Чеченска ружа

узвратио сам и распалио те још јаче шаком по глави. Онда смо се
ваљали по снегу и смејали се као помахнитали док су нас је чи-
тава јединица посматрала и сви су мислили да смо начисто полу-
дели. Баш нас двојица полудели. Или се можда уплашили рата!
Ми, велики, славни хероји да се уплашимо малог, голим оком још
невидљивог чеченског рата, ха, ха!”
И Марк се гласно насмејао, завалио у фотељу и лупио отворе-
ном шаком по колену. “Да, да”, рекао је, “ми, јунаци полигона, спа-
ваће собе и испијања и вотке, носиоци царског ордена Распућина
Раскалашног трећег реда, ха, ха...”
“Тако је”, наставио је Алекс. “Онда си ти ујутру рекао да си
добио хитан позив од мајке и да мораш кући, оцу ти није било до-
бро, вратићеш се за три, највише четири дана, па онда идемо на
те бандите, да их разбијемо. Мајор ти је одобрио пут на интер-
венцију рођака из Москве, све најбоље, видимо се за три, највише
четири дана!”
“Да, Алекс”, рекао је Марк. “Морао сам то да кажем!”
“Морао си, морао. Е, мој Ружо, од наше чете, шесте падобран-
ске, много је страдало те зиме, много. Стигли смо 31. децембра, на
Нову годину, а само је нас шест дочекало да види како снег копни
по ливадама Кавказа. Осамдесет четири погинула, Ружо, цела
чета. Тужна је то зима била, много тужна на Аргулу... Били смо
окружени са две хиљаде побуњеника, а нас само чета. Држали смо
се два дана и две ноћи, а генерал Ленцов одбио да шаље помоћ,
због минских поља рекао је, издржите, до јутра издржите. Када
су нам, усред ноћи, линије попустиле, наш главнокомандујући
официр, пуковник Јевтухин је наредио артиљерији на суседном
брду да нас гађа. Од нас се опростио преко радија. Седео је насло-
њен на дрво јер је био већ изгубио обе ноге од нагазне мине. Рекао
је збогом руски јунаци, пријатељи и браћо моја, збогом. Артиље-
рији дао врло прецизне координате и рекао гађајте јер нас ионако
више нема. Прва граната је Јевтухина погодила. Чула се већ поје-
диначна паљба, бандити су већ убијали рањенике када су почеле
да пљуште гранате. Осамдесет четири мртва, четири тешко
рањена и нас двојица, ја и Душа Камаров, да нас ни зрно није окр-
знуло. Онај горе у небесима нешто забрљао. Шест стотина мртвих
бандита су после избројали, пријатељу мој. Ја на тешком митра-
љезу некако остао. Убио сам сто људи и више те ноћи очаја и бе-
смисла, убио сам сто бандита а они су поубијали моје пријатеље
и браћу. Само ми је још један пријатељ остао, онај кога на Аргулу
није било, онај што је отишао да посети болесног оца, Ружо, само
њега није било тих дана очаја, смрти и славе! Када је нестало му-
ниције ишли смо на бајонет, ашов, ко је шта зграбио, нож о нож,
месо о месо, очи у очи и био би то крај да није пала ватрена киша,
да небо и земља нису експлодирали и претворили се у пакао.”
Тада се гост машио унутрашњег џепа капута одакле је извукао
флашу пуну беле текућине. Уз туп ударац је спустио флашу на сто
испред фотеље и узео да одврће затварач.

“За стара, добра времена”, рекао је Марк и бацио затварач од
флаше преко рамена, “дај две чаше.”
“Не пијем”, рекао је Алекс.
“Од кад не пијеш?”
“Од тад!”
“Ово је за Кавказ и шесту чету, Алекс!”, рекао је Марк и подигао
флашу.
Алекс је устао са кауча и отишао у кухињу, одакле је донео две
чаше за воду од по два деци. Ставио је чаше на сто и сео на кауч
док је Марк насуо обе чаше до врха.
“За шесту”, рекао је Марк и подигао чашу..
“За шесту”, рекао је Алекс и подигао своју.
Обојица су испили садржај чаша из једног гутљаја и уз ударац
спустили на сто. Марк је рукавом капута обрисао уста и насуо још
једном обе чаше испразнивши флашу од седам децилитара.
“За мајчицу Русију”, рекао је и подигао чашу.
“За Русију”, узвратио је Алекс и обојица су онда попили садр-
жаје чаша из једног гутљаја.
“Ти знаш, Алекс”, рекао је Марк Ходајев, “да нисам могао да ти
кажем где идем. Нисам могао да кажем да идем. Извини...”
Завладала је тада тишина у соби између два некадашња при-
јатеља. Тишина, набијена тешким дисањем и сећањима. Онда је
Марк из џепа капута извадио пакло цигарета и упаљач.
“Је л' пушиш?”, питао је показујући цигарете.
“Не више”, рекао је Алекс.
“Па, пошто не пијеш, можеш једну да запалиш!”, рекао је Марк
и насмејао се.
“Не, било би то превише нежности за једно вече!”, рекао је
Алекс и рукавом обрисао уста.
“Нисам могао да кажем, пријатељу. Извини за све ове године и
за страдања”, рекао је Марк загледан у упаљену цигарету коју је
држао између кажипрста и домалог.
“Марта '99. године је изнад Србије срушен амерички невидљи-
ви бомбардер, Б-2. НАТО је био у чуду, а Американци у паници.
Пилоти су извучени на време, али је авион остао у рукама српске
војске управо у време рата. Срби су распарчали авион и делове
понудили у замену за противавионски систем. Наши су прихва-
тили и остало је само да се делови изнесу из Београда током да-
ноноћне ваздушне офанзиве НАТО-а. То је био мој први задатак.
Пуковник К. и ја смо се укрцали у Тупољев 204 на Шереметјеву у
Москви и слетели у Београд. Био је то путнички авион и нисмо
имали проблема. У Београду је авион покупио особље руске ам-
басаде и представништава са све породицама. Нешто мушкараца,
остало све жене и деца. У авион су утоварени и делови америч-
ког Б-2, који су били занимљиви нашим стручњацима. Тупољев
је узлетео и мирно стигао у Москву. Био је то лет чије би рушење
или пресретање изазвало трећи светски рат. Тај лет се није могао
пресрести, то су чак и Американци увидели. Две недеље касније
је пуковник К. погинуо у саобраћајној несрећи а делови авиона
су на црној берзи продати Кинезима. Американци су се захвали-
ли на љубазности тако што су бомбардовали Кинеску амбасаду у
Београду, а ја сам послат на нови задатак, са новим идентитетом
и новим уптутствима.”
“Зашто си овде, Марк”, рекао је Алекс, “шта ти треба?”
“Треба ми Словенска душа!”
“Ха, ха, треба теби душа, то је тачно. Било каква, не само сло-
венска!”
“Треба ми драгуљ, Алекс, треба ми драгуљ који се зове Словен-
ска душа. То је Фабержеово ускршње јаје, које је последњи руски
цар Николај Други Романов тајно поручио да обележи рођење
престолонаследника Алексеја. То је најдрагоценији и најскупљи
драгуљ на свету, а поред тога има изузетан симболички значај за
све претенденте на власт у Русији.”
“Тај... драгуљ, теби треба?”
“Треба нама, Алекс. Русији треба!”
“Оооо, почели смо сад на патриотизам да се позивамо”, насме-
јао се Алекс, “зар је дотле дошло?”
“Дотле!”
“Не знам зашто то радим, али 'ајде, слушам”, рекао је Алекс.
Марк је тада посегао за малу, шарену торбицу коју је био од-
ложио на под поред саме фотеље и из ње је извадио једну тамно
плаву фасциклу, коју је положио на сто.
“Шта је то?”
“То је извештај.”
“Какав извештај?”
“Извештај о Словенској души!”
“Ништа мање него извештај о словенској души”, рекао је Алекс,
“ха, ха, ха... Извештај о души!?”
“Ово је за тебе, прочитај!”, рекао је Марк и гурнуо фасциклу по
површини стола ка Алексу.
“Одакле ти то?”
“То је документ који је написала једна британска службени-
ца која је служила у Москви. Документ је студиозно написан и
строго је поверљив!”
“А како си ти дошао до њега?”
“За сав свој труд око документа, службеница је добила унапре-
ђење и премештај у Техеран”, рекао је Марк и слегнуо раменима.
“Изгледа да јој се премештај није свидео, па је решила да од свог
документа направи још бар једну копију и прода је на тржишту!”
“А ко има прву копију?”
“МИ6 и вероватно ЦИА”

Алекс је узео фациклу у руке и почео да листа странице.
“Зашто ја?”, питао је.
“Прочитај”, рекао је Марк, “ово је крајње рискантан подухват
и требаће ми твоја помоћ, ти имаш приступ Људмили Ивановној
и Газди!”
“Газда је мртав!”
“Газда је мртав кад му одговара да је мртав!”
“Аха”, рекао је Алекс и одмахнуо главом, “мајчици Русији треба
моја помоћ? Зар је дотле дошло!”
“Дошло, и ја сам овде да то од тебе тражим!”
Замислио се Алекс Горски по први пут те вечери и загледао
у зглобове на шакама. Благи брегови, ти зглобови, руке човека,
његова дела и недела...
“Прочитаћу”, рекао је Горски и бацио фасциклу на сто. “И то је
последње у животу што ћу учинити за тебе!”
Марк је устао из фотеље, пребацио шарену торбицу преко ра-
мена и ставио качкет на главу. Направио је неколико корака и
стигао до врата:
“Хвала.”
“Ништа више не обећавам!”, климнуо је главом Алекс.
“Прочитај, па да се видимо сутра увече”, рекао је Марк. “Да ти
објасним...”
“Немој да ми објашњаваш...”
“Видећеш, Алекс. Веруј ми, важно је!”
“Прочитаћу, Марк, и то је све.”
“Има изложба Шагала у Тејт Модерн музеју!”, рекао је Марк.
“Идем то да видим, ‘ајде да се нађемо у кафетерији музеја! “
“Бићу тамо у пет!”
Марк је тихо отворио врата, па се окренуо. “Лепо сам требао
да наставим са сликарством”, рекао је. “Данас бих имао свој атеље
и изложбе по свету, перформансе и догађаје. Овако... Из сенке у
сенку, из мрака у мрак, као дух промичем рубом стварности!”
Тако је Марк Ходајев изашао из стана. Нестао је исто тихо и
тајанствено како се и појавио. Док је бат његових корака јењавао
на степеништу, Рекс је иза стаклених врата зацвилео.