Грегоријански глобализам

У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера,
свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехноло-
шког модификовања природе и човјека, програмирања прошло-
сти и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобал-
ног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотреб-
но. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте
нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике.
Ново вавилонско нивелисање није стапање језика и народа,
већ брисање “старог” и програмирање новог памћења – преина-
чење историјске свијести. Наиме, брисања старих, а учитавања но-
вих историјиских “истина”, глобалног, једнобразног сјећања, до
глобалне једнакости у памћењу, заправо забораву.
Као по Орвеловим ријечима: “ко контролише прошлост, кон-
тролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућ-
ност”. Многе империје у историји су спроводиле своје пројекте
политике памћења, а тиме претпоставке и препоруке пожељне
политичке будућности. Јединствен примјер историјског инжи-
њеринга, наиме – архетип савремених система програмирања
друштвено-политичке свијести, управљања човјековим време-
ном и животом, памћењем и будућношћу, представља папска
промјена јулијанског и установљавање новог, рачунски “тачни-
јег”, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека.
Папски пројекат памћења, кроз промјену јулијанског кален-
дара, под изговором наводног тачнијег временског прорачуна, до
данас представља парадигму савремених пројеката историјског
инжињеринга и ревизионизма. Наиме, програма брисања “ста-
рих” историја и календара древних народа и религија, и намета-
ња “нове” глобалне историје и памћења. Као у 16. вијеку, тако и
данас, наметање грегоријанског календара је средство намета-
ња папског поглаварства, папске воље “како на земљи, тако и на
небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, римокатолич-
ке историје и политике.
Наводно тачније рачунање времена је и данас повод, док је
сврха римокатоличке реформе календара успостављање глобал-
ног грегоријанског “рачунања” историје, а не само времена. Данас
бисмо казали, медијског монопола планетарног опсега на намета-
ње глобалне политике памћења – учитавања прошлости, а тиме
контролисања садашњости и креирања будућности.
Заправо, питање промјене календара је да ли ћемо прећи на
туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а
прихватити “нову” историјску истину, друге религиозне и поли-
тичке ауторитете прошлости, а тиме и будућности. Питање ка-
лендара је са ким ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике.
Очување поретка јулијанског календара је како питање историје,
али и питање заједнице – саборности Цркве, националне и кул-
турне политике, а на последњем мјесту питање времена.

Пропаганда новокалендарства

Савремена пропаганда новокалендараца глобалног једнокален-
дарства подилази човјековим приземним поривима: указује на
законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине,
“свијета”, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту вјерски
равнодушних. Пропаганда новокалендараца питање црквеног
календара своди на другоразредно политичко питање, са бого-
словско-историјског, на ниво научног договора, политичке одлу-
ке, став јавног мнења.
Данашње заговарње новокалендарства међу православнима
више нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других
религиозних и историјских “истина”, већ начела прагматизма, по-
трошачког и конзумерског избора економичније религиозности,
својеврсног економског екуменизма.
Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као
потреба наводно тачнијег мјерења времена, већ као демократско
питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополи-
тичке већине. А та премоћна страна за поједине наше политичаре
и пастире није православна Русија, која чини већину православ-
них вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православ-
не цркве – то јест државе – које су поред преласка на папски ка-
лендар постале и чланице евроатланског војног пакта.
У новокалендарској пропаганди нема помена Руске право-
славне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника,
као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску
патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активи-
сти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере ново-
клалендарске пропаганде се посебно разоткривају у прећуткива-
њу Свете Горе Атоса, језгра православног вјероисповиједања, гдје
се до данса поштује јулијански календар, а грегоријански одбацу-
је као папска новотарија.
Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као
јединим аргументом својих “научних” и “богословских” тврдњи,
политичари и пастири прозелитизма позивају православне Србе
да се придруже евроатланској и духовној унији. Пастир про-
греса поручује православним Србима: поручује православним
Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни
вјерске услове на путу европске будућности.
“Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра
славе Бадње вече”, “хришћани који славе по грегоријанском ка-
лендару сјутра славе Васкрс”, “све хришћанске цркве које су ус-
војиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење”,
тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе 25 го-
дина најављује римокатолички Божић и Васкрс, као да је по срије-
ди временско-следствена, формално-религијска разлика просла-
ве истовјетних, вјерских, папско-протестантских празника у од-
носу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-пој-
мовнику названи као” хришћански вјерници и цркаве који се
придржавају Јулијанског календара и источног обреда.”
Таквом се медијском мисијом и методологијом вјерски нео-
бразованим православним Србима у Србији, Црној Гори и Репу-
блици Српској, намеће погрешна представа хришћанске вјере –
то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протеста-
ната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим вре-
менско-календарске. Заправо, да православни, римокатолици и
протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски
утврђене исте истине вјере, те да је православље са римокатоли-
цизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености
календарских рокова, као последице календарског неспоразума
метереолошко-математичке природе.
Сходно томе, православним вјерницима се препоручују и ре-
лигиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке
транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз остат-
ке једнопартијске прошлости прође и православље.Наиме, да се
учлањењем у политичко-економске европске институције учла-
нимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентри-
чног религиозног поретка.
Oд како је фебруара 2012. године Европски савјет донио одлуку
о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију
прозелитско дјеловање папских прелата на подручју Србије је по-
јачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама отво-
рено позива православне Србе на духовно и политичко јединство
у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошло-
сти и будућности, и “без обзира на различите датуме прославља-
ња вјерских празника”.

Југословенско прихватање римокатоличког календара

Стогодишње југословенско наслеђе, ванисторијиског и ванрели-
гиозног братства и јединства, у душама југословенских нараштаја
релативизовало је вјеру. Покољења одвојена од своје лако прелазе
на туђу и “нову” историју, на нови и туђи календар. Генерације
православних Срба одрасле у духу југословенског екуменизма
или комунистичком култу неопозивог, иновјерног и иноплеме-
ног вође, лако прихватају култ “непогрешивог” римског поглава-
ра – папе; универзалног свјетског “тате”, као сурогат изгубљеног
небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене исто-
рије отаца.
У формирању Југославије, државне творевине “троименог” ви-
шерелигиозног народа, увођење грегоријанског календара, као
ревизионистичког пројекта по себи, је у склопу југословнеског
пројекта имало кључну улогу. Југословенски екуменизам је под-
разумијевао преиначење “старе” српскоправославне историје, и
успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словена-
чке заједничке прошлости и памћења, а тиме и претпоставки за-
једничке југословенске будућности.
У Краљевини СХС грегоријански календар је званично при-
хваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10.
јануара 1919. године објављеном у првом броју “Службених новина
Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”. Овим законом одређе-
но је да у држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском ка-
лендару престаје да важи јулијански и да се даном 28. јануара 1919.
године, уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У
Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском ка-
лендару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.
Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, већ упра-
жњавали папски календар, увођење грегоријанског календара од
стрне Краљевине Југославије је практично представљало прела-
зак Краљевине Србије на грегоријански календар. Потом је усли-
једило наметање грегоријанског календара и уније Српској пра-
вославној цркви.
Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозва-
ном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је
сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис,
а ради превођења православних цркава на грегоријански кла-
ендар, експонент евроатланске стратегије на Босфору, “источни
папа” како га је назвао Свети отац Јустин Поповић. На том скупу
су биле присутне три православне аутокефалне цркве, Грчка,
Румнска, и Српска са југословенским предлагачима, а најближе
цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, нијесу
хтјеле присуствовати конгресу. Грегоријански календар су под
политичким притиском прихватиле Грчка и Румунска црква, а
није тачно да су Александријиска и Антиохијиска црква затим
добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под не-
милосрдним политичким притиском.
*
Наивно је, заиста, мислити да је разлог папске промјене кален-
дара прецизније рачунање времена, будући да јулијански на 128
година акумулира грешку од једног дана, или грегоријански ту
грешку прави тек на сваких 3.300 година, и што је приближнији
тропској години од јулијанског итд. Како су нажалост мислили и
учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Све-
православном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском