Увод у језикопретрес и језикопротрес српски

Аутори премећују да је у називу овог вишетомног издања употре-
бљен један историзам, име које се за српски књижевни језик ко-
ристило у једном историјском периоду.
Велики део дијалога о језику посвећен је туђицама. Као илу-
страцију Драгић и Дуњићева наводе како “Политика” из 1915. го-
дине сведочи о једном видовданском догађају, такмичењу у лоп-
тању, у коме се надмећу лопташка друштва. За мање од тридесет
година лопта је постала фудбал, а друштво фудбалски клуб. Али,
ми још увек играмо ногомет и чињеница да је неко други прогла-
сио ову реч својом не значи да и даље није наша, српска. “Јер, ако
је нека реч туђа, не значи да ти је страна”, поручује Хермоген.
Читајући Српски језик у мутљагу постидимо се схвативши ко-
лико туђица користимо у властитом говору и писању, а затим осе-
тимо колективни стид кад сазнамо да је Матица српска заборави-
ла у свом најновијем издању речника Студеницу и Шабац, али не
и сурфовање и џингл. У свакодневном животу путер или бутер,
заменили су маслац или масло, спикери говоре на медијима, док
новинари чекају да се огласе на гласилима, а музику слушамо не у
позадини, него у бекграунду.
Српски језик улази у “гугловање”! Ако спасемо језик од туђица,
нећемо заостајати за светом, тога се не треба плашити! Сведоци
смо поплаве енглеских речи не само на улицама градова Србије,
него и у гласилима и у књижевности. Крајње је време да нешто
учинимо. “Свака туђица више, значи домаћа реч мање”, говори
Лабуд Драгић кроз Кратила.
Српски језик у мутљагу нас подсећа на српске речи којих смо
се одрекли само зато што их је неко други прогласио својима и
упозорава нас на тешко поправљиву грешку коју тиме чинимо.
Последње две деценије, док се стара, или, како је Драгић и Ду-
њићева зову, покојна Југославија распадала у бројне балканске
државице, име језика који је обједињавао већи део те Југославије
почело је да се мења пратећи геополитичке промене. Да не буде
забуне – није се језик мењао тек тако преко ноћи, него је заједнич-
ко име српскохрватски или хрватскосрпски нестало из употре-
бе прво у Хрватској, затим у Босни и Херцеговини, а на крају и у
Црној Гори и Србији.
Настала су нова имена језика са минималним или никаквим
нормативним изменама. Оне ће доћи касније. За њих је потребно
време. Језик јесте динамичан, променљив, али се те промене не
дешавају преко ноћи и свакако не бивају подржане нормативним
изменама пре него што су се одомаћиле у говору.
У земљама бивше Југославије се и са тим променама жури ви-
ше него што би то било очекивано, али нека то буде тема неке
друге расправе о краткотрајним балканским државним заједни-
цама и дуготрајним језичким последицама.
Настала су два нова књижевна, званична језика, бошњачки и
црногорски. То је нешто што се припремало дуже време. “Није
језик печурка па да изникне за један дан”, каже Хермоген.
У периоду политичких превирања, дакле, једина институција
која се није огласила, као што смо већ на почетку рекли, била је
Српска академија наука и уметности.
Писмена Србија је вапила за помоћи. Све се урушавало, не са-
мо језик: национално биће је открило да уствари не постоји. Тра-
жили смо одговоре на језичке недоумице још и раније. Клајнов
“Речник језичких недоумица” давао је одговоре, саветовао са по-
зиције ауторитета. Иван Клајн се оглашавао у јавним гласилима
и у лако доступним џепним издањима. Миле Медић ову појаву на-
зива “клајновање”, а књига Српски језик у мутљагу открива број-
не слабости Клајновог рада. Али, по мом мишљењу, критика Клај-
нове позиције као проглашеног одговорним за неговање српског
лексикона треба да крене не од Клајна, него од оних који су дозво-
лили да се грешке догоде, да се узде испусте из руку оних који су
позвани и образовани да негују и чувају језик. Клајн није срби-
ста, него талијаниста, и српским језиком, тврде аутори ове књиге,
бави се из хобија.
Посебна тема којом се Драгић и Дуњићева баве, јесте утицај
интернета и друштвених мрежа на српски језик, а посебна тема у
оквиру те теме, јесте место ћирилице.
Са појавом интернета и електронске поште дошло је до таквог
ширења утицаја енглеског језика какaв до тада свет није видео.
Енглески језик постао је незванични званични језик интерне-
та. Али, проблем с којим смо се суочили није био везан само за
туђице, него још више за писмо.
Као печурке после кише ницале су веб-странице, “блогови”,
друштвене мреже. Сви имамо нешто да кажемо, да са светом,
нама знаним и незнаним, поделимо. Једино писмо које се у почет-
ку нудило било је енглеска латиница. У тренутку кад су српска
ћирилица и латиница добиле своје место, ми смо се већ нави-
кли на употребу оне “ћелаве“ латинице енглеског алфабета, што
значи да смо престали чак и да примећујемо одсуство знакова за
наше африкате. Једноставно смо их подразумевали тамо где им је
место док смо, на пример, куцали знак “Ц” и за “Ч” и за “Ћ”. Неки
су направили сопствено писмо и још увек га се држе мислећи да
ће тако бити ближи оригиналу: “Ч” је представљено као “ЦХ”, а
“Ш” као “СХ” или “СС”.
Кад је прва ћирилична верзија Мајкрософт Офиса угледала
свет, за многе кориснике било је касно. Да ли је касно за ћирили-
цу, која је већ замењена у великом делу латиницом и у матици
Србији? Да ли је касно за ћирилицу у електронском облику? Да ли
је касно за ћирилицу међу нама, Србима у расејању?
Српски језик у мутљагу, резултат изузетног рада и познавања
и језика и прилика у Србији два аутора, Оливере Дуњић Лабуда
Драгића, јесте увод “језикопретресу и језикопотресу српском у 21.
столећу: претресу филолошко-лингвистичком и протресу књи-
жевничко-књижевном”. Драгићева посета Торонту, где је у ок-
тобру и новембру 2014. представио свој роман “Беле ноћи сивог
сокола”, а затим и ову књигу о језику, његови сусрети са Србима
у Торонту и интересовање које је ова тема изазвала, дају наду. За-
интересованост за ово издање, за очување језика и писма било је
уистину велико. Књига Српски језик у мутљагу или О исправно-
сти имена привукла је пажњу, изазвала запитаност, подстакла
разговоре, питања, недоумице, одлучност да се нешто уради.
Ово је књига у настајању. Са нестрпљењем ишчекујемо следећа
издања. Свет се мења брже него икада, промене су дневне и често
тешко поправљиве ако на њих не одговоримо брзо. Интернет и
друштвене мреже све више замењују традиционална гласила.
Заштита и одржање српског језика и ћирилице више се не
тичу само очувања онога што је у опасности да буде изгубљено,
него и нашег хватања корака са новим временом и технологијом.
Хермоген нас у ту већ присутну и ону долазећу будућност
упућује речима: “Постави народни језик на интернет! Умножи
српски електронски корпус, преплави свемир својим речима!”