Недјеља, дан кад је умрла бака

Љето. Лијепо и ведро као што су некада љета била. Устао сам врло
рано, пробудио сам се одједном. Скочио сасвим отријежњен.
Ништа нијесам сањао, осванула је недјеља, дан безбрижан. А
ипак сам помислио чим сам отворио очи: “Данас ће умријети моја
бака.”
За овакву помисао нијесам имао никаквог разлога, бака је
била здрава, смирена, ведра. Синоћ смо причали о киши, казала
је да ова ведрина суши земљу и да би киша била веома корисна.
Рекла је да ће овакво вријеме остати све до пуног мјесеца, а пун
мјесец наступа тек кроз тринаест дана.
Пожелио сам јој лаку ноћ, као и сваке вечери, и отишао у своју
собу на спавање, а бака је остала сједећи за столом. Разгледала је
некакву књигу са илустрацијама.
Казала је да ујутру не морамо рано устајати. Недјеља је.
Ја сам јутрос устао веома рано. Пробудио сам се одједном
сасвим отријежњен и сасвим сигуран да ће моја бака данас умри-
јети. Нијесам то сањао, нијесам осјећао, знао сам. Знао сам исто
тако сигурно као што сам знао да ће данас бити лијеп дан.
Тo сазнање ме је пресјекло, дах ми је стао. Заустио сам да вик-
нем: “Упомоћ!”
Нијесам учинио ништа. Устао сам, обукао се, посједио мало на
кревету да се смирим и изишао напоље. Дан је био царски, изнад
куће је под првим зрацима сунца блистала роса низ цијелу падину,
као да је неко низ брдо просуо растопљено сребро. У грмљу поред
куће натпјевавала су се орно два коса.
Небо се од Лисе до Бјеласице плавило као море.
Посједио сам мало на клупи пред кућом.
“’Ајде, готова је кафа!” – позвала је бака из кухиње.
Ушао сам покуњен. Бака је припаљивала цигарету. Пред њом
на столу пушиле су се двије шољице кафе. Кухиња је фино мири-
сала.

“Јеси ли се наспавала, бако?” – питао сам и загледао је пажљиво
тражећи знак на њеном лицу. Лице јој је било свјеже, а очи живах-
не и ведре.
“Одлично сам спавала. Нијесам се ни окренула, а ти?”
“И ја сам спавао добро.”
Запалио сам једну бакину цигарету. Дим ме фино омамљивао,
увлачио се у сваку жилицу мога још поспаног организма.
Попричали смо. Био је то угодан разговор, лак и пријатан, као
што су разговори недјељом кад је човјек одморан, а посао иде добро.
“Исцијепај мало дрва!” – казала је бака. “Данас ћу испећи гура-
бије, дуго их нијесмо имали,”
Од свих колача највише сам волио гурабије. Бака је то знала и
правила их само кад је веома добро расположена.
“Добро, бако, хоћу!” – сложио сам се одмах.
Пожелио сам да јој испричам шта сам помислио, то ми је сад
изгледало сасвим глупо, али нијесам хтио да јој кварим ово овако
лијепо јутро недјељно. Мада ми је то изгледало немогуће и глупо,
ипак сам то осјећао: знао сам сигурно, као што сам сигуран да
постојим, да ће моја бака данас умријети.
Својим бистрим очима пуним доброте и љубави гледала је с
клупе горе уз бријег умивен росом, из цијелог њеног бића вијао је
мир и спокој, доброта и лијепо расположење и она умјерена, фина
и достојанствена старачка веселост.
“Лијеп је дан, али неће бити много топло” – казала је. Затим ми
је испричала да је јуче поред наше куће прошао комшија Мило-
ван, дијете му болесно, уво га боли, па га је водио љекару.
“Добро се држи Милован, врло добро. A тако је био болестан
прошле године, сјећаш се, једва се извукао.”
Заустила је још нешто да каже и предомислила се.

Попричали смо о Миловану, о његовој жени Новки, о њихо-
вом селу Лазинама. О води која тече низ поток поред Милованове
куће, најбољој води одавде до Бјеласице. Затим смо причали о Бје-
ласици, о њеним лијескама и боровницама....
Кад је сунце одскочило узео сам сјекиру и нацијепао дрва и
унио их. Бака је већ мијесила моје омиљене колаче. Затим ме је то-
боже грдила што нијесам дрва исцијепао ситније, али сам по весе-
лом погледу којим је гледала кроз прозор на Лису знао да се шали.
Оставио сам баку да мијеси гурабије и да прави ручак, a ја
сам узео књигу и сјео под шљиву да читам. Читање ми није ишло.
Мјесто призора из књиге, пред мојим очима непрекидно су ти-
трале слике сахране. Сандук, жене у црним марамама, плач, нари-
цање, вратнице гробља на Ђапановом гробу још лани одваљене и
положене поред улаза.
Држао сам књигу у рукама. Дан је пролазио, a ја сам стрепио
све више.

Око подне бака је отворила прозор и махнула ми руком. Супа
се пушила кад сам ушао, лијепа супа какву сем моје баке нико
није знао направити. Поред шерпе са супом била је стаклена чи-
нија пуна великих гурабија.
Посркао сам супу на брзину и појео ручак, па привукао чинију
са гурабијама. Биле су тако меке и тако слатке. Топиле се у устима.
“Никад љепше гурaбиje нијеси направила, бако!” – казао сам
јој искрено.
Она је само ћутке спустила своју малену руку на моју главу,
задржала је мало и уздахнула.
Ручали смо, ја сам узео да мељем кафу a бака је опрала суђе.
Затим смо попили кафу мирно, ведро, као што се кафа пије недје-
љом кад човјек нема никаква посла и кад је добро.