Проналазак новог језика

Преко звучника објављују десет бројева; десети је његов. Штрат
не осјећа више ни страх ни наду. Иступа из реда, тумара између
леђа и лица до краја свог блока, заокреће удесно и тешким кора-
ком прилази на подијуму човјеку који га је прозвао; пред овим је
пулт на којем се налазе папири и микрофон.
Април је, година 1944. Штрат је десети у реду који се форми-
ра, лица окренутог зиду, насмрт уморан, иако је дан тек почео,
иако је још тако млад. Небо које види кад подигне поглед изнад
стражаре, ниско је и мокро. А недалеко вазушном линијом, дуж
облака, је Холандија. Одатле је доведен са још петорицом прије
стотину дана, прије много, много времeна. Зашто? Да се зноји,
смрзава, носи камење, добија батине, лежи у блату, спава на да-
скама, једе труло поврће, док коначно не престане постојати. Али,
прије него што се то деси, док још дише и може да гледа, треба да
заборави ко је био. И он готово да је то већ и заборавио. Не може
ни да замисли више да тамо, дуж неба, још увијек постоји његово
родно мјесто, да постоје земља и вода, родитељи, вечери, другачи-
ји мирис дјевојачког разреда, справе иза стаклених врата ормара,
физика. Шест семестара студија – ко да још у то вјерује. Јер закон
о одржавању енергије не важи више – не важи за оне који натова-
рени громадама камења трче уз високе степенице под ударцима
пендрека, пред надзорницима, од мрака до мрака. Шест студена-
та физике; петорица су мртва. Посљедњи насмрт уморан је Штрат.
И он данас не иде у каменолом јер прозван је његов број.
Десет људи – а куда иду? У бункер ? У команду?
Испред иде капетан у бијелој блузи; води их у кухињу, камену
кућу са поплочаним унутрашњим зидовима. На ватри је шест
свјетлуцавих казана у којима се куха смрдљива супа. Но, нису до-
ведени због супе. Због кромпира су доведени.
Командант организује другарско вече. Стражари, извршиоци
казни, благајници, надзорници, интенданти, они задужени за му-
чење, пискарала, љекар – сви они тим поводом удобно сједе за ду-
гачким столовима. А вече почива на трима стубовима: први је
другарство, други је пиво, а трећи је свињско печење са кромпир-
салатом. Због тога је у логорској кухињи поредано десет столичи-
ца, покрај сваке је корпа са кромпиром, испред је посуда за отпат-
ке, метално вједро је у средини, а на једној од столичица скупио
се Штрат.
Топло је и тихо у кухињи. Оближњи каменолом се чини тако
далеко. У преграђеном дијелу покрај врата сједи есесовац и чита.
Само се с времена на вријеме капетан појави и стане покрај за-
твореника који гуле кромпире и посматра их. Без злих намјера
– чиста професионална заинтересованост. Па ипак, Штрату почи-
њу дрхтати прсти, није вичан, љуспе су све дебље, преспоро ради
у сјени капетана који му гледа у руке. Капетан одлази и поново се
враћа. Штрат ради брже, али ништа не помаже и већ уз сљедећем
часу чује питање: “Ти, шта си прије радио?”
“Студент”, каже Штрат и не гледа према горе, и не престаје да
гули дрхтавим рукама. Неће му ништа помоћи, у сљедећем часу
ће осјетити ударац. Есесовац из прегратка са прозором ће подићи
поглед са књиге. А онда? Али капетан само рече:
“Готово са студирањем, је ли?”
У подне добивају здјелу супе из које се још увијек пуши и у
којој плива неколико ресица меса. А затим још једну, пуну до ру-
ба. Штрат се напољу ослања на зид зграде у којој је смјештена
кухиња и у костима осјећа топлину супе коју је малочас појео и
миран је. Глад је одједном ишчезла. Нема каменолома. Нема вике.
Овако издвојен, испод ограде кроз коју је проведена електрична
струја, гдје нико не мора да трчи, открива бљештави прам зеле-
нила и присјећа се: април је. Капетан га и даље посматра, прилази
му тромог корака и пита: “А шта си студирао?”
“Физику.”
“Аха”, каже капетан тоном упућеног.
Поподне, кад капетан поново стане покрај њега, Штрат не
осјећа толики страх. Танушни млаз сунца пада укосо у кухињу,
кромпири пљускају у воду, они са сталним задужењем у кухињи,
опасани бијелим кецељама, режу хљеб за сљедећи дан; зар неко
још и помишља да сваког часа неко умире у пијеску недалеко
одавдје. Капетан опет стоји покрај Штрата и осјећа потребу да се
исповиједи.
“Проклетство, кад изађем одавдје”, каже он, “послије рата, оти-
ћи ћу у Перзију.”
Капетан прича Штрату да има брата у Перзији; овај је благо-
времено побјегао 1939. и сад је тамо велики пословни човјек, а он
чучи овдје као идиот.
“Ти си Холанђанин”, каже капетан, “шта мислиш да ли је Пер-
зија добра?”
“Сигурно”, каже Штрат. Он гули и даље, без престанка, само
не гули више тако брзо. Капетан у меканом поподневном свјетлу
клима главом јер осјећа да га Штрат разумије и почиње уздисати.
“Штета само због времена, обиља слободног времена. Кад би га
човјек макар искористио да научи перзијски.”
Његов поглед је забринут, на лицу му се оцртавају боре чести-
тости; човјек близу четрдесетих, добро ухрањен – у поређењу са
руинама које сједе укруг и гуле кромпир, могло би се рећи да га је
судбина начас пустила да посрне да би га потом опет подигла – но,
и поред свега се осјећа посрано. “Да, да, драги мој.” Штрат изнена-
да чује властити глас: “Ја говорим перзијски.”
Капетан га загледа дуго својим бљедоплавим очима: најприје
подозриво, па са невјерицом, затим готово њежно.
“Знаш перзијски?”
Штрат потврдно клима главом слеђених црта лица.
“Пођи за мном.”
Капетан трчи испред. Штрат га посрћући слиједи до канце-
ларије.
“Тако, а сада ми реци одакле знаш перзијски? “
За Штрата више нема узмицања. С капетаном се не збијају
шале, поготово кад зна да би био довољан и један једини ударац
да га обори и да се више никад не подигне. Штрат и не жели пра-
вити шале – он само не жели натраг у каменолом гдје ће крепати,
жели да остане у кухињи, да као човјек сједи на столичици, гули
кромпир и добије здјелу супе. Само се плаши у овом часу да ће му
глас заказати, али, на срећу, чује га, једино што је веома тих. И тај
глас саопштава: “Био сам у Перзији прије рата.”
“Човјече, знаш ли шта ће с тобом бити ако то није истина?”
Штрату се оцртава толико страха у погледу да за капетана
нема сумње да је овоме јасно шта га чека.
“Идемо, како се каже ‘Добар дан’?”
“Далам”, одговара Штрат.
“А говно?”
Штрат размишља предуго и капетан постаје одмах нестрпљив.
“Па мора постојати нека ријеч за говно.”
“Тупа”, понавља капетан гануто. “Одсад гулиш за свој живот.”
Тако је протекао њихов разговор. Овај ће покренути читав
ланац догађаја. На примјер, то што се кухињски капетан Батен-
бах одмах дао у потрагу за четним командиром Редером, који је
остао дуже на ручку. Батенбах му предочава да већ одавно треба
још једног човјека у команди, но да се никако није могао наћи
прави, док му данас један није пао у очи својом нарочитом спо-
собношћу. Командир чете на то одобравајуће клима главом. А
волио би и да види човјека који се тако истиче. Са Батенбахом
иза себе, укочених ногу прелази пут до оних који љуште кром-
пир и посматра Холанђанина напола скапалог од глади, бившег
студента физике са завршених шест семестара – истину за вољу,
све га се то и не тиче баш превише. Оно што га интересује већ
види, а види да овај човјек појма нема како се гуле кромпири, ма
како својски се трудио. Али све то је небитно, јер командир чете
двапут седмично из кухиње узима комад кобасице, недјељом
печење и свакодневно још по коцку маргарина. Све то долази од
Батенбаха. Дакле, Редер по други пут потврдно клима главом, иде
натраг у своју собицу, исписује име и број на цедуљу. Цедуља ка-
сније, у току дана, доспијева у статистику рада. Одатле даље до
командира радне групе. А сљедећег јутра, које се влажно диже
изнад зборног мјеста, Штрат се као једини од десеторице који
љуште кромпир враћа натраг у кухињу, гдје га Батенбах прија-
тељски тапше по рамену.
Јер, Штрат је сада Батенбахов човјек. Штрат неће бити спаљен,
па да иза њега остане само пепео костију, добит ће супу и хљеб