О дану вида и висараги

спех, јер је утопија само сурогат : с обзиром да једино : може да пре-
образи енергију мисаоног и историјског тока. Утопија је слика док
је : енергија. За : је потребно нешто више од пуког ратног успеха. То
је лепо изразио патријарх Павле речима ‘Будимо људи, иако смо
Срби’. Она реченица изгледа као lapsus mentis и као таква је зна-
чајна јер већ Фројд указује да лапсус изражава право подсвесно
уверење. Ако је дозвољено тумачити човека који је парадигма са-
моникле духовне енергије, рекло би се да је патријарх сасвим све-
стан да је пред Србе историја увек стављала надљудске задатке,
јер их је без њихове воље сукобљавала са Византијском, Отоман-
ском, Ватиканском, Аустроугарском, Немачком, Совјетском и
данас Америчком империјом. То стварно није задатак за људе и
очито је жеља патријарха да се Србима историја макар мало сми-
лује и да имају прилике да буду људи, да имају прилике да реша-
вају ситне историје задатке – економију, администрацију, пољо-
привреду..., а не да увек буду позвани на надљудска прегнућа.
Свестан патње и бола тог народа коме је историја тесна и који се
изгледа једино боји, како су се изразили његови древни земља-
ци Трибали, да му небо не падне на главу, он тражи од тог истог
неба да му пружи предах и утеху. Ужас надисторичности који се
као : налази на крају сваке историјске реченице српске културе,
приморава патријарха да подсвесно пожели да Срби буду људи,
да се бар мало умиле историјским силама. Али од тога вероватно
нема ништа. Они који једном осете слободу, више не могу да буду
људи. Они који једном прођу кроз : не могу се враћати утопијама.
А култура сама није ништа до сећање. А Дан Вида је : где се све то
може видети.
Знамо ли то, није нам тешко да саслушамо умилни зов Сирена
које, записано је у Одисеји, уморне морнаре маме у смрт. Али ве-
зани, као Одисеј, за катарку Дана Вида, можемо, упркос сирен-
ском зов, да. дпрођемо кроз теснац. Идеолози историјског хода
показују на прошлост и призивају будућност да би прикрили да је
прошлост нестала, а да будућност није дошла, нити ће икада доћи.
Постоји само садашњост у којој се све спаја, почиње и завршава.
Ако то не схватамо, одричемо се садашњости, а за узврат добија-
мо само историјске умишљаје мање или више вештог паковања
будућности. У историји није позната ни једна будућност која се
остварила. Погледамо ли Троју, видећемо само слојеве наталоже-
не у земљи један преко другога. А сви су се они нешто надали,
нешто очекивали, а у стварности земља само слаже слој преко
слоја. Свест о томе чини канон нашег културног идентитета.
Видовданска Србија се јавља када схватимо да нема боље бу-
дућности, да је најбоља садашњост, да питање добра није повеза-
но са временом. Боље сутра налази се само у паклу. Питајте данас
Јапанце после експлозије у Фукушими шта мисле о светлој или
боље речено луминисцентној будућност с обзиром да полураспад
плутонијума траје милионима година. Сада би се вероватно радо
мењали за мало ’мрачне’ прошлости, али је касно. Њихов највећи
писац Јукио Мишима их је, жртвујући сопствени живот, узалуд
опомињао седамдесетих година прошлог века да су забасали на
технолошко беспуће. Данас у свету имамо превише будућности
за људске потребе и капацитете, као и њихово трајање у времену.
Србију ћемо поново да откријемо када уђемо у садашњост, а не у
будућност.
Наше је да за Дан Вида преузмемо свест о томе и да наставимо
да играмо своју игру. Сетимо се поводом овог дана данас забо-
рављеног Фотија Иличића, управника ’Националног путујућег
позоришта’, које почетком ХХ века покушава да своје представе
игра широм Босне. Иличић то ради ношен уметничким заносом,
а подржан једино снагом свог уверења и електрицитетом : којим
расејава српску идеју широм Босне. Док су аустријска и немач-
ка позоришта која представљају своје културе подржана и добро
плаћена, Иличић мора сам да савлада сваку препреку коју му
злуради бирократи постављају, тражећи правду чак и код аустро-
угарског цара. Иако по уверењу аустроугарских власти Иличић
нема политичке везе са Србијом, у тренутку када покуша да про-
дужи пасош бива му наређено да истог дана, под војничком прат-
њом, напусти Босну. То је било својеврсно признање утицаја које
су Иличићеве представе имале у Босни и потврда немоћи окупа-
ционе културе која је свој програм заснивала на кривотворењу
језика и покондиреном ширењу сваковрсних привида. И данас
се може осећати само понос због припадности култури за коју се
Иличић борио и која се као племенити витез од Манче сукобила
са вештицама и чаробњацима прерушеним у ефикасне механичке
млинове и безбројне друге направе. Иличићева судбина сувише
подсећа на призоре из великог Сервантесовог романа да би свака
сличност била случајна. Нама који волимо овај велики роман
важно је да знамо да Дон Кихот није фикција већ стварност. И да
жива земља дон Кихота, најплеменитијег лика свих књижевних
алманаха, није толико Шпанија, тај рђави чувар Медитерана како
је назива историчар Фернан Бродел, већ пре Србија, која није из-
неверила велику Сервантесову хуманистичку идеју јер се истрај-
но у својој политици понаша попут племенитог витеза од Манче.
Излупана моћним силама чаробњака претворених у млинове,
она и даље има снаге да сања свој сан и да зна док премлаћена
у разбијеном оклопу лежи на земљи, да је њен пут висарге стаза
правог човека.
На таквом путу не раздвајају се безобзирност гостионичара
који млате племенитог Дон Кихота, који је кренуо да ослободи
заточену принцезу, нити било који други агресивни империјали-
зам који гази по Србима и њиховој култури. Османлијски, кому-
нистички или неолиберални материјализам се не разликују пре-
више. Османлије су материјалистичком бесловесношћу спалили
тело Светог Саве, комунисти су забранили прославу Светог Саве
у школама, док се данашњи квазилиберални јуришници изругују
његовој посвећености. Сви они не схватају какав проблем Даном
Вида решавају Срби, с обзиром да их гледају искључиво из гости-
оничарске перспективе. Међутим, хтели или не, већ живимо у по-
стисторијском свету у коме се ход историје завршио и где се јасно
види да је историја само утопија. Или, боље речено, обична коло-
нијална ратна варка, која се одбацује када се чини да је победа у
рату извесна. Историјским токовима се не може самерити живот.
Стога смо много ближе истини одмеримо ли српску културу
спрам Миланковићевих циклуса који трају неупоредиво дуже од
усиљених историјских маршева. Све цивилизације сагледавале
су своју судбину, о чему данас имамо низ података, према једном
од три Миланковићева циклуса, циклусу прецесије. Биће да ће се
и овог пута српска судбина одмерити према овом циклусу. Али да
бисмо то схватили, треба узети у руке Канон осунчавања Милу-
тина Миланковића, који се родио из таме 6. априла истовремено
када је пакао однео 700.000 књига Народне библиотеке Србије. То
је довољно симболична судбина да схвате чак и они који на Дан
Вида не виде : А то је и наш прави календар у коме је историја
само тачка. Ако желимо да видимо почетак и крај, алфа и омега,
чисту свест и коначно испољавање, стављамо а поред висарге и
добијамо циклус аха. Али и он је непотпун, јер постоји напетост
између а и х која ће се уравнотежити када ставимо тачку, бинду.
Тада добијамо оно основно, ахам – Ја.