Моника Чофен
Epithalamium
Дуж таквих стаза ми смо те пратили, кружећи
бучним градовима да мотримо на твоје гласове, шафран и лаванда,
отварајући заједно полако, као сутон. Било је то увек лети
у Хај Левел, Бруклин, Минто Бриџис, ваздух
блистајући са парчићима ваших, ваших живота умршених пре нас
и сећам се чак по хладним ноћима при цврчању цврчака
уличних светиљки, снежне пахуљице урамљивале су ваша лица
венцима латица. Твоја љубав – онако нежно дохватање
из посластице – постала је блистава. Као што се башта показује
допадњиво и красно са пчелињим балсамом, лепотица бобица,
и лист срца
према мадригаловом дозивању сунца,
тако баш понашала си се ти, крећући се
заједно пут неба и ветра, одјекујући у радости, јер шта је љубав,
него дар звука ваздуху? Реци речи сада – ти волиш
– и ми разумемо да пуноћа света није дирнута,
Већ одражена авала као што се одраводажава вода реке,
без смиривања, као што се пољубац одражава, у даху, рођен,
са сваким слогом, уздахом
смехом, ламентом. Реци да волиш опет; отпевај то out de cаpo.
од почетка, мисао жели једино да се именује. Твоје усне додирују
сваку реч суштински као покрет нечега што се креће
тако слатког, ми ломимо себе слушајући да бисмо видели.
Сирена
Ја ћу осећати како ми перје отпада,
моје тврде крљушти се љуште.
Ми ћемо пузити заједно у море.
Роди Ламсден, “Мој силазак”
(Roddy Lumsden, “My Descent”)
Налазим да је тешко писати; ти, миран
у оном другом граду, са твојим остарелим псом,
заузети читаш. То је све што знам.
Неког другог речи
прелазе преко твојих усана, њихов облик хоботнице плеше
у твојим устима, док је твој мангупски језик
набрекао пијући слађи сок.
видре гледају како ти тонеш немарно, у
струје, дрхтећи са морском травом и пашњаком јегуља,
док једрењаци дешифрују брајеву азбуку
твојих костију кроз пергамент
твоје златне коже.
Ти треба само да певаш, сам и стасит;
Ја ћу осећати како ми перје отпада.
Недостаје ми твој глас. Покушала бих да те зовем
али си ти рекао не после шест; опет моје срце
врви са цврчцима, а моје шаке
стежу се у песнице. Шта бих могла казати?
Тако жедна и без речи, могу ли, ипак, допрети до тебе
у мраку? Такво некакво сећање
на слабашно туговање твојих уста бришем
из мог памћења права имена ствари?
Ништа не расте овде и нису ме скрхале
године. Не, ова ствар са тобом не може бити добра.
Ти си на површини воде у причи много миља далеко,
док, минералу, ја сад стојим изложена,
нема као преријски неотесанко.
Прати ме песмом: моје тврде крљушти се љуште.
Ти ћеш зграбити цели свет
и прогутати га чврсто, олупине и крхотине,
све док ове пенушаве речи посеју више бродолома из прича.
Заборављам све друго. Дубина плаветнила твојих очију одмрсила ме.
Дођи, певај; све што ми је потребно ти дишеш.
Пузићемо заједно у море.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
“Мисли су непролазне и непропадљиве.
Вреди мислити, јер мисао је највећа моћ коју човек поседује.
Вреди мислити, јер мисао је истина и пут ка истини.”
Владика Николај Велимировић
Јохан Фридрих Шилер (1759–1805), немачки песник
“Сваки појединачни човек носи, по својој урођеној склоности и
одређењу, у себи једног чистог, идеалног човека и усаглашавање с
његовим непроменљивим јединством у току свих промена, пред-
ставља велики задатак његовог постојања.”
Рабиндранат Тагоре (1861–1941), индијски књижевник, добит-
ник Нобелове награде 1913.
“Стабла су земљин непрекинут напор да разговара са небом које
слуша.”
“Док Бог чека да његов храм буде саграђен од љубави, људи
доносе камење.”
“Онај ко хоће да учини добро, куца на врата; онај који воли,
налази врата отворена.”
Јован Дучић (1871–1943)
“У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у само-
ћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он
се предаје самоћи да би знао цену живота, вишу смисао о свету, и
да би пришао божанству. Само малог човека самоћа направи бо-
лесником, и она његову душу отрује сумњама и испуни страхом.
Има света који се не сме обрнути сам у шуми, и који у страху од
самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и
духовитији него за највиши свет једног друштва.”
“Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не по-
стоји ниједна срећа којa је у стању да домаши радост љубави. Све
друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино
пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не
постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем
она највише зрачи и који је увек божанствен.”
“Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак
без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа
мудрост и најфинија душевност.”
Рајнер Марија Рилке (1875–1926), немачки књижевник
“Никад не треба очајавати кад се нешто изгуби, јер се све враћа
још дивније. Оно што мора отпасти, отпада, оно што нам припа-
да, остаје уз нас. Све се одвија по законима који су изван наших
спознаја и са којима смо само привидно у нескладу.”
Владика Николај Велимировић (1880 – 1956)
“Мисли се рађају у нашој свести, здраве се и размимоилазе се. Мис-
ли нису тихо пристаниште, које је човеку дато да се склони од бу-
ра живота, но оне су баш та велика, неумирљива бура, од које чо-
век у својој тежњи ка срећи највише пати.”
“Религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница
у духу и историји човечанства. Мисао и осећања уједињени чине
религију. Само из снажне, чисте вере може проистећи толико
мисли, као да је мислила и стварала епоха а не један човек.”
Луј Фердинанд Селин (1894–1961), француски писац и лекар
“Човек никад није довољно опрезан с речима, рекао би, речи не
значе много, не представљају опасност, разуме се, то је само хука,
звукови који излазе из уста, ни овакви ни онакви, а лако их је
исправити чим преко уха доспеју до досадног сивила мозга. Да,
човек се довољно не плаши речи, и несрећа је у томе. Неке се речи
крију међу другим речима као шљунак. Не запажаш их, а кад
тамо, оне уздрмају живот у теби, и то сав живот, и његове слабе и
његове јаке тачке… Паника… Лавина… И онда као да су те обеси-
ли изнад осећања… Наишла је олуја, протутњала, сувише јака за
тебе, тако жестока да ниси могао никад ни замислити да осећа-
ња могу да изазову такву олују. Рекох, дакле, човек се довољно не
плаши речи, то је мој закључак.”
Антоан Де Сент Егзипери (1900–1944), француски писац
Умеће малих корака:
“Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакоднев-
ном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурним
у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим шта је
веома важно, а шта мање важно. Молим та за разум да одредим
суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно
одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да
с времена на време нађем времена за лепоту, уметност и култу-
ру. Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности
не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да са-
дашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног
става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме трезном
спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци жи-
вота уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често заму-
ћује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми
стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми
говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казива-
на. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем до-
растао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару. Дај
ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим
пакетић доброте уз пропратно писмо или без њега. Створи од
мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како би дота-
као и оне који су испод. Ослободи ме страха да пропуштам живот.
Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу
малих корака.”
Чарлс Буковски (1920–1994), амерички књижевник
“Ништа не може тако да те научи нечему као кад се прибереш
након неуспеха и поновно кренеш напред. А ипак је већина људи
блокирана страхом. Толико се плаше неуспеха да на крају и пре-
трпе неуспех. Превише су условљени, превише су навикли да им
се каже шта треба да раде. То почиње у породици, наставља се
током школовања и преноси се у свет бизниса.”
Ламо Дондруб, религиозно име Тензин Гуатсо, познатији као Да-
лај Лама (1935), тибетански духовни и световни вођа
“Када упоредимо богате и сиромашне, често нам се чини да они
који немају ништа имају најмање брига, мада су им физички бо-
лови и патње сигурно већи. Што се богатих тиче, веома мали број
њих зна како да на интелигентан начин употреби своје богатство.
Многи су толико обузети идејом да имају што више, да у њихо-
вим животима не остаје места ни за шта друго. У својој заоку-
пљености богатством, они изгубе сан о срећи коју је богатство
требало да им донесе.”
“Краткотрајно усхићење које доживимо задовољавајући импул-
се чула врло је блиско ономе што осећа овисник о дроги у тренут-
ку испуњења своје потребе. После привременог олакшања, убрзо
се јавља захтев за још. Као што узимање дрога на крају доноси са-
мо невоље, исто се догађа и с многим стварима које смо предузе-
ли да бисмо задовољили своје тренутне чулне потребе.”
Данило Киш (1935–1989)
“Бејах заузет читањем и писањем, кад груну у моју собу велики
бриој тих људи наоружаних незнањем тупим као батина и мрж-
њом оштром попут ножа. То не бејаху моје свиле од којих им се
закрвавише очи, но моје књиге поређане по полицама. Свилу
смоташе под огртаче, а књиге побацаше на под и стадоше их га-
зити ногама и цепати их на моје очи. А књиге те бејаху у кожу по-
везане и обележене бројевима и бејаху написане од учених људи,
и у њима бејаше, да су их хтели читати, хиљаде разлога да ме
сместа убију и бејаше у њима, да су их хтели читати, лека и мелема
за њихову мржњу. И рекох им да их не цепају, јер читање многих
књига доводи до мудрости, а читање једне једине до незнања нао-
ружаног махнитошћу и мржњом.”
Димитрије Бунтић
Језик Добрице Ћосића
Језик и људско биће потпуно су спојени, неодвојиви. Језик се ус-
ваја одрастањем и, после много година, види се кроз какав је жи-
вот човек прошао и докле је стигао.У овом есеју бавим се Ћоси-
ћевим језиком у књизи У ТУЂЕМ ВЕКУ и ПРИЈАТЕЉИ МОГА
ВЕКА. Обе су објављене 2011. у издању Службеног гласника Прва
представља дневничке белешке од 4.1.2000. до 15.3.2003. Друга се
занима дугим и богатим пишчевим животом. Путовања по свету,
читање, писање, дружење са пријатељима. Без длаке на језику.
Оштар, бескомпромисан, па свидело се то њима или не.
Разноврсност и богатство језика задивљују читаоца и доводе
га у недоумицу при оцени како све да схвати. Јер током дугог оп-
стајања и писања писац је свашта видео и доживео. Дружио се, у
разним епохама, са различитим људима из средина далеко од ње-
говог родног краја. Његово језичко богатство обара читаоца као
да му је лингвистика а не књижевност била основно опредељење.
Дружење са образованим људима учинило га је ненадмашним
ауторитетом. Како је био окружен људима високих академских
титула, он за себе скромно каже да је био “са првим романима
доцент у књижевности”. Како су му људи споменутих титула
били најбољи, нераздвојни пријатељи, он се не либи да се упаради
са њима својом блиставом оценом о себи. С обзиром на његово
оновременско скромно образовање, између два рата, и доста
добро, стиче се утисак да је остао тужан, искомплексиран, у дру-
штву толико славних академика.
Међутим, дуговечност му је донела релативно високо, нефор-
мално, духовно и лингвистичко утемељење захваљујући личном
уздизању и просветљавању. Поносно истиче да је озбиљно про-
учавао многе светске књижевнике и мислиоце, филозофе. Име
Монтења заузима високо место у регистру великана светске мис-
ли. Обогаћивао је свој речник страним речима које обичан смрт-
ник тешко може да разуме чак и помоћу речника страних речи.
Иван Клајн и Милан Шипка били би прави пријатељи ако би
сваки читалац могао да их има при руци. Неки појмови писца по-
казују високи ниво лингвистичких апстракција, небу под облаке,
као да су књиге намењене само доцентима и академицима разних
научних понирања. Следеће именице штрче веома високо: акти-
визам, апсолут, лумпенинтелигенција, мартирство, национали-
тет, ревизибилност (ове речи нема у Речнику српскохрватског је-
зика матица српске и хрватске, Нови Сад и Загреб), хибрис, фак-
тицитет. Ни придеви не заостају: есхатолошки, интрасигентан,
перипатетички. Ни глаголи не мањкају: депатетизовати, остракирати.
Добрица Ћосић пише о дружењу са многим људима поодма-
клог доба. Путовања, летовања. Читање. Писање. У Бечу слуша
Бетовенову 132. сонату. Читалац, обичан смртник, пита се да ли
је ово бежање од детињстава, од родног краја, не спомиње фрулу,
ни Мораву. Бежање од сеоске идиле. Као да се стиди сеоског поре-
кла, блејања оваца,звука свирале од зове, рике крава. Он са при-
јатељима пије “виски”, а не моравску, чарапанску “брљу”. Пијући
виски у високом друштву, он у подсвести бежи од проје, сиро-
тиње и немаштине после Првог светског рата. Главом без обзира
бежи од родне њиве, као ђаво од крста. Можда га тишти што су
неки његови сељани, прича се, имали првоборачке пензије иако
нису барут ни омирисали, само су слушали приче о четницима и
партизанима А можда су дали чашу воде или парче хлеба неком
рањенику.
Д. Ћосић не може четнике да смисли ни у сну, а камоли на ја-
ви. За њега су четници “косурина и брадурина”. Колико ли је био
упућен и да ли је покушао да се удуби и расветли ту страну српске
несреће. Из неког другог угла, сем марксизма и лењинизма. Став
према четницима види се из приче о погибији трстеничког иле-
галца-партизана Радоја Крстића. Али то је судбина испричана од
стране супруге страдалог партизана, тако да Ћосић не преузима
улогу сведока, јер није ни био. Он, као частан српски домаћин, ни-
је ни могао да схвати страхоту коју су четници починили. Не
знам само како ли је доживљавао убијање “издајника, непријате-
ља” крајем 1944. и у току 1945. Иза куће, по мраку, у глуво доба, без
суда, без сведока, без записника. Има ли записа о томе? Ћосић
идеализује лик партизана, свој лик, одан, пожртвован, несеби-
чан, храбар: “а ја сам се као комесар одреда последњи повлачио,
вукући уз брдо рањеног друга”. Изгледа да он није имао прили-
ке да се бави питањем страхота на Голом отоку који је посетио,
једном, ваљда, као новинар. Тамо је била заточена, две и по године,
његова земљакиња, наша легендарна докторка Дана Ћосић. Да ли
је могао или, барем, покушао да јој нешто помогне. Није ми по-
знато. Докторка је избегавала да о томе прича.
Сведочења о четницима и посета манастиру Хиландару 1967.
где је провео три месеца садећи лозне калемове, не могу баш да
се уклопе у исте оквире. Није ли посета Атосу покајање и повра-
так у детињство кад се ишло у цркву на причешће и љубило попа
у руку. Ова посета Хиландара некако наговештава слабљење,
можда одумиирање, веза и идеја носилаца лењинизма и стаљи-
низма. Да ли је црвић сумње почео да нагриза младалачке заблуде
и комунистичке небулоз?.
Видели смо неке примере академског, високопарног речни-
ка стеченог у кругу интелектуалаца небеског нивоа. Погледајмо
неке примере “српскохрватског” језика. Ове речи показују утицај
Александра Антић
Грађење и неговање односа ученика према језичком наслеђу у савременој настави
– Старост српског књижевног језика и младост језичке културе ученика –
За српски народ је 2014. година многих јубилеја – један од њих,
далеко мање познат од осталих мада не и неважан, тиче се Фило-
лошке гимназије у Београду, која као наследница традиције Друге
београдске гимназије, слави четврт века постојања. У тој школи,
као и у многим средњим школама у Србији, има изузетно дарови-
те деце чија је жеђ непресушна – од радозналих очију које прате и
упијају речи наставника да би изненадним открићем, коментаром,
недоумицом, питањем, запажањем, унеле и свој жар у час српског
језика, нема већег задовољства. И овом приликом ослањам се на
дугогодишње своје, иако наставнику није пријатно кад схвати
да неки од данашњих петнаестогодишњака нису за вуковске воде
опремљени ни српским веслима, а камоли једрима. Наиме, недав-
но сам на часу чула дословни превод са енглеског при тумачењу
једне пословице: Ко не поштује све те морале… Она наша језичка
шала из не тако давне прошлости Two bad, Miloš dead запутила се
супротним смером кроз савремене глобалне друштвене промене…
Разапети између обавезе да током премалог броја часова срп-
ског језика остваримо садржај наставних програма, да припреми-
мо ученике за такмичења и пријемни испит за даље школовање,
и жеље да сврсисходно одговоримо на разна питања ученика, с
којима у глобалном селу заједно живимо, ми нисмо увек сигурни
у то да ли се циљ наших наставних метода најефикасније оства-
рује, тј. да ли смо користећи различите приступе наставним садр-
жајима, припремили ученике за адекватно изражавање стварно-
сти, 1 у којој су данас, услед коришћења ИКТ, 2 друштвене промене
___________________________________________________________________
1 Према усвојеним стандардима, од ученика се на напредном нивоу
(25% њих) очекује да анализирају, упоређују, разликују, критички суде,
износе лични став, повезују различита знања, примењују их и сналазе
се и у новим и нестандардним ситуацијама.
http://www.erisee.org/downloads/2012/libraries/rs/Educational%20
Standards%20for%20Conclusion%20of%20Compulsory%20Education.pdf
2
Члан 4 став 4 Закона о основама система образовања и васпитања РС
међу циљевима образовања и васпитања предвиђа и “Развој способно-
сти проналажења, анализирања, примене и саопштавања информаци-
ја, уз вешто и ефикасно коришћење информационо-комуникационих
технологија.”
http://www.mpn.gov.rs/propisi/zakoni/
obrazovanje-i-vaspitanje/504-zakon-o-osnovama-sistema-obrazovanja
Мијо Мијушковић
Мијо записа
“Посеклине на пању
Угребе у штици
Урезе у камену
Иза Створитељеве руке
Мијо записа”
(Радомир Батуран)
Годинама путујући по Црној Гори и другим крајевима, упознавао
сам љепоту, богатсво и сложеност природе, покушавајући на свој
начин да изразим оно што осјећам. Обилазио сам музеје и галери-
је по свијету, проучавао Ђакометија, Бранкушија и Мура, етрур-
ску и афричку умјетност и класичну скулпруру, али сам увијек
долазио до закључка да се могу изражавати на прави начин само
онако како сам осјећам.
– Након увида у рад великог научника и природњака Милу-
тина Миланковића, почео сам да тражим на стијенама и у самој
унутрашњости стијене, трагове промјена које су се дешавале про-
током времена. Наилазио сам на невјероватне ”записе”, биљеге и
цртеже. При томе сам тај оригинални знак остављао, а остатак
стијене обрађивао у скулптуру. На овај начин урадио сам неко-
лико скулптура и једну нешто већих димензија на којој се јасно
уочавају ови “Миланковићеви цртежи”.
– Посматрао сам острошке греде у чијим је литицама утиснут
манастир Острог. С тих висина од преко 1000 метара приликом
разних тектонских поремећаја, одваљивале су се громаде камена
које су се заустављале на ивици самог корита ријеке Зете, односно
Перућице.
Послије рушења и дробљења стијена одвијао се обрнути про-
цес. У гомилама иситњеног камена, услед топлих медитеранских
киша и растварања калцијум-карбоната, приликом сушења, на-
стаје процес спајања.
– Посматрајући терен и тражећи материјал за скулптуру испод
Нехаја у Сутомору, заинтерсовао сам се за једно мало узвишење
на којему се налази црквица из 13. вијека, коју називају Света
Петка. У материјалу сличном оном на крову Цркве нашао сам не-
пресушан извор инспирација.
– Крај обале мора или рјечних токова, при налету лаганих та-
ласа воде, дуго бих посматрао невјероватно богатство боја на
деловима овлаженог камена. Дивећи се овој појави, размишљао
сам како да ухватим ону изворну боју камена. Тако сам схватио
да морам да тражим начин како ћу поред облика да откривам и
дивну природну боју у камену.
– Циклус композиција, колажа, настао је тако што сам камене
форме, настале у различитим условима и на разним крајевима
свијета, спајао с врстама камена насталог на нашим просторима,
као што је онај испод Острога. Ту су и дијелови камена које сам на
овај начин спојио из Долине карљева, Карнака и Луксора у Египту,
што све у крајњем чини јединствене скулптуре.
Кратки биографски подаци:
Мијо Мијушковић, вајар, рођен 1931. године у Никшићу, Црна
Гора, гдје је током времена створио богат стваралачки опус и па-
ралелно се бавио метеорологијом. Данас живи и ствара у Сутомо-
ру, подно обронака планине Румије.
Самосталне изложбе:
1964 – Цетиње (Плави дворац)
1964 – Цетиње (Умјетничка галерија)
1966 – Никшић (Дом културе)
1967 – Дубровник (Умјетничка галерија)
1968 – Херцег Нови (Умјетничка галерија)
1969 – Будва – Улцињ (заједно са Драганом Лубардом)
1970 – Рим (два пута)
1971 – Коста Смералда (Сардинија, Италија) (групна)
1973 – Шпајер (Њемачка) (заједно са Н. Гвозедновићем)
1974 – Београд (Галерија Културног центра, заједно са Д. Лубардом)
1976 – Пива (Црногорска електрана)
1976 – Титоград (Народно позориште)
1977 – Београд (Галерија Културног центра)
1978 – Париз (Галерија Л.И.Ц.Е.И.)
1979 – Клермон Феран (Француска) (Галерија салона “Оверња“)
1979 – Лион (Француска) (Галерија аудиторијума “Морис Равел“)
1979 – Ница (Француска) (Интернационални фестивал књиге)
1979 – Кан (Француска) (Галерија “Део-Царде”)
1979 – Мулен (Француска) (Галерија “Марио дес Моулинс”)
1979 – Ремс (Француска)
1980 – Париз (Француска) (Галерија центра за културу СФРЈ)
1990 – Бор (Сусрет балканских књижевника)
1991 – Никшић (Дворац краља Николе)
1992 – Београд (Умјетнички павиљон “Цвијета Зузорић”)
1992 – Подгорица (Галерија несврстаних)
1992 – Бар (Завичајни музеј)
1993 – Нови Сад (Велика галерија Културног центра)
1994 – Врбас (Центар за културу)
1994 – Суботица (Ликовни сусрети)
1996 – Будимпешта (Мађарска) (Галерија Културног центра)
1997 – Београд (Галерија Природњачког музеја)
2003 – Игало (Галерија Института “Симо Милошевић”)
2006 – Плужине (Пјесничка ријеч на извору Пиве)
2008 – Суботица, Сомбор, Нови Сад, Београд, Котор, Бар
2011 – Игуменица (Грчка) (Археолошки музеј)
2013 – Београд (Циклус Милутина Миланковића)
Важније колективне изложбе:
1970 – Београд, Рим, Бари, Ахен, Париз, Загреб – Савремена умјет-
ност Црне Горе
1977 – Мурска Собота – Трећи бијенале мале пластике
1980 – Штутгарт, Хамбург, Манхајм, Осло – Савремена умјетност
Црне Горе
1985 – Мурска Собота, Љубљана, Пиран – Седми југословенски
бијенале мале пластике
2013 – Лександ (Шведска) – Колективна изложба ликовне умјетно-
сти из држава екс Југославије
Редовно излаже у Салону “13. новембар” у Цетињу, као и на годи-
шњим изложбама УЛУЦГ-а.
Награде:
• За скултпуру Салона “13. новембар”, Цетиње, 1968.
• Прва награда Салона “13. новембар”, Цетиње, 1977.
• Награда за скулптуру на Бијеналу мале пластике, Мурска
Собота, 1977.
• Награда никшићког Салона за скулптуру, Никшић, 1980.
• Медаља за скулптуру Салона “Дес артс”, Шоле, Француска, 1989.
• Добитник Тринаестојулске награде 1992. за ликовне умјетности.
Контакт адреса: Мијо Мијушковић, 85000 Сутоморе (Бар);
телефон: + 382 (0)30 373 493, мобилни: + 382 (0)69 037 056
Срето Бошњак
Епистола о вајару Мију Мијушковићу за канадски часопис “Људи говоре”
У више наврата заједно смо проводили часове у природи. Морам
рећи да си ти била преданија дражима природе од мене. Знала
си ботанику – све врсте растиња на које смо наилазили. Мене је
више привлачио изглед и боја њихова, одатле до контемплиције,
мислио сам, нема много. Свега један корак. Тај корак је недово-
љан да се праве закључци, сем оних који су ми доступни – естет-
ско доживљавање природе.
Сједјели смо на каменитом платоу куће–галерије вајара Мија
Мијушковића. Небо је имало облик великог плавог прстена, у ко-
ме су, у виду рубина, сунчеви зраци поскакивали, час по морској
површини у даљини, а час по борју које је, бочно од Мијове куће,
имало улогу ваљаних протагониста у том дијелу сутоморског
бријежја.
Тај смо дневни рам небеског плавила помно гледали и упија-
ли. Нијесмо имали на уму било какву математичку или неку дру-
гу формулу. Мислим да се природа не објашњава кроз цифре и
њима сличне омјере (геометријске). Она се доживљава кроз чулно.
Таквог мишљења био је и Гете који се добро разумијевао у при-
родне науке, увијек одбацујући математику као било каквог по-
средника. А ми, док смо посматрали море у даљини, нијесмо ми-
слили о томе колико је оно стотина метара удаљено од нас. Оно
је живјело у нама као боја, као “складиште” узнемирених таласа.
Једном ријечју као љепота!
Иако људи мојих година премјеравају све – од виђених слика
до замршених идеја, нијесам мјерио раздаљину између крајолич-
ја, просутих овалом дана. И ти си била обузета сличном мишљу.
Ко је наш домаћин Мијо? Вајар романтичарског склопа, који
душу из камена извлачи да је души подари, маштом која је једино
у стању да се “размеће” царством духа. Да призове што је лијепо
и дубинско у нашој чулној мапи. Како му је једна фигура дјело-
вала инертно, рекло би се без очекиване рефлексије, унио се у њу
флорни “уметак”, који је је оживио. Тако је фигура добила очи, не-
ку врсту антене која одашиље сигнале живости на околину.
Мијо се смјешка. Драго му је што идемо од скулптуре до
скулптуре и коментаришемо њихову притајену камену артику-
лацију. Казује нам одакле је камен, каквог је састава и колико је
погодан за бушење. Понеки је камен донио и са другог континен-
та, ако му се учинио да има чврсто језгро и привлачну боју. А ка-
мен, каже Мијо, има изглед живог бића. Брушењем му даје глас,
истина нечујан, али има своју унутрашњу гласовну резбарију. И
као што се роде близанци, тако се роди камен са два тијела. Њих
је природа спојила, очвршћујући биће и једног и другог.
Могу бити и друкчијих боја. Сјеме природе је загонетно. Вајар
уочава ту загонетност и даје јој свој чулни флуид. Највећи број
Мијових скулптура смјештен је на отвореном простору.
Важно је око, а важан је и опис да се види гдје је душа фигуре.
Мијо каже да у нашим чулима, у њиховом албуму, живи хармо-
нија космоса. То је, чујемо, имао у виду кад је камену давао есте-
тичку форму. Блистави сјај каменог немира за који смо вјеровали
да је спутан, јер је рођењем такав. Вајар му је дао живот церебрал-
ног поријекла, са најтананијим нијансама. Боље рећи: филозофи-
ју трајности!
Није лако уобличавати свијет. Ни своју интиму. Мијо чини
на изузетан начин. Помоћу нити своје радознале маште. Машта
и доброта су његова имовина. Дијели их издашно. И путем своје-
врсне перцепције и путем пријатељског зближавања. Није забо-
равио да нас угости ни расположивим ђаконијама. Другима вино,
мени медовину.
Разговарамо уз снопове мајске свјетлости која нам пада по
лицу. Мијо је најразговорљивији. Подвлачи да се држи једне про-
вјерене Монтењове максиме: “Узимам своје добро гдје га нађем”.
А нађе га суда гдје је стизао. Чак тамо до Арарата или неке друге
недођије. Укркачи камен на раме, понеке, оне мање, носи у торби.
Кад дође на границу, има проблема. Питају се шта ће му камен,
обичан. С бразготинама по површини.
Захваљујући вајаревом умијећу, тај обичан камен добије оне-
обичење. Добије фигуру пустолова коју је у машти домислио. У
интими се, каже Мијо, налази властито стваралачко врело. Ту је
потребан алат, али се без душе не би ништа могло учинити. Она
клеше фигуру. Даје јој оригиналност, прозрачност, дубину.
Мијо је за тебе изабрао камену скулптуру која је дјеловала
као живо биће. Посједује црту фине говорности – кроз ликовну
нијансу. Говорност се може постићи и без ријечи. То се чини и
тамо гдје је ријеч основна полуга комуникације – у театру. Арто
измишља функцију театра без ријечи. Тиме се не губи његова рје-
читост. Чак се повећава.
Вајару си поклонила Свјетлосно писмо, твоју тек изашлу
збирку поезије. Њему су се нарочито допали стихови: Ко претр-
чи испод дугиног лука пробудиће камне / Из облака прошлог за но-
ве чаролије.
У вајаревој галерији имало се шта видјети. Па и његова ријеч
је блискошћу мелемна, јер казује да цвијет не расте само у ливади,
него и у камену, ако га је распупољчила умјетникова рука. У томе
знаку препознатљив је:
Radomir Baturan
С Мијом у Сувом потоку
Долетех из Канаде
С Мијом да зборујем
А само једном смо се срели
На таламбасању књига
Сајма у Београду
И збори Мијо
О камену и искону
О великанима духа
О правди и неправди
Пријатељима и животу
О живој Пиви
У камену и штици
Мртвој у Пиви
А Мијом оживљеној
У галерији божанској
Камена дрвета и штица
У Сувом потоку
Између Румије
и Сутог мора
Суто море
Суто море
У подножју Румије
Муње уждиле
Громови урлају
Кише пљуште
Мијо клеше
Код Мије сам
У Сувом потоку
Изван и Сутог мора
И Румије
У свету фигура
Које Мијо ваје
Из искона срца
И Румије
Плач кипова и неба над Сутомором
И клеше Мијо
И деља Мијо
И муње севају
И грме громови
И дажд лије
прича о
уметнику
А Мија и Румије
Ништа се не дотиче
Иду за визијом
и зовом искона
згњеченог у камену
Цврче из гротла длета
Да се вину
У бесконачну вечност
Искона у Лепоти
Draga Dragašević
Голгота интернирања у Канади за време Првог светског рата
Добро вече свима. Желим одмах на почетку да се захвалим др Ра-
домиру Батурану који ме је замолио да напишем чланак за овај
број “Људи говоре” о интернирању у Канади за време и одмах
после Првог светског рата. Исто желим да захвалим члановима
уредништва часописа који су подржали његов предлог. Мени је
лично задовољство и част да сам могла на један скроман начин
да упознам читаоце са овом трагичном и непознатом темом. Пре
осам година сам почела да говорим и пишем о интернирању у
Канади, преко Радио Шумадије и “Гласа канадских Срба”. Раду-
јем се да људи сада полако сазнају о овој болној и изгубљеној епи-
зоди у канадској историји.
“Сећање” и “ памћење” су важни појмови за човечанство и ни-
су везани само за светске догађаје, као што је “велики рат”, већ су
део нас, наших предака, наше крви, наших наследника. Сећање
и памћење су спојени са традицијом, обичајима, славама, смрћу,
успехом, све што треба да преносимо са колена на колено. То нам
је дужност пред Богом. Зато се на сахранама молимо “вечнаја
памјат” – вечан спомен, вечно памћење. Кад памтимо, како нас
молитва учи, сазнајемо ко смо били, ко смо сада и куда идемо у
будућности.
Прошао је 24. март, долазе 10. април, 28. јуни, 4. август – зна-
чајни датуми у српској историји због којих су генерације наших
предака изгубили своје животе и своје гласове. Не смемо да их
заборавимо, јер су жртвовани само зато што су Срби, било то у
Београду, на Косову, на албанским гудурама, у Босни, у Јасеновцу
и околини Вргиног Моста, у овој земљи или ма где у свету. Ако их
се ми не сећамо, ко ће? Ако ми не проговоримо у њихову одбрану,
ко ће? Зато сам прихватила да се придружим “сећању на Српску
голготу” у овом броју часописа, јер ми је дало прилику да допри-
несем “препороду сећања” на оне који су заборављени и скоро из-
брисани из историје и људског памћења.
Прошле године, у целом свету, особито у Европи, организова-
не су комеморације “великог рата”, сећања на страхоте тог време-
на. Српски народ доживео је катаклизмичку трагедију губитком
27 одсто становништа у том рату, што од болести, што од убистава
– највећи проценат од свих народа, поред медијског понижавања,
политичара и Аустроугарске империје, која је објавила злонамеру
против Србије, не само да је победи него да је уништи, да је из-
брише са карте света, да јој више не постоји траг.
Док су се те страхоте дешавале на тлу старог континента, бол-
на трагедија се дешавала у далекој Канади где су се наши људи
почели да настањују почетком 20. века. Ти први имигранти били
су радници са мало школе, били су добри честити људи који су
тешког срца напустили своја огњишта и вољене породице трагају-
ћи за бољим животом у страном свету. Прича о неправди учиње-
на њима, директно везана за догађаје у Европи, није ушла у свет-
ске комеморације. Шта то значи? Значи да су били заборављени
по други пут. За време Канадске прве операције интернирања од
1914. до две године после примирја, на хиљаде мушкараца, жена и
деце били су жигосани као “непријатељски странци”. Мушкарци
су били хапшени, форсирани на тежак рад у пустињи, цензури-
сани, породице лишене мало богатства и имовине које су стекли,
све само због државе и народа из којег су дошли. Ова трагедија
је била заборављена година, све док канадски професор украјин-
ског порекла, др Љубомир Лучиук, није случајно дошао до сазна-
ња о томе пре 37 година. Од тада, украјинска заједница лобирала
је две деценије док канадска влада није пристала да створи Фонд
за комеморативне, културне и научне пројекте које ће подсећати
Канађане на ову болну епизоду. Госпођа Марy Манко Хаскет, која
је последња преживела логор у северном Квебеку, где је и рођена,
задужила нас је да не заборавимо шта се десило свима њима. За-
дужила нас је на сећање, на успомену, на памћење.
Канада је увек имала разноврсну демографију која је званично
усвојена кад је премијер Пјер Трудо увео политику мултикулту-
рализма 1971. године. Културни плурализам постао је срж нашег
националног идентитета чији је циљ био да спроведе адаптацију,
одржавање матерњих језика и култура, као и равноправност и
укључивост имиграната у свим пољима канадског друштва. Ка-
надска имиграциона политика од 1891. до 1914. позивала је људе из
источне Европе да развију ову огромну и плодну земљу. Врата су
била широм отворена!
Кад су новодошли стигли на канадску обалу, регистровани су
као Аустријанци, Аустроугари, Отомани или Турци. Њихово ет-
ничко порекло није уведено. Ова нетачност би их скупо коштала
само неколико година касније када је Канада ушла у рат 4. августа
1914. против Аустроугарске и Отоманске империје. У исто време,
Канада је била савезник Србије и Црне Горе. Поред тога, Канада
је слала медицинско особље да помогне малу напаћену Србију.
Значи да су се Срби нашли у дихотомној ситуацији – с једне
стране Срби из Србије и Црне Горе су сматрани савезницима, а с
друге стране Срби из западних крајева су сматрани непријатељ-
ским странцима. Ниједна друга заједница није се нашла у истом
положају.
Закон “Ратне мере” који је ступио на снагу 22. августа 1914. го-
дине одузео је свима сва цивилна права, али је био уперен против
непријатељских странаца. Овај закон је уведен три пута у канад-
Милун Костић
Леди Пеџет
Кад верник или посетилац уђе у храм Св. Саве или у Дом eписко-
па Николаја у Лондону мора приметити значајна обележја која под-
сећају на једну велику добротворку српског народа – леди Пеџет.
У цркви, на десној страни од улаза, налази се барељеф ђенера-
ла Драгољуба – Драже Михаиловића који је она наручила и дала
да се постави, а на левој страни до средњег стуба, витрина са от-
вореном књигом и потписима коју је леди Пеџет добила од меди-
цинског особља Скопске болнице 1915.
У Дому eпископа Николаја, у просторији која носи назив
“Леди Пеџет” посетилац ће видети на зиду урамљена њена одли-
ковања, а у библиотеци ће наћи њену књигу “С нашим српским
савезницима”.
Ове године обележава се стогодишњица Првог светског рата,
како у Европи тако и у свету, где ће се поменути многа значајна
имена у вези са овим светским догађајем који је однео огроман
број људких живота, (рачуна се 19 милиона) али међу онима који
су у ово тешко време спасли многе животе не може се мимоићи
име велике добротворке српског народа леди Пеџет. То је она
дама која је изјавила “Иако ме сви забораве то ми је свеједно, само
да ме моји Срби не забораве”.
Овде, пре него опширније будем говорио о леди Пеџет по-
требно је нагласити да су многе Британке, кao и леди Пеџет, биле
у медицинским мисијама и свесрдно помагале Србију и њихову
војску као што су: др. Елси Инглис (Еlsie Inglis) оснивач Болни-
ца шкотских жена, Флора Сандс (Flora Sandes), једина странки-
ња доцније у српској војсци и униформи, др Елизабета Рос ( Dr.
Elizabeth Ross), Мабл Стобарт (Mabel Stobart), Катрин Мкфејл
( Katherine McPhail), Евелина Хаверфилд ( Evelina Haverfield) и
многе друге.
Ко је леди Пеџет?
По рођењу припадала је највишем енглеском племству. Рођена је
у Лондону 9. октобра 1881. Њено пуно име гласи: Dame Louse
Margaret Leila Wemyss Paget.
Ћерка Артура Пеџета (General Sir Arthur Henry Paget, G.C.B.
1851–1928) и мајке Мери Стивенс (Lady Arthur Paget Mary Stevens)
која је била Американка. Лејла Пеџет школовала се у Лондону, Па-
ризу, Фиренци и Њујорку.
Отац леди Пеџет био је генерал. Пеџети су у 16. веку добили ба-
ронство у 18. грофовство, а после битке код Ватерлоа 1815. маркизат.
Већина Пеџета били су или у војсци или у дипломатији. Многи
од њих имали су везу са Србима.
Највећу и најблискију везу са Србима имала је баш леди Пеџет.
Њен муж, сер Ралф Пеџет, био је британски полсаник у Србији
од 1910 до 1913. где је леди Пеџет склопила многа пријатељства са
Србима.
Када је избио Први балкански рат Пеџет је одмах почела да ра-
ди и да помаже у болници Кола српских сестара, заједно са сес-
трама а и још неким дамама из дипломатског кора. Није се либила
никавог посла, али се највише трудила око рањеника. Тако ће
једна чланица Кола српских сестара касније записати о леди Пе-
џет следеће: “Гледале смо је брижно како излази сетно из опера-
ционе сале, а мало затим иде из једне болесничке собе у другу,
али сада са осмехом на бледим уснама и с ведрим лицем. Својом
нежном руком намешта узглавља, ставља своју белу руку на врела
чела, и као сенка немо и бешумно провлачи се од постеље до по-
стеље, од собе до собе и бди као сестра над браћом својом” (Спо-
меница леди Пеџет, стр. 23).
А зашто је Србе толико заволела, тако се према њима опходи-
ла и толико жртве поднела, рећи ће ова Српкиња сестра које се, из
скромности, није ни потписала пуним именом.
Она каже за леди Пеџет: “Боравећи често и даноноћно у тој
средини, она је проучавала душу нашег човека, понирала у дуби-
ну његовог “ја”, осећала је кроз његове патње и болове и страдања,
његову љубав за ближње, за земљу, дубоко је осетила да он зна
зашто се бори и за кога се бори… кроз тог и таквог човека заволе-
ла је та благородна и пожртвована жена наш народ” (Споменица
стр. 23–24):
Не само током Првог и Другог балканског рата, већ и током
Првог и Другог светског рата леди Пеџет ће остати истински при-
јатељ Србије и српског народа.
Болница Кола српских сестара непрекидно је радила од ок-
тобра 1912 до августа 1913 где је леди Пеџет радила пожртвовано
и тешко и где се и разболела, због чега је морала да отпутује у
Лондон на опоравак и одмор. Али, ни у Лондону није седела скр-
штених руку него је организовала и послала једну целу болницу,
са 60 особа, за Србију, како би јој помогла у тешким моментима.
Када је отпочео рат са Бугарима, леди Пеџет се враћа, иако још
није сасвим оздравила, за Србију и почиње да ради у Београду, не
у некој уређеној болници, већ у једној малој на Савамали, успе-
вајући да ,својим радом, од једене запуштене болнице направи
добру и дивну здравствену установу.
Крајем августа 1913. сер Ралф Пеџет добија премештај из Бео-
града и леди Пеџет одлази са својим мужем. Она је и даље одржа-
вала везе са Србима. Тако она пише из Лондона Јелени Димитрије-
вић и у своме писму каже: “Ништа дражесније од просте сељачке
природе и њихове оданости и захвалности према онима који су
их неговали. Ја сам се ретко срела с таквим сељацима. Заиста, они
су природни и прави џентлмени.” (Споменица, стр. 27).