Примена језичких прописа у Европској унији

Савет Eвропе је још давно препознао важност коју регионални
и мањински језици имају за одржање богатства и разноликости
европске културне баштине. Eвропска Повеља за регионалне и
језике мањина (1992) утврдила је за један од главних циљева за-
штиту и промоцију ових језика. Да би ступила на снагу, треба-
ло је да Повељу потпише пет земаља чланица што се и догодило
марта 1998. Италија је ову повељу потписала јуна 2000. године,
није je још ратификовала али ју је ипак спровела у закон који
има за задатак заштиту језика и култура 12 италијанских наци-
оналних мањина: каталанскe, хрватскe, сардскe, албанскe, грчкe,
францускe, франко-провансалскe, окситанскe, немачкe, ладинскe,
фурланскe и словеначкe. Од када је закон ступио на снагу, многе
су културне и политичке институције обезбедиле државну фи-
нансијску подршку за имплементацију иницијатива усмерених
на очување и заштиту ових језика и култура (од курсева језика и
пројеката усмерених на специфичне аспекте појединих језика и
култура до културних активности и постављања уличне сигна-
лизације на језицима мањина и сл.).
Овај чланак се бави сардским језицима јер су они од свих је-
зика мањина најраспрострањенији у Италији. Њихов пример нам
такође може послужити као путоказ за разумевање ситуације
других језика мањина у Италији. Сардинија је једна од ретких
у Италији (то су још Вал д'Аоста, Трентино Алто Адиђе, Фриули
Венеција Ђулија и Сицилија) које уживају висок степен аутономије
коју им гарантује устав. Сардски Регионални савет је још 1997.
године донео регионални Закон о заштити и очувању сардског
језика и културе.
У складу са њеном историјом, лингвистичка ситуација Сар-
диније је врло сложена. Пошто је лоцирана усред западног Меди-
терана, Сардинију су многи народи освајали: Феничани, Римљани,
Вандали, Арапи, Ђеновљани, Пизанци, Арагонци, Кастиљанци и
Каталонци. Сваки од ових освајача је владао острвом и у већој
или мањој мери оставио свој траг на култури и језицима Сарди-
није. Лингвисти данас препознају две основне варијанте сардског
језика: логудорезе (говори се на северу) и кампиданезе (на југу).
Друга два језика, сасарезе (на северо-западу) и галурезе (на
северо-истоку) се сматрају дијалектима италијанског језика. По-
ред ових ту је и каталански језик који се говори у лингвистич-
ком острву какав је град Алгеро, и табаркински који представља
варијанту лигурског дијалекта и који се говори на самом југо-
западном крају острва.
С обзиром на овакву лингвистичку уситњеност није ни чудо
да је, у жељи да спроведе закон о језику, Канцеларија за култу-
ру Сардске регије предложила један нови, вештачки језик који
су назвали Лимба Сарда унификада (заједнички сардски језик) и
који је требао да се користи у административне сврхе упоредо са
италијанским. Пројекат је изазвао жучне расправе у којима су
противници новог језика однели победу те је читав пројекат гур-
нут у запећак.
Да бисмо анализирали језичке одредбе и њихову примену, важ-
но је да укажемо и на неке од разлога услед којих је овај предлог из-
азвао толики отпор међу сардињанима те је на крају и напуштен.
Како се већ могло и претпоставити, једна од најважнијих тачака
у спору је била избор логодурезе језика као модела за нову, стан-
дардизовану форму сардког језика. Исто је толико био занимњив
и вредан пажње и сам начин који је регионална влада изабрала да
своју одлуку саопшти грађанима.
Важно је да пре свега, обратимо пажњу на чињеницу да итали-
јански и регионални закони под именом  сардски језик подразу-
мевају различите ствари. Са тачке гледишта италијанског језика,
под сардским језиком се подразумевају сви језици Сардиније изу-
зев каталонског који се сврстава међу језике мањина. Регионални
закон, с друге стране, под сардским језиком подразумева две глав-
не варијанте, логодурезе и кампиданезе док се каталонски, табар-
кин, галурезе и сасарезе сврставају у засебне језике. Пре него
што се упустимо у анализу проблема које дефиниција сардског
у једнини маже да проузрокује, морамо, међутим, скренути паж-
њу на два врло битна момента. Пре свега, ниједан од два закона
се не бави класичним категоријама нити статусним питањем јез-
ичког планирања какве су кодифиукација, стандардизација, про-
пагирање нових норми итд. Регионални закон у ствари позива на
попис лингвистичког репертоара међу становницима Сардиније
како би сакупили довољно информација за такав пројекат. Реги-
онални савет је, међутим, одложио већ обећани попис а у међу-
времену је, противно здравoj памети, започео процес стварања
стандардизованог језика који би објединио различите варијанте
сардског језика. То наравно не значи да би сам попис исправно
одсликао језичку ситуацију и технички гледано пружио решење
за ову ситуацију, ако ни због чега другог а оно због тога што се
ту пре свега ради о једном посве уобичајеном и суштински по-
литичком проблему. Стога су неки грађани тражили да овај
процес започне bottom up (енгл. одоздо на горе, прим. преводиоца)
уместо процеса top down (енгл. одозго на доле) који је започела Ре-
гионална власт. Овакав приступ решавању проблема је, међутим,
сасвим уобичајен јер се већина језичког планирања одвија у про-
цесима који започињу горе па се онда одвијају top down. Употре-