Милош Тимотијевић
Комунизам као нова религија
“[…] ми голобради дечаци – ми смо први спознали најдубљу
и најтрагичнију истину стару хиљаду година: све кошмарно зло
наше епохе резултат је оваплоћења најсветлијих идеала
човечанства. И ово откриће код нас је изазвало
мучнину за читав живот”.
(Александар Зиновјев, Полет наше младости)
По много чему комунизам је био псеудорелигија са чврстом органи-
зационом формом, симболима, ритуалима, универзалистичким
тежњама и насиљем као методом за ширењем учења. Култ учи-
теља научног социјализма, “свете књиге”, аскете и мученици, ве-
ликодостојници и непријатељи (оличење “апсолутног зла”), на-
ликују на структуру и елементе старе религије. Читав тај сплет
симбола, заначења и порука обликовао је свет многих генераци-
ја комуниста, који су исповедали истинску “ортодоксију” свог
новог учења, спремни да прогнају и униште оне који нису хтели
да прихвате њихову “истину”.
Религија и религиозност
Религија је један од константних људских облика понашања и
организовања. Може се посматрати као свако веровање у апсо-
лутну и мистичну моћ од које човек зависи и која контролише ње-
гов живот и смрт, али на коју истовремено може утицати, ако се
понаша на тачно одређене начине. Човек своја искуства с том мо-
ћи може да изражава на различите начине, на когнитивном, емо-
ционалном, практичном и мистичном нивоу, односно у облику
учења, обреда, заједнице верника или харизматске личности. На
тај начин он стиче посебна искуства с моћи коју поштује, што
заједно са изражавањем унутрашњих сазнања за њега има одре-
ђено значење. Такво значење битно је и за заједницу, јер би без
тога њен живот, као и живот појединца, изгледао другачије. Де-
финисање религије као веровање у апсолутну мистичну моћ, је-
динственој по својој суштини, а различитој по својим облицима
и именима, а не само као веровање у Бога, односно натприродно,
свето, надчулно, шире је одређење ове појаве, јер многа веровања
у себи немају појам Бога. 1
Религија подразумева постојање религиозности, која је један
од основних унутрашњих осећаја сваког бића. Ако би се тражило
најсажетије одређење религиозности, онда се дефиниција своди
на човеков индивидуални став о вери и Богу, са сазнајном, емо-
тивном и акцијском потком. Религиозност је субјективни дожив-
___________________________________________________________________________
1
Đuro Šušnjić, “Religija”, Sociološki rečnik, ur. Aljoša Mimica, Marija
Bogdanović (Beograd: Zavod za udžbenike, 2007), str. 489.
Бошко Јовичић
Каинизам, крцунизам и светосавље
Од постања човек кокетира са смрћу на разне начине. Она је
обавезни пратилац, али и његов прећутни сарадник. Потребе
појединих медија за сталним приказивањем, истицањем, а тиме
и величањем и рекламирањем разноврсних видова насиља и де-
струкције, реалне су претпоставке за доказивањем још увек не-
признате и тајанствене човекове потребе за смрћу другог. Одувек
је зарад сопственог задовољства постојала потреба за одузимањем
туђих живота. У прилог томе говоре садистичка сладострашђа у
гладијаторским аренама старог Рима, масакри Атилиних осваја-
ча над заробљеницима, средњевековно спаљивање вештица и про-
гон јеретика, набијање на коље грозних Османлија, убијање деце
и нејачи у фашистичким концентрационим логорима, иживљава-
ње у совјетским гулазима над политичким неистомишљеницима,
масовне ликвидације народних непријатеља после рата у ФНРЈ-у,
медијска усхићеност грозотама заливског рата на Западу, групно
осећање раздраганости у појединим деловима света због својевре-
меног одузимања цивилизацијских тековина грађанима Србије,
тријумфална објава свету, америчког председника Клинтона, ка-
ко је дефинитивно уништена српска земља и његов народ преба-
чен у камено доба, потпун мук савременог света на патње стоти-
на хиљада српских избеглица протераних са својих вековних ог-
њишта, све то и много друго непоменуто овом приликом указује
да је зло и насиље постало владајући принцип на овој планети.
Од постанка света убијање живота је највише практикована
људска делатност, а она ововремено доживљава свој климакс. Хо-
моцид је активност с којом се човек до сада највише бавио и упра-
жњавао је као дијалошко средство. Људско зло је свакодневни
доживљај, оно је неизбрисиво присутно у нашој околини, непро-
цењиве је снаге, а то су све докази да је оно само по себи реал-
ност страшна и неукротива, којој се не може порећи апсолутна
вредност.
Сведоци смо сладострасних јавно наручених убијања, када
водеће политичке личности највеће светске силе (Б. Обама, Х.
Клинтон) уз кафу и виски с посебним уживањем прате ликвида-
ције својих неистомишљеника и непријатеља (С. Хусеин, Б. Ладен
и др.). То није никакав израз потребе тренутка, већ демонстра-
ција умишљене величине фрустрираних особа, оних који сади-
стичке пориве пројектују на окружење и уместо да прецртају
себе, потиру све друге из окружења, уосталом − историја је пуна
таквих доказа.
Човек је на ову планету стигао грешан из разлога напуштања
првобитног јединства (Раја), али не као зао, већ с боголиким свој-
ствима. Људско зло је филогенетска, а не онтогенетска творевина
настала не због палости већ једне друге човекове мане − забора-
вности. Човек не само да је загадио атмосферу, због чега нам пре-
ти еколошка катастрофа, већ је упрљао и опоганио ноосферу
(сферу духа), одакле преузимамо све накарадности живота и
његово обезвређивање. Религија засад није успела да реши про-
блем зла, за научнике оно остаје и даље велика загонетка. Фројд,
враћајући се из предела човекове подсвести, где се сусрео с јаким
ирационално деструктивним набојем, оставио је песимистичку
визију човекове будућности. Јунг је тврдио како је човекова душа
опчињена злом и да појаве истог у окружењу распаљују зло у на-
ма и закључио је да не зна начине како да се реши ова највећа и
најопаснија загонетка човека. Светски научник Е. Нојман каже:
“Велики закон земље, да без смрти никакав живот не настаје, рано
је схваћен а још раније ритуално приказан у смислу да се појачање
живота мора откупити жртвом смрти.” Проливање крви некада
и сада чист је сакрални чин. Оновремено је земља била крвопија
и крвождер. Данас је то постао човек лично са својим страстима.
Некада су величана божанства природе и њима приношене поје-
диначне жртве, ововремено у те сврхе се жртвују читави народи,
све док се не укроти лични и групни нарцизам и не обузда про-
јекција ужарене лаве из гротла пакленог вулкана душе, особене
провенијенције, неће бити спаса за људски род.
Предапокалиптично време у коме живимо испуњено је иде-
јама и делима злих људи и демона, као и све чешћим опредељи-
вањем људи за зло. Увек када се човек успава неком идеологијом,
раније комунистичком, сада глобалистичком, он заборави на
Бога, и то је врло повољан тренутак да наш унутрашњи неприја-
тељ, увек присутан, искористи шансу и посеје своје семе − отров
и кукољ живота. Сваки покушај насилног остваривања слободе,
правде и једнакости увек је свест човека и човечанства одвајао од
своје есенције и све се завршавало у глибу и мраку најстрашнијег
убијања и разарања. Није без разлога творац нове хришћанске
вере послао поруку “Господар овог света је ђаво”.
Његош поручи: “зло чинећи од зла се бранећи то никакво
злочинејство није.” У анализи овог негативног животног набоја
мора се поћи од следећег: који је човек и под којим условима фи-
зичким, социјалним, емотивним учинио злочин. Размислимо на-
пример о петој Божијој заповести која гласи: Не убиј! Убијање је
несумљиво највеће зло, али се чак и оно може разматрати с више
нивоа. Није исто ако човек убије из лакомости, љубоморе, освете,
мржње, похлепе или ако мајка усмрти нападача да би одбранила
дете, као и ако војник ликвидира непријатеља у склопу патри-
отске дужности. Војске које иду у бој чак бивају благословене од
својих цркава, често је то иста црква која благосиља и састав не-
пријатељске војске.
Огњен Војводић
Грегоријански глобализам
У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера,
свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехноло-
шког модификовања природе и човјека, програмирања прошло-
сти и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобал-
ног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотреб-
но. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте
нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике.
Ново вавилонско нивелисање није стапање језика и народа,
већ брисање “старог” и програмирање новог памћења – преина-
чење историјске свијести. Наиме, брисања старих, а учитавања но-
вих историјиских “истина”, глобалног, једнобразног сјећања, до
глобалне једнакости у памћењу, заправо забораву.
Као по Орвеловим ријечима: “ко контролише прошлост, кон-
тролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућ-
ност”. Многе империје у историји су спроводиле своје пројекте
политике памћења, а тиме претпоставке и препоруке пожељне
политичке будућности. Јединствен примјер историјског инжи-
њеринга, наиме – архетип савремених система програмирања
друштвено-политичке свијести, управљања човјековим време-
ном и животом, памћењем и будућношћу, представља папска
промјена јулијанског и установљавање новог, рачунски “тачни-
јег”, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека.
Папски пројекат памћења, кроз промјену јулијанског кален-
дара, под изговором наводног тачнијег временског прорачуна, до
данас представља парадигму савремених пројеката историјског
инжињеринга и ревизионизма. Наиме, програма брисања “ста-
рих” историја и календара древних народа и религија, и намета-
ња “нове” глобалне историје и памћења. Као у 16. вијеку, тако и
данас, наметање грегоријанског календара је средство намета-
ња папског поглаварства, папске воље “како на земљи, тако и на
небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, римокатолич-
ке историје и политике.
Наводно тачније рачунање времена је и данас повод, док је
сврха римокатоличке реформе календара успостављање глобал-
ног грегоријанског “рачунања” историје, а не само времена. Данас
бисмо казали, медијског монопола планетарног опсега на намета-
ње глобалне политике памћења – учитавања прошлости, а тиме
контролисања садашњости и креирања будућности.
Заправо, питање промјене календара је да ли ћемо прећи на
туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а
прихватити “нову” историјску истину, друге религиозне и поли-
тичке ауторитете прошлости, а тиме и будућности. Питање ка-
лендара је са ким ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике.
Очување поретка јулијанског календара је како питање историје,
али и питање заједнице – саборности Цркве, националне и кул-
турне политике, а на последњем мјесту питање времена.
Пропаганда новокалендарства
Савремена пропаганда новокалендараца глобалног једнокален-
дарства подилази човјековим приземним поривима: указује на
законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине,
“свијета”, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту вјерски
равнодушних. Пропаганда новокалендараца питање црквеног
календара своди на другоразредно политичко питање, са бого-
словско-историјског, на ниво научног договора, политичке одлу-
ке, став јавног мнења.
Данашње заговарње новокалендарства међу православнима
више нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других
религиозних и историјских “истина”, већ начела прагматизма, по-
трошачког и конзумерског избора економичније религиозности,
својеврсног економског екуменизма.
Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као
потреба наводно тачнијег мјерења времена, већ као демократско
питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополи-
тичке већине. А та премоћна страна за поједине наше политичаре
и пастире није православна Русија, која чини већину православ-
них вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православ-
не цркве – то јест државе – које су поред преласка на папски ка-
лендар постале и чланице евроатланског војног пакта.
У новокалендарској пропаганди нема помена Руске право-
славне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника,
као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску
патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активи-
сти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере ново-
клалендарске пропаганде се посебно разоткривају у прећуткива-
њу Свете Горе Атоса, језгра православног вјероисповиједања, гдје
се до данса поштује јулијански календар, а грегоријански одбацу-
је као папска новотарија.
Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као
јединим аргументом својих “научних” и “богословских” тврдњи,
политичари и пастири прозелитизма позивају православне Србе
да се придруже евроатланској и духовној унији. Пастир про-
греса поручује православним Србима: поручује православним
Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни
вјерске услове на путу европске будућности.
“Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра
славе Бадње вече”, “хришћани који славе по грегоријанском ка-
лендару сјутра славе Васкрс”, “све хришћанске цркве које су ус-
војиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење”,
тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе 25 го-
дина најављује римокатолички Божић и Васкрс, као да је по срије-
ди временско-следствена, формално-религијска разлика просла-
ве истовјетних, вјерских, папско-протестантских празника у од-
носу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-пој-
мовнику названи као” хришћански вјерници и цркаве који се
придржавају Јулијанског календара и источног обреда.”
Таквом се медијском мисијом и методологијом вјерски нео-
бразованим православним Србима у Србији, Црној Гори и Репу-
блици Српској, намеће погрешна представа хришћанске вјере –
то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протеста-
ната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим вре-
менско-календарске. Заправо, да православни, римокатолици и
протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски
утврђене исте истине вјере, те да је православље са римокатоли-
цизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености
календарских рокова, као последице календарског неспоразума
метереолошко-математичке природе.
Сходно томе, православним вјерницима се препоручују и ре-
лигиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке
транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз остат-
ке једнопартијске прошлости прође и православље.Наиме, да се
учлањењем у политичко-економске европске институције учла-
нимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентри-
чног религиозног поретка.
Oд како је фебруара 2012. године Европски савјет донио одлуку
о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију
прозелитско дјеловање папских прелата на подручју Србије је по-
јачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама отво-
рено позива православне Србе на духовно и политичко јединство
у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошло-
сти и будућности, и “без обзира на различите датуме прославља-
ња вјерских празника”.
Југословенско прихватање римокатоличког календара
Стогодишње југословенско наслеђе, ванисторијиског и ванрели-
гиозног братства и јединства, у душама југословенских нараштаја
релативизовало је вјеру. Покољења одвојена од своје лако прелазе
на туђу и “нову” историју, на нови и туђи календар. Генерације
православних Срба одрасле у духу југословенског екуменизма
или комунистичком култу неопозивог, иновјерног и иноплеме-
ног вође, лако прихватају култ “непогрешивог” римског поглава-
ра – папе; универзалног свјетског “тате”, као сурогат изгубљеног
небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене исто-
рије отаца.
У формирању Југославије, државне творевине “троименог” ви-
шерелигиозног народа, увођење грегоријанског календара, као
ревизионистичког пројекта по себи, је у склопу југословнеског
пројекта имало кључну улогу. Југословенски екуменизам је под-
разумијевао преиначење “старе” српскоправославне историје, и
успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словена-
чке заједничке прошлости и памћења, а тиме и претпоставки за-
једничке југословенске будућности.
У Краљевини СХС грегоријански календар је званично при-
хваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10.
јануара 1919. године објављеном у првом броју “Службених новина
Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”. Овим законом одређе-
но је да у држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском ка-
лендару престаје да важи јулијански и да се даном 28. јануара 1919.
године, уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У
Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском ка-
лендару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.
Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, већ упра-
жњавали папски календар, увођење грегоријанског календара од
стрне Краљевине Југославије је практично представљало прела-
зак Краљевине Србије на грегоријански календар. Потом је усли-
једило наметање грегоријанског календара и уније Српској пра-
вославној цркви.
Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозва-
ном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је
сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис,
а ради превођења православних цркава на грегоријански кла-
ендар, експонент евроатланске стратегије на Босфору, “источни
папа” како га је назвао Свети отац Јустин Поповић. На том скупу
су биле присутне три православне аутокефалне цркве, Грчка,
Румнска, и Српска са југословенским предлагачима, а најближе
цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, нијесу
хтјеле присуствовати конгресу. Грегоријански календар су под
политичким притиском прихватиле Грчка и Румунска црква, а
није тачно да су Александријиска и Антиохијиска црква затим
добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под не-
милосрдним политичким притиском.
*
Наивно је, заиста, мислити да је разлог папске промјене кален-
дара прецизније рачунање времена, будући да јулијански на 128
година акумулира грешку од једног дана, или грегоријански ту
грешку прави тек на сваких 3.300 година, и што је приближнији
тропској години од јулијанског итд. Како су нажалост мислили и
учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Све-
православном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском
Редакција
Културни догађаји у Клубу часописа Људи говоре
Изложба ликовних радова из Колекције часописа “Људи говоре”
У суботу, 21. марта 2015. отворена је изложба ликовних радова из
Колекције часописа “Људи говоре” у Галерији СНА у Торонту која
је трајала до 29. марта 2015.
Изложбу су отворили председник Клуба часописа, дип. инг.
Ђорђе Ђого, и уредник његове ликовне рубрике, вајар Жељко Ро-
дић. Они су спонтано и присно отворили ову изложбу и пијетет-
но говорили о часопису и заступљеним сликарима и њиховим
делима заступљеним на овој изложби.
Изложбу је поставила уметница Љиљана Оташевић, кустос
ове галерије.
На изложби су заступљени следећи ликовни уметници, са по
2 своја рада:
Зоран Рајковић (Кршевац, Србија), Жељко Родић (Оквил, Ка-
нада), Антоније Батуран (Лондон, Енглеска), Олгица Стефановић
(Нови Сад, Србија), Бобан Бурсаћ (Оранџ, САД), Љиљана Ота-
шевић (Торонто, Канада), Невенка Рајковић (Крушевац, Србија),
Марина Гавански (Монтреал, Канада), Наташа Дамјановић (То-
ронто, Канада), Роберт Леброн (Њујорк, САД), Триша Хардвик
(Лондон, Енглеска), Матија Рајковић (Крушевац, Србија), Будимир
Димитријевић (Београд, Србија), Богдан Мишчевић (Балтимор,
САД), Ђуро Лубарда (Хамилтон, Канада).
Председник Клуба часописа “Људи говоре” г. Ђорђе Ђого по-
клонио је сликарки Лиљи Оташевић, кустосу Галерије СНА, гра-
фику – иницијал њеног имена, рад сликарке Олгице Стефановић,
за изврсно постављање и опремање ове изложбе.
Спонзори ове изложбе били су Жељка и Драгослав Богичевић.
Вече дечјег позоришта “Театрапулс” међу сликама часописа “Људи говоре”
Дечје позориште Театарпулс редитеља и глумца Младена Обра-
довића из Торонта извело је сценско читање писама ђака и сту-
дената који су прешли Албанију са српском војском 1915. Темат-
ски двоброј 23/24. ј часописа “Људи говоре”, под називом “Српска
голгота”, објавио је избор тих писама, а “Театарпулс” их је извео
међу сликама 26. марта у Галерији СНА. Било је то једно од наје-
мотивнијих вечери у току трајања изложбе из Колекције часопи-
са “Људи говоре”.
Вече аутора и уредника тематског броја часописа “Људи говоре” посвећеног Српској голготи
Претпоследње вечери трајања изложбе ликовних радова из Ко-
лекције часописа “Људи говоре”, у суботу 28. марта, међу слика-
ма је одржано вече аутора и уредника часописа. Своје радове ко-
ји су објављени у тематском броју “Српска голгота” читали су
Драга Драгашевић, Дарко Станковић и Катарина Костић. Посеб-
ну пажњу посетилаца привукло је предавање Драге Драгашевић
о логорима на северу Канаде за усељенике из Аустро-Угарске који
су похапшени на почетку Првог светског рата и држани у њима
све до завршетка овог рата. Већиња од логораша су помрли у
овим логорима, са нељудским условима. Међу њима је био знача-
јан број и Срба.
О тематском броју часописа “Српска голгота” говорио је његов
оснивач и уредник др Радомир Батуран.
Водитељи вечери, песникиња Душица Ивановић и глумац
Младен обрадовић, маестрално су водили ово вече и надахнуто
читали песме и прозне записе посвећене Гаврилу Принципу и
Повлачењу српске војске преко Албаније, као и књижевне радове
песника који су учествовали у овом рату.
Слава Клуба часописа “Људи говоре”
Чланови Клуба часописа “Људи говоре” прославили су своју сла-
ву св. Николаја Српског у Цркви Светог Саве у Торонту. Молитву
и пресецање колача обавио је прота Милош Пурић, старешина
ове најстарије српске цркве у Торонту. Госте је поздравио Ђорђе
Ђого, председник Клуба часописа. Он је позвао све парохијане
који су претходно присуствовали св. Недељној литургији да ос-
тану на слави Клуба. Уредник часописа др Радомир Батуран по-
звао је свештаника и све руске парохијане који су учествовали на
литургији на руском језику која је одржана у нашој цркви после
литургије на српском језику. Тако је и Слава чашописа “Људи го-
воре” протекла у српко-руском пријатељству и дружењу.
Спонзори ове славе били су Жарко Брестовац, дугогодишњи
председник Клуба и задужбинар часописа, као и Душица Ивано-
вић и Драгана Батуран, такође дугогодишњи донатори часописа.
Изложба слика и промоција часописа “Људи говоре” у пословном простору фирме “Абконфорт”, задужбинара часописа Саше Исаиловића
Приликом отварања новог пословног простора своје фирме “Аб-
конфорт” на Норт Јорку задужбинар часописа “Људи говоре” Са-
ша Исаиловић организовао је продајну изложбу слика часописа
и његовру промоцију. Новац од продатих слика биће употребљен
за плаћање штампања наредног броја.