Језик Добрице Ћосића

језика из доба братства и јединства, самоуправљања, маркси-
зма, несврстаности. Можда је боље рећи да су те речи преживеле
распад бивше нам државе. Ћосић је, свакако, усвојио ту лексику
из љубави зачете у рату и неговане на путу на Галебу, по белом
свету и широким морима, са највећим пијанистом и браваром.
Дружење са незаобилазним “џет сетом” сигурно је оставило ду-
боке трагове. Та лексика је неуништива иако је одавно дошло до
раскида са оном идеологијом која уништава српски језик, ћири-
лицу, екавицу.
Ова лексика, из бившег братског језика, тако је дубоко ути-
снута у Ћосићеву свест, тако да је данас често чујемо свуда око
нас. Хрватско “тренутачно” он корсити иако имамо српско “тре-
нутно“ од “тренутак”. Оба придева су блиска именици, сасвим
као близанци. Ту је и “барбарски”, али се изгледа Ћосић одрекао
“варварског” јер делује сувише “бизантски” /балкански, простач-
ки. Не верујем да он употребљава кроатизме у својим књигама да
би му се оне боље продавале по западним странама “Несувисло”,
раскрижје” делују као врло насртљиви уљези. Нарочито оно прво.
“Несувисло” се чује све чешће чак и у језику неких политичара и
јавних радника који нису баш много преучили неки страни језик,
ако су, уопште, научили неку страну реч. Хрватска реч “након”
потпуно је освојила српски језик. Наше “после”, “пошто” тако се
постиђено повукло и сакрило да га нигде нема. Само се још чује
у сеоским срединама. “Након” се наметнуло као енглеско “океј”
које се чује на неким телевизијама, али овај англицизам још није
стигао до књига Д. Ћосића.
Трећи слој пунозначних појмова из речника Д. Ћосића пред-
ставља једре, садржајне кованице у духу српског језика. Оне
делују као наше, најрођеније, разумљиве. Прихватљиве иако
тешко или никако се не могу наћи у речнику српскохрватског
језика Матице српске и Матице хрватске, Нови Сад, Загреб 1967.
Некако су наше, умиљјате као мачке, топле. Оне су склепане, дво-
делне, оригиналне: “неуморник”, “неуметник”, “људолом”, “све-
тозаран”, “себељубан”, “посвуноћни”. Поред наведених речи, ин-
тересантне су следеће које се налазе у споменутом речнику, али
су веома ретке у говорном или писаном језику. Ово су дводелне
кованице, често са негативмм префиксом: “неборац”, “небрат-
ски”, “несанка”, “неуман”. Налазимо “велекућник”, али семантич-
ки не баш сасвим јасног значења. Није баш јасно да ли се ради о
некоме ко има велику кућу или жарко жели да је створи.“Жедник“
- онај који је жедан вина, воде, ракије, или, не дај, боже, науке и са-
знања; “животоносан” – доноси живот; “лакорек”– брз на језику;
“лепореки” – који лепо говори, нуди лепе речи, хвалоспев; хвали-
сав, добродушан; “равнодушник” – све му је равно до Косова; “се-
бељубље“ – великодушност према себи или заљубљеност у себе,
нешто као нарцисоиднос; “упорњак” – носилац упорности, ваљда
нешто позитивно.
Закључујући овај есеј о три не баш много прецизно омеђена
слоја у језику Д. Ћосића, сматрам да је ово широко поље за љу-
битеље српског језика који не могу мирне душе да посматрају
посртање и пропадање једног старог и занимљивог језика. Наср-
тај страних језика је незаустављив и наслућује се црна судбина
српског народа и српског језика. Народ нестаје када остане без
језика. Као да сви журимо да затремо свој језик користећи туђице
мимо сваке мере. Писани и остали медији као да се утркују у том
погубном делу. Посленици јавне речи учите и српски језик, а не
само страни. Док не буде касно. У лингвистици је сасвим добро
познат закључак да сваки језик има довољно језичког богатства
да изрази све што се тиче једне културе и људске заједнице. Ово
изгледа за нас не важи. Ми радије прибегавамо туђицама, али
не знам да ли да бисмо изгледали ученији и паметнији или “туђа
коза пуна лоја”. Или да страним речима засенимо простоту. Из
страних језика треба узимати само оно што се нема у свом језику,
неку новину у науци, техници, интернету, моди, итд.
И последње, али не и најмање важно, употребљава се ћирили-
ца где не би требало, а у Србији, на улицама, трговима, продавни-
цама и предузећима, српском народу преко потребним, нигде је
нема. Пише се ћирилицом издавачка кућа Владимира Димитри-
јевића, “Лаж дом”, што би значило “дом (или кућ)/ лажи”. Нажа-
лост, то је на француском језику L’age d’homme”, што би у преводу
било “Доба човека”. Треба ли допустити овакав превид? Треба ли
да се застидимо и поцрвенимо иако наша ћирилица није крива
због тога?