Вук Церовић
Недјеља, дан кад је умрла бака
Љето. Лијепо и ведро као што су некада љета била. Устао сам врло
рано, пробудио сам се одједном. Скочио сасвим отријежњен.
Ништа нијесам сањао, осванула је недјеља, дан безбрижан. А
ипак сам помислио чим сам отворио очи: “Данас ће умријети моја
бака.”
За овакву помисао нијесам имао никаквог разлога, бака је
била здрава, смирена, ведра. Синоћ смо причали о киши, казала
је да ова ведрина суши земљу и да би киша била веома корисна.
Рекла је да ће овакво вријеме остати све до пуног мјесеца, а пун
мјесец наступа тек кроз тринаест дана.
Пожелио сам јој лаку ноћ, као и сваке вечери, и отишао у своју
собу на спавање, а бака је остала сједећи за столом. Разгледала је
некакву књигу са илустрацијама.
Казала је да ујутру не морамо рано устајати. Недјеља је.
Ја сам јутрос устао веома рано. Пробудио сам се одједном
сасвим отријежњен и сасвим сигуран да ће моја бака данас умри-
јети. Нијесам то сањао, нијесам осјећао, знао сам. Знао сам исто
тако сигурно као што сам знао да ће данас бити лијеп дан.
Тo сазнање ме је пресјекло, дах ми је стао. Заустио сам да вик-
нем: “Упомоћ!”
Нијесам учинио ништа. Устао сам, обукао се, посједио мало на
кревету да се смирим и изишао напоље. Дан је био царски, изнад
куће је под првим зрацима сунца блистала роса низ цијелу падину,
као да је неко низ брдо просуо растопљено сребро. У грмљу поред
куће натпјевавала су се орно два коса.
Небо се од Лисе до Бјеласице плавило као море.
Посједио сам мало на клупи пред кућом.
“’Ајде, готова је кафа!” – позвала је бака из кухиње.
Ушао сам покуњен. Бака је припаљивала цигарету. Пред њом
на столу пушиле су се двије шољице кафе. Кухиња је фино мири-
сала.
“Јеси ли се наспавала, бако?” – питао сам и загледао је пажљиво
тражећи знак на њеном лицу. Лице јој је било свјеже, а очи живах-
не и ведре.
“Одлично сам спавала. Нијесам се ни окренула, а ти?”
“И ја сам спавао добро.”
Запалио сам једну бакину цигарету. Дим ме фино омамљивао,
увлачио се у сваку жилицу мога још поспаног организма.
Попричали смо. Био је то угодан разговор, лак и пријатан, као
што су разговори недјељом кад је човјек одморан, а посао иде добро.
“Исцијепај мало дрва!” – казала је бака. “Данас ћу испећи гура-
бије, дуго их нијесмо имали,”
Од свих колача највише сам волио гурабије. Бака је то знала и
правила их само кад је веома добро расположена.
“Добро, бако, хоћу!” – сложио сам се одмах.
Пожелио сам да јој испричам шта сам помислио, то ми је сад
изгледало сасвим глупо, али нијесам хтио да јој кварим ово овако
лијепо јутро недјељно. Мада ми је то изгледало немогуће и глупо,
ипак сам то осјећао: знао сам сигурно, као што сам сигуран да
постојим, да ће моја бака данас умријети.
Својим бистрим очима пуним доброте и љубави гледала је с
клупе горе уз бријег умивен росом, из цијелог њеног бића вијао је
мир и спокој, доброта и лијепо расположење и она умјерена, фина
и достојанствена старачка веселост.
“Лијеп је дан, али неће бити много топло” – казала је. Затим ми
је испричала да је јуче поред наше куће прошао комшија Мило-
ван, дијете му болесно, уво га боли, па га је водио љекару.
“Добро се држи Милован, врло добро. A тако је био болестан
прошле године, сјећаш се, једва се извукао.”
Заустила је још нешто да каже и предомислила се.
Попричали смо о Миловану, о његовој жени Новки, о њихо-
вом селу Лазинама. О води која тече низ поток поред Милованове
куће, најбољој води одавде до Бјеласице. Затим смо причали о Бје-
ласици, о њеним лијескама и боровницама….
Кад је сунце одскочило узео сам сјекиру и нацијепао дрва и
унио их. Бака је већ мијесила моје омиљене колаче. Затим ме је то-
боже грдила што нијесам дрва исцијепао ситније, али сам по весе-
лом погледу којим је гледала кроз прозор на Лису знао да се шали.
Оставио сам баку да мијеси гурабије и да прави ручак, a ја
сам узео књигу и сјео под шљиву да читам. Читање ми није ишло.
Мјесто призора из књиге, пред мојим очима непрекидно су ти-
трале слике сахране. Сандук, жене у црним марамама, плач, нари-
цање, вратнице гробља на Ђапановом гробу још лани одваљене и
положене поред улаза.
Држао сам књигу у рукама. Дан је пролазио, a ја сам стрепио
све више.
Око подне бака је отворила прозор и махнула ми руком. Супа
се пушила кад сам ушао, лијепа супа какву сем моје баке нико
није знао направити. Поред шерпе са супом била је стаклена чи-
нија пуна великих гурабија.
Посркао сам супу на брзину и појео ручак, па привукао чинију
са гурабијама. Биле су тако меке и тако слатке. Топиле се у устима.
“Никад љепше гурaбиje нијеси направила, бако!” – казао сам
јој искрено.
Она је само ћутке спустила своју малену руку на моју главу,
задржала је мало и уздахнула.
Ручали смо, ја сам узео да мељем кафу a бака је опрала суђе.
Затим смо попили кафу мирно, ведро, као што се кафа пије недје-
љом кад човјек нема никаква посла и кад је добро.
Ранко Рисојевић
Курагин, задњи пут
Ту сам и нисам ту, у овој ноћи у некадашњем свом граду. Изашао
сам као дух и лутам улицама тражећи свијет који сам оставио у
љето четрдесет и прве године бјежећи од оних који су тај свијет
преко ноћи претворили у страх и пропаст за већину његовог ста-
новништва. Ноћ је баш добра за такве залудне послове.
Гледам зграду некадашње Учитељске школе, свим Бањалуча-
нима знану као Препарандија, гдје сам провео свој посљедњи
пријератни радни дан, али не видим ни себе ни ђаке, него видим
руског емигранта Курагина, који јесте и није био Курагин, јер се
говорило да је он правог кнеза Курагина, племића, убио, или је
наишао кад је овај умирао и узео од њега документа да би лакше
прошао избјеглички пут ондашњих Руса. Попут многих својих
земљака, и Курагин је био добродошао у земљи гдје је сваки учен
човјек био чисти дар небеса, макар и не имао одговарајуће ди-
пломе, важно је било само да каже шта жели да ради и гдје жели
да ради. Као што су многи имали лажни идентитет, једнако су
имали и лажно знање.
Курагин је знао све, највише и најбоље музику, што га је одмах
одређивало као дио средње, а можда и више класе, онај који неш-
то пребира по клавиру да би се продуцирао пред незналицама,
видјело се лако да је и у томе аматер, али (ипак желим да будем до
краја правичан) од оних зналаца који се не расипају ширином му-
зичког знања, него показују оно што савршено познају и умију. У
њему сам од првог дана видио особу с одређеном мисијом, само
нисам знао којом.
У Учитељској школи предавао је музичко, али и ручни рад, све
док га нисам истиснуо са музике, што ми није могао да опрости. Е,
ту се сада види прави Курагин, осим ако и то није била само маска
за посао који му је био намијењен, а ми то нисмо видјели. Обарао
је ђаке на поправни како би могао у својој приватној музичкој
школи да им даје допунске часове.
Курагину је све било дозвољено, као и осталим Русима који су
у Бањалуци били више привремено, на пропутовању, гледајући и
циљајући веће земље и градове. Није им се допала Бањалука, па
је мало по мало већина отишла, на чему смо им и завидјели, а они
који су остали створили су мало руско друштво, малу Русију у
избјеглиштву. Али, то се није богзнакако примјећивало. Више се
осјећала њихова уклопљеност у новостворена удружења, попут
Српско-француског пријатељства.
Курагин је још по нечему био запажен: показао се као жестоки
противник комунизма. То за Русе није било ништа посебно, од
њих се очекивало да мрзе све што их је потјерало из мајке Русије,
али он је ишао дотле да је сваког њему сумњивог ђака и профе-
сора Учитељске школе денунцирао, али не директору, јер то је за
њега било мало и недовољно, пошто је директор обично прелазио
преко тога што је Курагин примјећивао, преко те жестоке кому-
нистичке пропаганде која је ишла од професора ка ђацима, него
полицији. Чуо сам неке тихе дојаве у школској зборници да је он
због тог свог става према комунистима и добио посао баш у овој
школи. Народ не воли доушнике и шпијуне, чим их намирише
настоји да их истисне из своје средине. Бањалучанима није било
важно да ли је активност тих сподоба посљедица политичког или
ко зна каког стања, ставили су на њих печат упозорења, остало су
препуштали времену и властима.
Наши су ђаци будући учитељи, зар да нам дјецу васпитавају
комунисти, то зло нашег вијека, отворено је говорио Курагин на
школским сједницама. Ми смо за то вријеме ћутали, само је два
или три пута мирни и тактични директор Вељко Вујасиновић од-
говорио да су наши професори, а с њима и ђаци, разборити и да
знају шта је добро а шта лоше. Не смију се дјеца у том добу спре-
чавати да слободно мисле, они су ипак наша будућност. Као што
је био против такозване социјалне литературе, директор је био
и против превеликог доцирања омладини. Не треба нам учитељ
који не зна да размишља својом главом, говорио нам је он.
Курагин тим одговором није био задовољан, него је наставио
да пријављује истакнутије ђаке, међу којима је био и Бранко Ћо-
пић, већ тада најписменији и најоригиналнији ученик Препаран-
дије. По хитном поступку, мада директор није био за тако оштру
казну, изјурен је из школе и из града скупа са још шест ученика,
тако да су учитељску школу завршили у седам градова Краљеви-
не. Није то било ништа посебно, у нашу школу дошла су седмо-
рица ђака истјерана из Учитељске школе на Цетињу. Мени је све
дјеловало као нека размјена вагабунда. Сјећам се да је неко рекао
како вјероватно и у њиховој школи ради неки Курагин. Или само
извршава наређења и слиједи упозорења из Министарства про-
свјете, готово отворено се говорило у зборници. Иако ја нисам
био међу тим бунџијски настројеним професорима, нисам био ни
против њих. Мислим да је Курагин то уважавао.
На нашу срећу, ускоро се и Курагину губи траг; како је дошао,
тако је и отишао из Бањалуке. Кроз град је прошла прича да су
жандарми уочили и за њих необичан случај: Курагина су ноћу
пратиле групе младих са подебелим прутовима, а прича каже
да су просвјетне одмах, због његове безбједности, одлучиле да га
пошаљу што даље од Бањалуке. Или да се не брукају пред наро-
дом који своје слободарство није лако предавао у руке дођошима,
макар они били и Руси, како су тумачили овај нестанак Курагина
социјално борбенији појединци. А таквих је било на све стране.
Гдје год да оде, тај ће бити гад и шпијун, рекао је у нашој збор-
ници одмјерени професор филозофије Боривоје Недић, чија је
узречица “бубо једна”, упућена ђацима, мени била посебно чудна.
Јовица Ђурић
Девојка
Касније, током лета, када су дани августа постајали бели од жеге,
дечак је шетње поред реке продужавао даље узводно. Обично је
то чинио у поподневним сатима, након ручка, када би се отац и
мајка повукли у хладовину испод сеновитог ораха. Они би тамо
у лежаљкама дремуцкали, а дечак би се, након што би му доса-
дило да се игра у дворишту или на брегу изнад куће, упућивао у
долину. Некада је носио рибарски штап, а чешће је ишао без њега,
с рукама у џеповима.
Док би корачао високим насипом, поред рукаваца обраслих
младом трском, често је виђао дивље патке које би уплашено
бежале у густиш. Река је на тим местима лети пресушивала, ства-
рајући језерца устајале воде, са заробљеним рибама и жабама. Де-
чак је на тим местима убрзавао корак јер му се није свиђао мирс
муља који се испаравао на врелом сунцу. Очију сужених од жеге
хитао је да што пре стигне до неког вира, у хладовину широких
крошњи наднесених над њима. Застао би за тренутак гледајући
како у дубини блеште стомаци риба које би он веома радо да уло-
ви. Често би забацивао удицу и дуго чекао да нека загризе, разо-
чаран ако се то не би десило. А када би га топлота дана запљусну-
ла чак и у хладу, бућнуо би у воду, мало пливао, па опет седео на
обали са штапом у руци.
Тада је из ватре ужареног дана банула девојка у лаганој летњој
хаљини. Није могла видети дечака који се налазио иза грма. По-
гнуо се што је могао ниже, више и не обраћајући пажњу на пло-
вак који се лелујао на површини реке. Девојка се спустила на
спруд од златног песка и сама заклоњена дрвећем на обали. Одла-
жући хаљину на грану иза себе, легла је наузнак загледана у чвор-
новате гране наднесене над њом.
Дечак је готово зауставио дах, као да би га и он могао одати.
То је било сасвим нешто друго од гледања у тело његове мало ста-
рије рођаке, која се увек с њим купала у костиму. Ту пред њим,
сада, била је опружена на песку девојка која се сунча, купастих
груди, једрих и тамних брадавица. Та девојка крепких удова, сем
тога, била је потпуно гола с малом шубарицом међу ногама, а он
тако нешто досад није имао прилику да види и осећао је како га
узбуђује.
Она није баш тако близу, па дечак не види детаље њеног лица,
тек профил с малим носом и усне, косу расуту по песку и руку
која захвата сува зрнца, подиже их и пушта да цуре. Пита се как-
ва је боја њених очију и каква је када се насмеје. Њено тело је тако
заобљено, чини му се и нежно, а кожа свуда једнако, али не пре-
више потамнела од сунца.
Након што заплива одмереним замасима и врати се испод
крошње већ румене од зaлазећег сунца, дечак види како су јој ка-
пи разасуте по кожи као ситни бисери и како клизе низ ноге у
песак. Лаганим покретима отреса воду из завитлане косе. Онда
длановима дотиче набубреле дојке, као да их милује, а затим
спушта руку међу бутине. Тада нешто у његовим ћелијама почи-
ње да подрхтава и одмах потом полагано да расте и дебља танки
црвић међу ногама.
Када је девојка довољно сува, прво облачи беле гаћице, а одмах
затим и хаљину која прекрива њене груди које штрче. Одлазећи
елегантним кораком оставља траг у песку.
Већ се гасне румени сутон.
Дечак непомично стоји још неколико тренутака загледан тамо
куда је девојка нестала, уздрхтао, занесен њеном лепотом која
ишчезава као сан, запитан хоће ли је икада више видети.
Двоглед
Кроз прозор је видео благу падину прекривену чистим снегом.
Понека пахуљица још се лелујаво спуштала радосно и свечано.
Скијаши су већ били заузели брег, али њему се више свиђало
унутра, поред великог камина, с књигом у руци. Било је ту још
неколико гостију којима се више допадала топла соба од хладно-
ће на снегу. Пламен је лизао крупне цепанице, а пуцкетање ватре
га подсети на детињство и бакину фуруну. Његова супруга Катја
била је напољу с неколицином скијаша.
Отпивши гутљај црног вина, пожури да заузме једну фотељу
крај прозора. Тако је имао добар преглед онога што се дешава
напољу. Отвори књигу коју је намеравао да чита, када га једна
жена, такође носећи чашу вина, замоли да седне с друге стране
сточића. У другој руци држала је двоглед. Шта ће јој двоглед,
запита се, али не рече ништа. Била је лепа и млада. Црна коса пре-
кривала јој је већи део лица. Младост, природна лепота, помисли
и настави да чита.
Али, госпођица, тако је закључио, није имала мира и стално
је двогледом нешто посматрала напољу, према брегу. Можда се
брине за некога, запита се, јер му је помало сметала та њена зна-
тижеља. Устајала је, седала, па се опет протезала запињући за
сточић.
– Бринете због нечега? – не одоли а да не упита.
Она му упути сањив поглед.
– Мој дечко је горе на брегу. Воли скијање.
– А, тако – рече. – Немате ваљда разлога да бринете.
– Не разумете ви – прозбори тихо. – Свака му је сукња драга.
Не престаје да трчи за њима.
– О! – беше све што је рекао.
И опет се настави то њено гледање кроз двоглед. Била му је ин-
тересантна са тим високим грудима и одлажући књигу, правећи
се да и сам гледа кроз прозор, у ствари крадомице зурећи у њену
косу, учини му се да је видео Катју како је пројурила на скијама.
– Извините, да ли бисте ми на трен посудили ваш двоглед? –
замоли ни сам не налазећи прави разлог за то.
Она му га, уз онај једва приметан осмех, пружи без речи.
Изненади се како се кроз двоглед тако добро и јасно види све
до у детаљ. На дну стазе, у подножју брега, угледа Катју како се
љуби с непознатим мушкарцем. Беше као да сања. То га погоди као
гром. Часак касније, постајавши мало, такође без речи, врати мла-
дој дами двоглед и похита у собу.
Требало му је мање од петнаестак минута да се спакује и ауто-
мобилом напусти хотел, без речи. Притискао је гас, као да жели
што пре да побегне од тог места, док су му се мишићи лица напи-
њали до бола.
Док се спуштао с брда до главног пута видео је како се ваздух
кити крупним пахуљицама.
Михаило Папазоглу
Гађаћемо их… 1915-ом
Ако буде кренуло лоше – заметнућемо траг. Ако буде ишло нагоре
– побећи ћемо на Ратно острво. Па оданде да пробамо – одзада да
им ударимо. Ако нас пронађу – увешћемо их ту међу рушевине –
иза пруге. А онда, Миловане, ножем му исеци џигерицу. Пузаћу
ја и преко лешева ако треба. Ни гласа пустити нећу. Што ме сад
питаш да л’ се плашим? Сад си нашао. Шта ће ти будућност у ко-
јој те нема… Шта ће ти судбина која није твоја. Па, јест’! Пуцај
док имаш чиме, а онда… Онда на бодеж и на ашов. Па чија мајка
закука прва. Далеко било.
Пуцај, Миловане Рапајићу. Пуцај картечом. Па распрскавајућа.
Па последњом. Није, не каже се задњом, него последњом. И онда
за мном. Кажу да је и тамо тешко ићи сам. Гађаћемо их…. 1915-ом.
Шта ли ће се све издешавати од тад. Шта све нећемо видети… Ми-
ловане. Шта све нећемо сазнати, мој Миловане Рапајићу. Црни
ми. Света за нас више бити неће. Даље нема.
Могао сам ја причу, Миловане, и овде да завршим, него шта
ћемо ако неко сутра каже – није се тако одиграло. Или, ако кажу:
ма, могло је и другачије бити. А? Да можда није баш морало да се
гине? Баш оволико! Или да неко стигне да пита колико све ово
наше кошта. Чујеш? Или ова двојица дадоше пролаз? А ми овамо
главе погубисмо. Можда је овако и боље. Мртви, па то ти је. Па
да чујем да неко нешто лане. Ипак, ко зна. Ја то, Миловане, не
разумем.
Знам, знам… Не кажем то да бих те збуњивао. Ми и ионако
изгибосмо. Мени је од тад 1915-а. И мени је рат. И хладно ми је. И
све време ми је било хладно – да ти кажем. Још од кад су нас пого-
дили. И да знаш, нисам никад питао што је пошло како не треба.
По злу. Наопако. Нисам питао. А нису ни рекли да ће оволико
баш да нас нагазе. Нису рекли: да, оволико их је. Рекли су: сада
ви, школарци, има сви да будете каплари. Пре времена. Рекли. И
шлус. Команда. Молим. И били смо. И шта сад… Ево ме, види,
још увек сам каплар. Шта ми фали! Нисам питао тад… Шта има
сад да питам? И да знаш, не каже се у инат, него – уз инат. Тако је
правилно. Тако каже мој стари.
Него, ево га неки официр. Је л’ сам? Је л’ наш? Јесте! Ау! Дај,
упристоји се мало. Пореди то. Ама, добро, кол’ко може. Рупа од
метка је – рупа. Нема ту. Па неће ни он да виче. Види се ваљда
колико смо мртви. Ми смо сада вечна поткоманда. И ако пита, да
знаш Пусти мене. Ми, бранили смо Београд. Како је рекао Гаври-
ловић – образ престонице има да буде светао… Мани сад пругу и
насип. После ће да кажу изгинули за магацин и пристаниште! За
Савамалу! За доксат! За пивару и сиротињска дворишта. За један
ћошак и мали пијац. Немој! За Београд! Пусти мене да кажем.
Салутирам. Господине мајоре, извините због стања унифор-
ме. То је, знате, од рата. Рапорт. Ту смо само војник првог позива
Милован Рапајић и ја. Има ту још нас мртвих, али ми њих не по-
знамо. Добровољци, јесте. Он је овде стигао грешком. Из преви-
јалишта. Па право овамо. Он је из Моравске дивизије, а ја сам из
школског пука. У праву сте, господине мајоре, има недељу дана
да смо кренули из Скопља. Јесте, рекли су да је битно да народ
види да су и школарци ту, да не буде опет да страда увек сељачки
син. Јесте, и ја мислим да је било важно. Јако важно. Последњи
положај? Београд. Сава. Пристаниште. 1915.
Кажу да смо ми погођени са монитора. Ја не знам. Пуцао сам
на другу страну овамо, више некако улево. А онда – само је пукло.
Милован је пуцао док је имало чиме. Ја не знам око топа. Нисмо
учили. Није било много времена за обуку. Одмах је био рат. Само
парадни корак и команде. Јуриш и за мном. Тол’ко… И да се пева.
Јесте. Ми смо вала – певали. Да се чује. Да не мисле да смо се упла-
шили. А да сте видели корак, господине мајоре. Јесте. Као један.
Под конац – каже мој стари. А други су плакали док су нас гледа-
ли и тамо на железничкој станици у Скопљу. Али нека, господине
мајоре… Цивили су то, господине мајоре – нека плачу. Ако.
Хвала на питању, господине мајоре, али нисам добро. Мене
рана боли, а Милован неће да призна. Боли и њега. Хвала… Мис-
лим, што се интересујете… Нико питао није… Ја сам од гелера, а
он је искрварио. Да су стигли на време Можда, али рат је, госпо-
дине мајоре. Има оних који и не знају да су мртви. Јесте, ови од
контузије. Не може сад то па нико није крив. Зла срећа солдатска.
Јесте, био је други дан да смо овде били потпуно сами. Одсечени.
Јесте, дејствовао је монитор. Непријатељски. Јесте, па ми ваљда и
немамо мониторе. Ја још увек имам револвер. Наш, војно-држав-
ни. Исправан. Али, муниција – не пасује. Кажу – француска. Али,
револвер је у исправном стању.
Мислили смо ми да останемо сад, ево, ту на траншеји због
бројног стања. Мислили смо битно је да се некако зна и за нас
двојицу. Да смо, ево, баш овде, ту – изгинули. Знамо ми, господи-
не мајоре, да је страдало пуно војске, а и народ, господине мајоре,
да нисмо ми једини. Знамо да је несрећа велика, али опет мисли-
ли смо само да чују и наши, а и да призовемо некога да нас са’ра-
ни. Углавном, мислили смо да је битно, или оно бар ако ништа
– да овако мртви плашимо Аустријанце. Ето. Молим? Нема, нема,
господине мајоре, Немаца у нашем сектору, само Аустријанци.
Пише у извештају. А можда би нас и они сахранили. Па, хриити-
јани су и они. Има међу нама изгинулима и неких које су они
стрељали у Мачви прекопута, па кажу ипак су и њих после сахра-
нили. Све заједно. Боље и то, мислим, можда је и боље заједно. Не
знам за Милована, мени не смета. Кажу, има међу њима и наших.
Сажалиће се ваљда на род. А опет, мртви смо – ником не сметамо.
Јест, треба само једном да нас са’ране. Једном да копају. Нас смо
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Брезов листић – Оливера
– Ко је онај усамљени јунак тамо, што коња под собом вија као да
ја већ нисам освојио Самарканд и Бајазита бацио у негве и као да
мисли да ће изгубљену битку још добити? – упита Кан-Тамерлан,
атаман и војсковођа Татара, који заиста бејаше већ узео овај град.
– Неустрашиви вођо, то је, кажу, некакав Бајазитов вазал из
земље Србије, који са својом војском још гаји наду да ће нас зау-
ставити у походу на Егеј и Мраморје – одговори доглавник и, док
још није ни довршио свој извештај, чу грмљавину од новог наре-
ђења:
– Доведите ми га!! Али истог часа!!!
И већ је Тамерлан постављао оно исто прво питање о томе ко
је тај јунак-занесењак који се обноси да ће још нешто учинити,
кад је битка (код Ангоре 1402. године) већ готова, да би питање
завршио епиграмски: – Ко си ти?
– Ја сам српски вазал, уважени јуначе, који сам се Бајазиту
обећао на верност и лојалност, да ћу га помагати у војној снази и
бранити његову земљу војнички до последњега даха, што значи
и погинути за њега. А кад се једном да Реч војничке части, онда
нема одустајања, то се мора поштовати.
Кад Тамерлан чу за Реч војничке части, к’о да чу за нешто чега
нема од Урала и Каспијскога мора па на Исток, те затражи да му
витез објасни мало боље шта се под тим подразумева.
Имао је Деспот Стефан пуно мука да великом и храбром рат-
нику објасни шта би то могла бити прво Војничка част, па потом
и то шта значи ако се обећа да ће бити испуњена, и то ако обећа
један витез и једнако храбар и достојанствен војник као што је
и сам Тамерлан. Међутим, преводиоци су, под претњом високог
сјаја Тамерланове сабље, која је светлуцала у паузи док су се бирале
речи за превод, изналазили најадекватније речи из војсковођиног
језика да преведу оно што су им први преводиоци, са српског или
турског, нудили на њиховом. Тада се преводило са два преводи-
оца. Најзад је то некако учињено преко онога што је Тамерлану
могло бити потпуно јасно, а гласило је: Ако дам Реч, и то испуним,
онда је то Војничка, војсковођина част, и то нема цену јер се не
може порећи, па ни платити у новцу, толико је вредно.
Кад то чу, и не сачека објашњење до краја, но обасу Стефана
загрљајима, чудним пољупцима у одело и најзад га посу златни-
цима тако да га покри потпуно, јер се одушеви таквом људском
(моралном) нормом која до њега до тада никада није била доспела.
Било је ово нешто што је желео да плати колико би год Деспот
Стефан Лазаревић потражио. И питао га је баш то. Али Стефан,
Србин који је дао Реч, не хтеде да квари свој витешки статус, чин
и биће, па да сада, како би понеко невитешки волео, потражи неш-
то што би решило све проблеме и муке заједно у једноме потезу,
но се опет часно и у духу Заповедничке части понесе и скромно
рече, помишљајући да је Србија можда већ слободна кад је Баја-
зит у оковима и у кавезу:
– Па, узвишени војсковођо, било би часно и у пуној мери уз-
враћено ако би ми сестру Оливеру из харема ослободио – на шта
Тамерлан, мислећи да је то више него скромно, обећа и нетраже-
но: да Бајазиту пред Стефаном и пред Оливером одруби главу.
Ал’ га ту витез опомену, допуни учење о Части, да то не би била
права Војничка част и вера ако се користи прилика у којој је про-
тивник тако слаб, те да би он, њен брат био презадовољан кад би
могао у Србију да Оливеру поведе и пре но се Тамерлан обрачуна
са сапетим Бајазитом. Питао је то Стефан, јер је познавао пра-
вила за одвођење султана у заробљеништво, по којем и његова
кадуна иде са њим, вођена истом судбом.
Но, Реч војничке части имала је високу цену. Тамерлан се људ-
ски одужио и у старом Трапезунту, на југу Црнога мора, брат и
сестра без великих мука и пратње војника стигоше из Самаракн-
да “на воду”, ухватише стару галију на редовној линији за Кон-
станцу, раније Томи, где је једном био протеран и велики Ови-
дије из Рима. А од Црнога мора, па до Српске земље понудио се
најблаготворнији пут за коњанике, Влашка низија и велика Света
река Истар, чије су дереглије с времена на време одмарале коње,
али биле спорије од коњскога каса, па је свита често напуштала
воду и јахала.
Кад је поворка угледала видинске зидине, знало се и то да се
одмах преко реке Тимока, што се с југа улива у Истар или Дунав,
пружају српска насеља која припадају Турској, а међу њима нај-
већи Неготин. На самом граничном мосту код Брегова радост
обасја све и свима осмех изби на лице.
Од Неготина је Стефан кренуо на север, имајући навику да се
још држи реке која ће га сигурно одвести у његов Београд. Могао
је Лазаревић наставити на запад, правом линијом преко Кучај-
ских планина и Хомоља, али, изгледа да ће попустити на сестрино
запомагање, које то више није ни било, већ готово заповест да је
брат остави у неком од најближих манастира, како би се, како је
мислила, “очистила од греха” за то време колико би остала у њему.
Могла је да бира између Букова, Вратне, Блацког и Короглаша,
али су сви они били у видинској нахији, па је избор пао на Мана-
стирицу, која се налазила северније и више у долини Шајниних
притока, под Мироч-планином.
– Боже, нека сам брезов листић, овај што као трепетљика преда-
но трепери понад мене, и нека свака твоја помисао на моје грехе
истера зло из мога тела, како бих се српском народу вратила
чиста, каква и бејах кад су ме моји славни и љубими родитељи од
тебе, принели овоме свету као шесту и најмлађу. А да, богами, ја
то сама и не изабрах, него ти, Господе мој једини и највећи Божји
сине, да последња обрадујем својту. Знаш ти, Господе, да то сама,
грех тај, нисам изабрала, него су ме добри брат и још боља мати
дали Бајазиту да народ и државу спасу. Опрости ми, Боже, као
што и ја њима опраштам, јер само тако могаше да буде. А ја ћу
ти сваку честитост и дуг вратити стоструко. Молићу ти се и
дан и ноћ. И док сама не будем осетила у души својој напаћеној
да сам се очистила, нећу одавде поћи, ни брату у тај Бијоград, ни
матери мојој у Љубостињу– тако се Оливера или Деспина, како
ће је Дубровчани звати, ценећи јој и брата и сестру Јелену, жену
Сандаља Хранића, код којих ће касније одлазити, молила Богу на
трави која јој је, уз кусу асурицу, пружала удобност, под белом
брезом која се усудила да на обалици речице, потока Манасти-
рица, никне и затрепери покрај столетних храстова и њиховог гр-
мљвинског шума, баш као што се и Оливера усудила да пуна гре-
шнога, али наметнутога живота, живи са оним ко је убио њенога
доброга оца, али и да се уздигне и стане покрај свога народа и
његових људи који ће се, у односу на друге, увек лако прогласити
чистунцима.
Кад би је оставило осећање покајности, она би од старих мо-
наха сакупљала све што је било могуће чути о оснивачу Никоди-
му Грчићу, који је у овом крају основао још и манастир Вратну, а
у Румунији манастир Тинска.
Ипак, иако се не бејаше осетила потпуно “очишћеном од гре-
ха”, она је 1405. отишла у Љубостињу, кад се упокојила њена добра
мати Милица, а отуда са братом у Београд, па касније више пута
и у Дубровник к сестри.
18. новембар 2015, Париз
Лабуд Драгић
Аферим, Монтенегро!
Пљусак се сручио нагло и потрајао. Подигао је уснуле мирисе и
покренуо јасне знакове одлазећег љета. Дах борових шумарака,
зановети и планинског сијена помијеша се са нечим што је под-
сјећало на укус тек дозрелих плодова смокве.
А да су се памидоре прштиле око пијачних банкова, могло се
дознати по очевим ципелама: док сјахује с коња правећи преко
ункаша и коњских сапи широки лук лијевом ногом, прије него
њом стане на земљу, док десну још држи у стремену. Зацементи-
ране у остацима говеђе балеге са сточног пазаришта, у изрезбаре-
ним зупцима нових ђонова, бљецкале су одонуд семенке згаже-
ног поврћа најављујући непознат мирис града. Нешто се отрло из
зупчастих резбарија са ђонова од жућкасте гуме о узенгије, али
је јасан доказ о његовом проласку кроз пљацу, осим лубенице и
грожђа спакованог у у ковици, да се толиким путем не згњечи,
био и овај.
Који сат доцније исте знаке могли смо запазити у баканџама
повратника са Скадра, а носили су их само командири.
Прсле лубенице су одавале дах љета и плодних мјеста.
Исте трагове могли смо запазити и доцније код бунара, кад су
пролазили трговци, жандари и дуванџије.
Код бунара је било друкчије. Вазда је ту било некако свечанно
и изгледало је да ту саме од себе долазе вијести из цијела свијета.
Једном су неки прошли и оставили празну дуванску шкатулу.
“Ништа дотле не бјесмо видјели”, присјећаше се с горким смјешком
на лицу Шалета. О тијем шкатулама причали су сви који су се вра-
ћали из Америке. Жао ти је у почетку бачити, а послије видиш да
ти се смију што их чуваш. Било је вазда неких трагова, било да су
их оставили дуванџије или путници, и знали бисмо чим је заватка
на другоме мјесту, исто као код бистијерне луковске.
Пролазили су овуда трговци и свакакве патроле: шикиуција
финанци, шуцкори, комити, ловци, пољари, лупежи, косци…
А у сумрак је вјешт посматрач могао запазити лебдећа руна
мрака, облачке или повјесма – свеједно. И све те лебдеће грудве
тежиле су да се окупе и сједине око бунара у велики црни облак.
Ту су се некако могле осјетити све тајне издалека, из великих да-
љина и цијелога свијета.
А земља око бунара је била некако једра и дебела, као да је жи-
ва, и кад би је силан какав дрвосјеча засјекао великом сјекиром
сигурно би из ње бризнуло нешто као из живог створа…
Још су се ноћом испод бунара бљецкале неколике млаквине у ко-
је се циједила вода из околних пишталина и жмарила непрекидно.
А тамо подаље на побиљу и око вртача све наниже до дна Сту-
данаца, ко је имао добро ухо, могао је из дубина чути неки жамор
неко дошаптавање. Ко зна какве послове у првомрачје свђају мрт-
ви и шта дојављују једни другима.
Пљусак је давао свему једну додатну свјежину и јасне разлике
међу новим, потпуно непознатим мирисима, па је и присјен ду-
ванског дима доносио особитом јасноћом и балгоугодним дахом.
Грмјело је по ободима вароши и у планинама. Час далеко горе,
у Ћеранића гори, или још даље, иза Крновских главица и Острви-
це, око Војника и у Гацковим гредама, час близу негдје, око Глави-
це требјешке и рубешке цркве. Најприје затутњи из даљине као да
се тамо далеко негдје планине сурвавају и ломе тектонске плоче,
па хука и ломљава све ближе долазе у силовитом залету, а с њима
и нека космичка сила која ће рикнути страховитом жестином. На
часак се учини да је завршена ова канонада и да је минуло најго-
ре – кад се из тога тутња издвоји жесток прасак, танак и једак али
силовит да ти се учини да ништа неће остати у једном комаду и да
ће здробити и најстаменије стијене и најтврђе гранитне брегове
сасути у прашину.
Само би планула свјећица бљеском неиздрживога сјаја, а за
њом би усљедио жесток прасак као да се цепају све космичке ха-
љине. Иза овога би плинула нека свјежина, у којој се могло раза-
брати мноштво познатих мириса, који би се на часак издвојили
засебни и јасни, као, на примјер, дах хајдучке траве помијешан с
трином планинског сијена, враниловке и оне прашине наталоже-
не крајем џаде, или по лишћу ситногорице, што је пружала гране
ка празном простору изнад пута, а које су доцније чешали коњски
товари поткидајући је и формирајући полукружну засвођену
надстрешницу понад пута. Све би се одједном згуснуло у сјетан
дах долазеће јесени. На крају би повјетарац донио троми и млаки
дах сагорелог гарбуна одоздо са градског пепелишта и он би над-
јачао и отиснуо све оне раније мирисе, све док пљусак не би додао
јаче или пирнуо вјетрић с Будоша и онај опори воњ угља отиснуо
на другу страну.
По томе се Шалета у далекој туђини, у Навијорки, најдуже сје-
ћао Никшића.
Јуче је ође сједио Павле Цупара и казао да је у Никшић дошла
самоходна машина. Она се сама собом креће. Управо, чоек у њој
сједи. У почетку је био неки Њемац, а сад има један наш, ту, из Бро-
ћенца, те зна. Он управља. (Ту је вјештину знао од раније, јер је
био предвиђен да буде помоћни шофер краља, но, како овај утје-
че у Италију, а остави Црногорце на индивил Шваби, тако и
овај шофер с Броћенца остаде без икакве улоге. Али му се срећа
осмјехну кад се појави ова самоходна машина) Свеједно, морало
се испитати како влада вјештином и прошао је неколике пробе
прије но је у њу сјео. И он је по жељи окреће и уставља без пô ри-
јечи. Нема ни Ојст-ам! ни Јоооч! Ни: Устукни, Бјелоња! Но само