т. Петровић, командир треће чете, четвртог
батаљона, трећег пешадијског пука Моравске дивизије. Рођен 1886.
године у Стрелцу, по занимању учитељ из Пирота, завршио Учи-
тељску школу у Јагодини. (за нијансу повисује тон) Одбио наре-
ђење команданта пука да одмах крене у јуриш, а потом и наређе-
ње да његовом ађутанту преда команду чете. Да ли је то тачно?
Александар:
Јесте, господине пуковниче.
Пуковник Бојовић:
Шта можете рећи у своју одбрану? (кратка пауза) Ми смо у рату!
Суд је већ изрекао смртну пресуду пуковнику Драгутину Дими-
тријевићу Апису. Ви сте, господине капетане, урадили довољно не
за једно, него за два стрељања.
Александар:
Не желим ништа да кажем у своју одбрану нити мислим да се
браним.
Пуковник Бојовић:
Шта то значи?
Александар:
Бранио сам се где је требало. Изволите наређење које сам добио.
(Вади из горњег џепа униформе папирић и пружа га судији.)
Пуковник Бојовић (чита гласно):
Бранити Црну реку по сваку цену.
Александар:
Ја сам поступио по наређењу. Бранио сам положај на Црној реци
по сваку цену, и по цену одбијања послушности. Уосталом, наре-
ђење је сасвим јасно.
Пуковник Бојовић:
Не спорим. Али, откуд вам смелост да се супротставите коман-
данту пука?
Александар:
Нисам ја мислио о команданту, већ о мојој чети. Велики баук је она
за непријатеља. Војницима је тешка моја стега, али су у огњу рата
увек мање страдали од колебљивих чета. У борби сам увек био
испред мојих људи, јер сам чувао њих, а не себе. То српски ратник,
сељак зна да цени. Ниједан ме није напустио у одсудним трену-
цима. Отуда смелост за коју ме питате. А Суд нека то цени како
зна и може.
Пуковник Бојовић (загледа се у капетана): Суд се повлачи. (гласно)
Александар остаје сам. Говори сам са собом, наглас, окренут пу-
блици полупрофилом.
СЦЕНА 3: Александар
Александар:
Атанасије, Богољубе, Влајко, Чедо, Трајане… како да вас збројим
редом, где сте, гледате ли одозго? Где сам вас водио и куда сам
стигао? Ниједна нас чаша није мимоишла. Тресу ме сећања, пеку
ме мисли, секу ме чемер хуке и сабласти рата, гуши ме крвави
кошмар, бес и ужас. Још ми у глави јече експлозије и рафали, се-
вају узвици и пробадају јауци, нос ми је пун барута. Моје око,
коме плач не прија, сузи за драгим збором покошеним. Будим
старе туге к’о из праха, али сада вас нема, од бојног поља оста ми
само ова клупа.
Окреће се ка публици
Александар:
Каква је ово представа? Да ли су та лица ја и њихова игра дал’ је
моја? Говорио сам Стеви Јаковљевићу, можда ће записати, да отво-
реним очима гледају живот само они који ће умрети. И какву је
црту, непрелазну линију требало да повучем да бих вас тамо да-
леко одбранио од несите смрти? Повлачење линија сам замишљао
другачије. Вукао сам их у мојој школи у Пироту кредом, а не ми-
траљезом, јер ја сам само учитељ. Завршио сам, као први у колу,
Учитељску школу у Јагодини јер сам волео тај позив, јер сам хтео
да носим лучу.
Александар устаје и црта на зиду 1 + 1 = 2. Онда замишљено пре-
цртава и пише 1 + 1 = 1
Александар:
Ништа се не помера и не сабира у овом свету. Мој деда, поп Гли-
горије из Стрелца, дизао је буну у тада турској Лужници. И сањао
тренутак када ћемо се ослободити из турског пакла. И када смо
успели, одмах је пакао спремно показао своје друго лице, дошао
је са севера да нас поново прогута. Где су снови предака сада док
чекам смртну пресуду у опет срушеној земљи? Виде ли они ово?
Или мртви не желе да гледају јер унапред знају исход.
Сретен Аџић, директор наше школе у Јагодини, у кога смо гле-
дали као у Спаситеља, учио нас је да је слободи једнака само ис-
тина. Био сам збуњен, хтео сам да верујем, али са свих страна су
стизали позиви да се све остави и крене негде даље, обећања да ће
бити боље ако пристанемо уз ово или оно, следимо ли ове или оне,
мислимо ли и говоримо не марећи за оно што јесте. Кад је једном
шетао у дворишту, пришао сам му и наглас рекао своје муке.
Коста Димитријевић
“Све јасно и разумљиво предати људима”
Поводом пола века књижевног рада
Разговор са књижевником Божидаром Ковачевићем
Поводом педесете годишњице књижевног рада Божидара Кова-
чевића, београдски Дом омладине приредио је успелу пригодну
свечаност посвећену истакнутом песнику и приповедачу, заслу-
жном научном раднику, врсном преводиоцу као и редактору ни-
за значајних књига.
Почевши да објављује књиге од 1918. године Ковачевић је аутор
неколико десетина запажених књига док је по листовима и часо-
писима има публикованих преко 2.000 библиографских јединица,
огледајући се скоро у свим литерарним радовима. Међу најзначај-
нија Ковачевићева остварења бисмо убројали избор поезије “За-
устављени талас”, приповетке “Еснафски људи”, “Приче давних
времена”, збирку есеја “Из прошлости”, антологије “Љубавна ли-
рика” и “Парнас”, као и изврсне преводе и препеве Пушкина за
које је добио Државну награду Југославије. На Коларчевом уни-
верзитету и другде, Ковачевић је одржао око двеста предавања
од којих су му као најуспелија оцењена она о српској култури
средњег века као и она посвећена аналитичним портретима пе-
сника Његоша, Бранка, Костића, Диса, Пандуровића и др. Да бис-
мо наше читаоце упознали са занимљивим животом и великим
књижевним делом Божидара Ковачевића обратили смо му се
низом питања на која је наш познати песник и историчар културе
дао следеће одговоре:
Причајте нам о свом завичају, прецима и родитељима.
О томе би свако од нас могао написати роман. И о нама, у овом
балканском казану, по коме смо се вековима комешали и селили,
гоњени ратовима и глађу. Али, моје је порекло изузетно интере-
сантно, јер сам старинац, бар с очеве стране. По оцу база је Студе-
ница, по мајци јужна Херцеговина.
Ковачевићи, старинци у беспутној и сиромашној Студеници
понели су то презиме пре девет колена. Знају нам се сви ти преци,
редом, до тога ковача мрамора, каменоресца под Радочелом у се-
лу Врху, коме палимо још свећу. То село лежи на мрамору који
избија из њива и ливада; од тога мрамора грађена је и Студеница.
Ту црквицу живописао је наш предак – сељак Вукашин. Његова
фреска Причешће апостола “писана” је негде око 1620. године. Био
је и он, вероватно, и “ковач камена”, не само зоограф. Да, нисмо се
сељакали… пре овога “ковача камена” звали смо се Вучићевићи;
има их још у суседном селу. Све то, и наши гробови око сеоске
црквице, доказују да смо старинци у тим брдима иза божјих леђа.
Оца су ми однели Балкански ратови; био је даровит, речит,
храбар, немиран. Бојао се само стрица, архимандрита суденич-
ког Теодосија. Мајка, напротив, веома тиха, мада су јој се преци,
противно очевима, доста премештали. Требиње, Ваљево, Бечке-
рек, Смедерево… Те париводе стизале су у својим лутањима од
Карпата до Црног Мора, али се увек враћали у Србију и ту осни-
вали породицу.
Са мајчине стране знам само пет колена; четири су грађани за-
натлије. Први абаџије, а занимљиво је да сам и са очеве и са мај-
чине стране, чисто српског порекла. За све те моје претке зна се да
има је увек матерњи језик био српски, а вера православна. Мада
мислим да је мешавина често плоднија. Али, може бити и повод
бржој декаденцији… Мислим да сам уметничку жицу наследио
са обе стране. За социологе можда је интересантно напоменути да
ми се отац оженио у 32 години девојком од 16 година.
Ваша прва лектира?
Не сећам се да сам икад био неписмен. Објава Првог светског
рата затекла ме је у Студеници. И без званичног позива све
је кренуло у војску, па и учитељ, који је кључ од школе оставио у
судници. Тај кључ су ми дали да бих узимао књиге. Читао сам
“Књижевну задругу”, “Босанску вилу”, “Отаџбину”, “Српски књи-
жевни гласник”. Просто да човек не верује, како је у тој маленој,
забаченој сеоској школи била добра библиотека.
Ко су Вам учитељи?
Учитељи? Далеко би било причати. Данас се тешко може за-ми-
слити да један отац зна напамет “Горски вијенац”, и сто народ-
них песама и српску историју. А онда и Зечевићеву “Општу исто-
рију”, као мој… Затим, и да једна жена без школе памти и живо
препричава деци српске писце као моја мати: Јакшићеве припо-
ветке, Игњатовића, целу “Српску књижевну задругу”… Родите-
љи су ми, дакле, били први учитељи.
И у школи сам имао добро учитеље и професоре. Ратови су
спречавали редовно школовање, програми су били скраћени, али
су људи, мада уморни од ратовања, били јаки, зрачили су…
Српски су ми предавали: Милош Московљевић, Миливоје Ба-
шић, Урош Џонић – овај последњи особито је био омиљен, и с пра-
вом, јер на је уводио у лектиру и мимо школског програма. За-
памтио сам због тога зрачење драгог географа Драгослава Ђор-
ђевића, каснијег сенатора; историчара Радомира Илића, “Фран-
цуза” Милана Вујановића, сликара Бору Стефановића, “Немца”
Драгомира Илића, математичара Симу Марковића, а после на
Универзитету Александра Белића, Богдана Поповића, Миодрага
Ибровца, Павла Поповића. Винко Витезица одушевљавао ме је за
антички свет. Штета што је морао отићи са Универзитета. Имао
је огња у себи и знања. Али, ви очигледно да не мислите само на
учитеље из школе. Е, ту сам био још срећнији: Љубомир Стоја-
новић, Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Тихомир Ђорђевић,
Милутин Миланковић, Никола Вулић, Чајкановић, Михаило Пе-
тровић / Мика Алас /, Иван Ђаја, Владимир Ћоровић, и многи
други јавни радници, мада много старији од мене, дружили су се
са мном још у мојим сасвим младим данима. Па уметници, песни-
ци, сликари, музичари…
…?
Највише су ми користили Слободан Јовановић и Милутин Ми-
ланковић. А највише сам научио од Слободана Јовановића, Јо-
вана Дучића, Симе Пандуровића, Александра Белића, Хенриха
Барића… Али, ипак, књиге и “унутрашњи живот” су најглавнији.
Реците, нешто више, о почецима свог књижевног рада.
“Нови нараштај” био је као неки ексклузивни клуб “надобуд-
них” омладинаца после 1918. у који је избором улазила елита бео-
градских средњошколаца. У том друштву били смо: Брана Ћосић,
Живојин Вукадиновић, Момчило Ђорђевић – правник и револу-
ционар који је умро после 12 или 13 година робије, Милан Бајшан-
ски, Михаило Петров, Павле Стевановић, Предраг Милојевић, Љу-
биша Ђорић, Милан Дединац, Душан Тимотијевић, Предраг Ми-
лошевић, Бранко Драгутиновић, Милан Бартош, Јован Раденко-
вић – познати амерички сликар, новинар Сима Вранцен, Драго-
мир Стојадиновић, Марко Ристић, па, разуме се, и ја. Наводим по
тренутном сећању неколицину песника, научника, сликара, пу-
блициста, музичара из те генерације београдских гимназиста, ро-
ђене око 1902. године. Та “класа 1902” дала је само из Треће мушке
гимназије близу стотину јавних радника. Дружењем и на састан-
цима, ми смо се саморадњом веома развијали, па смо имали сме-
лости да се већ одмах после уједињења од 1919. године појављује-
мо у листовима и часописима какви су “Политика”, “Мисао”, “Срп-
ски књижевни гласник”, “Буктиња”, “Хипнос”…
У Народној библиотеци Србије у Београду однекуд се нашла
једна свеска записника са седница “Новог нараштаја”, па се и
оданде нешто може видети. Кад се буде разматрао развој српског
модернизма и авангарде неће се моћи заобићи како у позитивном,
тако у негативном смислу “Нови нараштај”. У њима су постале
“Алфе мојих душа” и још неке прве збирке мојих песама, први по-
кушаји Бране Ћосића, прве уметничке критике Михаила Петро-
ва, прва песма Михаила Дединца, прве композиције Бајшанског.
Из “Новог нараштаја” изашла је и група младих ултрааван-
гардних писаца “Попокатепетла” којој је приступио и Раде Драи-
нац. Она је својим јавним читањима и предавањима обележила
прве појаве футуризма, дадаизма и надреализма. И била прет-
ходник хипнизма, надреализма и других сличних, промашених
и побачених радњи.
У сваком случају, “Нови нараштај” имао је и позитивног одјека
и последица, особито ако се има на уму да су се у њему спонтано
окупила омладина, свакако најјача бар у хумористичком правцу
у то време. Што “Класа 1902” није касније више дала мислим да