Јовица Ђурић
Девојка
Касније, током лета, када су дани августа постајали бели од жеге,
дечак је шетње поред реке продужавао даље узводно. Обично је
то чинио у поподневним сатима, након ручка, када би се отац и
мајка повукли у хладовину испод сеновитог ораха. Они би тамо
у лежаљкама дремуцкали, а дечак би се, након што би му доса-
дило да се игра у дворишту или на брегу изнад куће, упућивао у
долину. Некада је носио рибарски штап, а чешће је ишао без њега,
с рукама у џеповима.
Док би корачао високим насипом, поред рукаваца обраслих
младом трском, често је виђао дивље патке које би уплашено
бежале у густиш. Река је на тим местима лети пресушивала, ства-
рајући језерца устајале воде, са заробљеним рибама и жабама. Де-
чак је на тим местима убрзавао корак јер му се није свиђао мирс
муља који се испаравао на врелом сунцу. Очију сужених од жеге
хитао је да што пре стигне до неког вира, у хладовину широких
крошњи наднесених над њима. Застао би за тренутак гледајући
како у дубини блеште стомаци риба које би он веома радо да уло-
ви. Често би забацивао удицу и дуго чекао да нека загризе, разо-
чаран ако се то не би десило. А када би га топлота дана запљусну-
ла чак и у хладу, бућнуо би у воду, мало пливао, па опет седео на
обали са штапом у руци.
Тада је из ватре ужареног дана банула девојка у лаганој летњој
хаљини. Није могла видети дечака који се налазио иза грма. По-
гнуо се што је могао ниже, више и не обраћајући пажњу на пло-
вак који се лелујао на површини реке. Девојка се спустила на
спруд од златног песка и сама заклоњена дрвећем на обали. Одла-
жући хаљину на грану иза себе, легла је наузнак загледана у чвор-
новате гране наднесене над њом.
Дечак је готово зауставио дах, као да би га и он могао одати.
То је било сасвим нешто друго од гледања у тело његове мало ста-
рије рођаке, која се увек с њим купала у костиму. Ту пред њим,
сада, била је опружена на песку девојка која се сунча, купастих
груди, једрих и тамних брадавица. Та девојка крепких удова, сем
тога, била је потпуно гола с малом шубарицом међу ногама, а он
тако нешто досад није имао прилику да види и осећао је како га
узбуђује.
Она није баш тако близу, па дечак не види детаље њеног лица,
тек профил с малим носом и усне, косу расуту по песку и руку
која захвата сува зрнца, подиже их и пушта да цуре. Пита се как-
ва је боја њених очију и каква је када се насмеје. Њено тело је тако
заобљено, чини му се и нежно, а кожа свуда једнако, али не пре-
више потамнела од сунца.
Након што заплива одмереним замасима и врати се испод
крошње већ румене од зaлазећег сунца, дечак види како су јој ка-
пи разасуте по кожи као ситни бисери и како клизе низ ноге у
песак. Лаганим покретима отреса воду из завитлане косе. Онда
длановима дотиче набубреле дојке, као да их милује, а затим
спушта руку међу бутине. Тада нешто у његовим ћелијама почи-
ње да подрхтава и одмах потом полагано да расте и дебља танки
црвић међу ногама.
Када је девојка довољно сува, прво облачи беле гаћице, а одмах
затим и хаљину која прекрива њене груди које штрче. Одлазећи
елегантним кораком оставља траг у песку.
Већ се гасне румени сутон.
Дечак непомично стоји још неколико тренутака загледан тамо
куда је девојка нестала, уздрхтао, занесен њеном лепотом која
ишчезава као сан, запитан хоће ли је икада више видети.
Двоглед
Кроз прозор је видео благу падину прекривену чистим снегом.
Понека пахуљица још се лелујаво спуштала радосно и свечано.
Скијаши су већ били заузели брег, али њему се више свиђало
унутра, поред великог камина, с књигом у руци. Било је ту још
неколико гостију којима се више допадала топла соба од хладно-
ће на снегу. Пламен је лизао крупне цепанице, а пуцкетање ватре
га подсети на детињство и бакину фуруну. Његова супруга Катја
била је напољу с неколицином скијаша.
Отпивши гутљај црног вина, пожури да заузме једну фотељу
крај прозора. Тако је имао добар преглед онога што се дешава
напољу. Отвори књигу коју је намеравао да чита, када га једна
жена, такође носећи чашу вина, замоли да седне с друге стране
сточића. У другој руци држала је двоглед. Шта ће јој двоглед,
запита се, али не рече ништа. Била је лепа и млада. Црна коса пре-
кривала јој је већи део лица. Младост, природна лепота, помисли
и настави да чита.
Али, госпођица, тако је закључио, није имала мира и стално
је двогледом нешто посматрала напољу, према брегу. Можда се
брине за некога, запита се, јер му је помало сметала та њена зна-
тижеља. Устајала је, седала, па се опет протезала запињући за
сточић.
– Бринете због нечега? – не одоли а да не упита.
Она му упути сањив поглед.
– Мој дечко је горе на брегу. Воли скијање.
– А, тако – рече. – Немате ваљда разлога да бринете.
– Не разумете ви – прозбори тихо. – Свака му је сукња драга.
Не престаје да трчи за њима.
– О! – беше све што је рекао.
И опет се настави то њено гледање кроз двоглед. Била му је ин-
тересантна са тим високим грудима и одлажући књигу, правећи
се да и сам гледа кроз прозор, у ствари крадомице зурећи у њену
косу, учини му се да је видео Катју како је пројурила на скијама.
– Извините, да ли бисте ми на трен посудили ваш двоглед? –
замоли ни сам не налазећи прави разлог за то.
Она му га, уз онај једва приметан осмех, пружи без речи.
Изненади се како се кроз двоглед тако добро и јасно види све
до у детаљ. На дну стазе, у подножју брега, угледа Катју како се
љуби с непознатим мушкарцем. Беше као да сања. То га погоди као
гром. Часак касније, постајавши мало, такође без речи, врати мла-
дој дами двоглед и похита у собу.
Требало му је мање од петнаестак минута да се спакује и ауто-
мобилом напусти хотел, без речи. Притискао је гас, као да жели
што пре да побегне од тог места, док су му се мишићи лица напи-
њали до бола.
Док се спуштао с брда до главног пута видео је како се ваздух
кити крупним пахуљицама.
Михаило Папазоглу
Гађаћемо их… 1915-ом
Ако буде кренуло лоше – заметнућемо траг. Ако буде ишло нагоре
– побећи ћемо на Ратно острво. Па оданде да пробамо – одзада да
им ударимо. Ако нас пронађу – увешћемо их ту међу рушевине –
иза пруге. А онда, Миловане, ножем му исеци џигерицу. Пузаћу
ја и преко лешева ако треба. Ни гласа пустити нећу. Што ме сад
питаш да л’ се плашим? Сад си нашао. Шта ће ти будућност у ко-
јој те нема… Шта ће ти судбина која није твоја. Па, јест’! Пуцај
док имаш чиме, а онда… Онда на бодеж и на ашов. Па чија мајка
закука прва. Далеко било.
Пуцај, Миловане Рапајићу. Пуцај картечом. Па распрскавајућа.
Па последњом. Није, не каже се задњом, него последњом. И онда
за мном. Кажу да је и тамо тешко ићи сам. Гађаћемо их…. 1915-ом.
Шта ли ће се све издешавати од тад. Шта све нећемо видети… Ми-
ловане. Шта све нећемо сазнати, мој Миловане Рапајићу. Црни
ми. Света за нас више бити неће. Даље нема.
Могао сам ја причу, Миловане, и овде да завршим, него шта
ћемо ако неко сутра каже – није се тако одиграло. Или, ако кажу:
ма, могло је и другачије бити. А? Да можда није баш морало да се
гине? Баш оволико! Или да неко стигне да пита колико све ово
наше кошта. Чујеш? Или ова двојица дадоше пролаз? А ми овамо
главе погубисмо. Можда је овако и боље. Мртви, па то ти је. Па
да чујем да неко нешто лане. Ипак, ко зна. Ја то, Миловане, не
разумем.
Знам, знам… Не кажем то да бих те збуњивао. Ми и ионако
изгибосмо. Мени је од тад 1915-а. И мени је рат. И хладно ми је. И
све време ми је било хладно – да ти кажем. Још од кад су нас пого-
дили. И да знаш, нисам никад питао што је пошло како не треба.
По злу. Наопако. Нисам питао. А нису ни рекли да ће оволико
баш да нас нагазе. Нису рекли: да, оволико их је. Рекли су: сада
ви, школарци, има сви да будете каплари. Пре времена. Рекли. И
шлус. Команда. Молим. И били смо. И шта сад… Ево ме, види,
још увек сам каплар. Шта ми фали! Нисам питао тад… Шта има
сад да питам? И да знаш, не каже се у инат, него – уз инат. Тако је
правилно. Тако каже мој стари.
Него, ево га неки официр. Је л’ сам? Је л’ наш? Јесте! Ау! Дај,
упристоји се мало. Пореди то. Ама, добро, кол’ко може. Рупа од
метка је – рупа. Нема ту. Па неће ни он да виче. Види се ваљда
колико смо мртви. Ми смо сада вечна поткоманда. И ако пита, да
знаш Пусти мене. Ми, бранили смо Београд. Како је рекао Гаври-
ловић – образ престонице има да буде светао… Мани сад пругу и
насип. После ће да кажу изгинули за магацин и пристаниште! За
Савамалу! За доксат! За пивару и сиротињска дворишта. За један
ћошак и мали пијац. Немој! За Београд! Пусти мене да кажем.
Салутирам. Господине мајоре, извините због стања унифор-
ме. То је, знате, од рата. Рапорт. Ту смо само војник првог позива
Милован Рапајић и ја. Има ту још нас мртвих, али ми њих не по-
знамо. Добровољци, јесте. Он је овде стигао грешком. Из преви-
јалишта. Па право овамо. Он је из Моравске дивизије, а ја сам из
школског пука. У праву сте, господине мајоре, има недељу дана
да смо кренули из Скопља. Јесте, рекли су да је битно да народ
види да су и школарци ту, да не буде опет да страда увек сељачки
син. Јесте, и ја мислим да је било важно. Јако важно. Последњи
положај? Београд. Сава. Пристаниште. 1915.
Кажу да смо ми погођени са монитора. Ја не знам. Пуцао сам
на другу страну овамо, више некако улево. А онда – само је пукло.
Милован је пуцао док је имало чиме. Ја не знам око топа. Нисмо
учили. Није било много времена за обуку. Одмах је био рат. Само
парадни корак и команде. Јуриш и за мном. Тол’ко… И да се пева.
Јесте. Ми смо вала – певали. Да се чује. Да не мисле да смо се упла-
шили. А да сте видели корак, господине мајоре. Јесте. Као један.
Под конац – каже мој стари. А други су плакали док су нас гледа-
ли и тамо на железничкој станици у Скопљу. Али нека, господине
мајоре… Цивили су то, господине мајоре – нека плачу. Ако.
Хвала на питању, господине мајоре, али нисам добро. Мене
рана боли, а Милован неће да призна. Боли и њега. Хвала… Мис-
лим, што се интересујете… Нико питао није… Ја сам од гелера, а
он је искрварио. Да су стигли на време Можда, али рат је, госпо-
дине мајоре. Има оних који и не знају да су мртви. Јесте, ови од
контузије. Не може сад то па нико није крив. Зла срећа солдатска.
Јесте, био је други дан да смо овде били потпуно сами. Одсечени.
Јесте, дејствовао је монитор. Непријатељски. Јесте, па ми ваљда и
немамо мониторе. Ја још увек имам револвер. Наш, војно-држав-
ни. Исправан. Али, муниција – не пасује. Кажу – француска. Али,
револвер је у исправном стању.
Мислили смо ми да останемо сад, ево, ту на траншеји због
бројног стања. Мислили смо битно је да се некако зна и за нас
двојицу. Да смо, ево, баш овде, ту – изгинули. Знамо ми, господи-
не мајоре, да је страдало пуно војске, а и народ, господине мајоре,
да нисмо ми једини. Знамо да је несрећа велика, али опет мисли-
ли смо само да чују и наши, а и да призовемо некога да нас са’ра-
ни. Углавном, мислили смо да је битно, или оно бар ако ништа
– да овако мртви плашимо Аустријанце. Ето. Молим? Нема, нема,
господине мајоре, Немаца у нашем сектору, само Аустријанци.
Пише у извештају. А можда би нас и они сахранили. Па, хриити-
јани су и они. Има међу нама изгинулима и неких које су они
стрељали у Мачви прекопута, па кажу ипак су и њих после сахра-
нили. Све заједно. Боље и то, мислим, можда је и боље заједно. Не
знам за Милована, мени не смета. Кажу, има међу њима и наших.
Сажалиће се ваљда на род. А опет, мртви смо – ником не сметамо.
Јест, треба само једном да нас са’ране. Једном да копају. Нас смо
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Брезов листић – Оливера
– Ко је онај усамљени јунак тамо, што коња под собом вија као да
ја већ нисам освојио Самарканд и Бајазита бацио у негве и као да
мисли да ће изгубљену битку још добити? – упита Кан-Тамерлан,
атаман и војсковођа Татара, који заиста бејаше већ узео овај град.
– Неустрашиви вођо, то је, кажу, некакав Бајазитов вазал из
земље Србије, који са својом војском још гаји наду да ће нас зау-
ставити у походу на Егеј и Мраморје – одговори доглавник и, док
још није ни довршио свој извештај, чу грмљавину од новог наре-
ђења:
– Доведите ми га!! Али истог часа!!!
И већ је Тамерлан постављао оно исто прво питање о томе ко
је тај јунак-занесењак који се обноси да ће још нешто учинити,
кад је битка (код Ангоре 1402. године) већ готова, да би питање
завршио епиграмски: – Ко си ти?
– Ја сам српски вазал, уважени јуначе, који сам се Бајазиту
обећао на верност и лојалност, да ћу га помагати у војној снази и
бранити његову земљу војнички до последњега даха, што значи
и погинути за њега. А кад се једном да Реч војничке части, онда
нема одустајања, то се мора поштовати.
Кад Тамерлан чу за Реч војничке части, к’о да чу за нешто чега
нема од Урала и Каспијскога мора па на Исток, те затражи да му
витез објасни мало боље шта се под тим подразумева.
Имао је Деспот Стефан пуно мука да великом и храбром рат-
нику објасни шта би то могла бити прво Војничка част, па потом
и то шта значи ако се обећа да ће бити испуњена, и то ако обећа
један витез и једнако храбар и достојанствен војник као што је
и сам Тамерлан. Међутим, преводиоци су, под претњом високог
сјаја Тамерланове сабље, која је светлуцала у паузи док су се бирале
речи за превод, изналазили најадекватније речи из војсковођиног
језика да преведу оно што су им први преводиоци, са српског или
турског, нудили на њиховом. Тада се преводило са два преводи-
оца. Најзад је то некако учињено преко онога што је Тамерлану
могло бити потпуно јасно, а гласило је: Ако дам Реч, и то испуним,
онда је то Војничка, војсковођина част, и то нема цену јер се не
може порећи, па ни платити у новцу, толико је вредно.
Кад то чу, и не сачека објашњење до краја, но обасу Стефана
загрљајима, чудним пољупцима у одело и најзад га посу златни-
цима тако да га покри потпуно, јер се одушеви таквом људском
(моралном) нормом која до њега до тада никада није била доспела.
Било је ово нешто што је желео да плати колико би год Деспот
Стефан Лазаревић потражио. И питао га је баш то. Али Стефан,
Србин који је дао Реч, не хтеде да квари свој витешки статус, чин
и биће, па да сада, како би понеко невитешки волео, потражи неш-
то што би решило све проблеме и муке заједно у једноме потезу,
но се опет часно и у духу Заповедничке части понесе и скромно
рече, помишљајући да је Србија можда већ слободна кад је Баја-
зит у оковима и у кавезу:
– Па, узвишени војсковођо, било би часно и у пуној мери уз-
враћено ако би ми сестру Оливеру из харема ослободио – на шта
Тамерлан, мислећи да је то више него скромно, обећа и нетраже-
но: да Бајазиту пред Стефаном и пред Оливером одруби главу.
Ал’ га ту витез опомену, допуни учење о Части, да то не би била
права Војничка част и вера ако се користи прилика у којој је про-
тивник тако слаб, те да би он, њен брат био презадовољан кад би
могао у Србију да Оливеру поведе и пре но се Тамерлан обрачуна
са сапетим Бајазитом. Питао је то Стефан, јер је познавао пра-
вила за одвођење султана у заробљеништво, по којем и његова
кадуна иде са њим, вођена истом судбом.
Но, Реч војничке части имала је високу цену. Тамерлан се људ-
ски одужио и у старом Трапезунту, на југу Црнога мора, брат и
сестра без великих мука и пратње војника стигоше из Самаракн-
да “на воду”, ухватише стару галију на редовној линији за Кон-
станцу, раније Томи, где је једном био протеран и велики Ови-
дије из Рима. А од Црнога мора, па до Српске земље понудио се
најблаготворнији пут за коњанике, Влашка низија и велика Света
река Истар, чије су дереглије с времена на време одмарале коње,
али биле спорије од коњскога каса, па је свита често напуштала
воду и јахала.
Кад је поворка угледала видинске зидине, знало се и то да се
одмах преко реке Тимока, што се с југа улива у Истар или Дунав,
пружају српска насеља која припадају Турској, а међу њима нај-
већи Неготин. На самом граничном мосту код Брегова радост
обасја све и свима осмех изби на лице.
Од Неготина је Стефан кренуо на север, имајући навику да се
још држи реке која ће га сигурно одвести у његов Београд. Могао
је Лазаревић наставити на запад, правом линијом преко Кучај-
ских планина и Хомоља, али, изгледа да ће попустити на сестрино
запомагање, које то више није ни било, већ готово заповест да је
брат остави у неком од најближих манастира, како би се, како је
мислила, “очистила од греха” за то време колико би остала у њему.
Могла је да бира између Букова, Вратне, Блацког и Короглаша,
али су сви они били у видинској нахији, па је избор пао на Мана-
стирицу, која се налазила северније и више у долини Шајниних
притока, под Мироч-планином.
– Боже, нека сам брезов листић, овај што као трепетљика преда-
но трепери понад мене, и нека свака твоја помисао на моје грехе
истера зло из мога тела, како бих се српском народу вратила
чиста, каква и бејах кад су ме моји славни и љубими родитељи од
тебе, принели овоме свету као шесту и најмлађу. А да, богами, ја
то сама и не изабрах, него ти, Господе мој једини и највећи Божји
сине, да последња обрадујем својту. Знаш ти, Господе, да то сама,
грех тај, нисам изабрала, него су ме добри брат и још боља мати
дали Бајазиту да народ и државу спасу. Опрости ми, Боже, као
што и ја њима опраштам, јер само тако могаше да буде. А ја ћу
ти сваку честитост и дуг вратити стоструко. Молићу ти се и
дан и ноћ. И док сама не будем осетила у души својој напаћеној
да сам се очистила, нећу одавде поћи, ни брату у тај Бијоград, ни
матери мојој у Љубостињу– тако се Оливера или Деспина, како
ће је Дубровчани звати, ценећи јој и брата и сестру Јелену, жену
Сандаља Хранића, код којих ће касније одлазити, молила Богу на
трави која јој је, уз кусу асурицу, пружала удобност, под белом
брезом која се усудила да на обалици речице, потока Манасти-
рица, никне и затрепери покрај столетних храстова и њиховог гр-
мљвинског шума, баш као што се и Оливера усудила да пуна гре-
шнога, али наметнутога живота, живи са оним ко је убио њенога
доброга оца, али и да се уздигне и стане покрај свога народа и
његових људи који ће се, у односу на друге, увек лако прогласити
чистунцима.
Кад би је оставило осећање покајности, она би од старих мо-
наха сакупљала све што је било могуће чути о оснивачу Никоди-
му Грчићу, који је у овом крају основао још и манастир Вратну, а
у Румунији манастир Тинска.
Ипак, иако се не бејаше осетила потпуно “очишћеном од гре-
ха”, она је 1405. отишла у Љубостињу, кад се упокојила њена добра
мати Милица, а отуда са братом у Београд, па касније више пута
и у Дубровник к сестри.
18. новембар 2015, Париз
Лабуд Драгић
Аферим, Монтенегро!
Пљусак се сручио нагло и потрајао. Подигао је уснуле мирисе и
покренуо јасне знакове одлазећег љета. Дах борових шумарака,
зановети и планинског сијена помијеша се са нечим што је под-
сјећало на укус тек дозрелих плодова смокве.
А да су се памидоре прштиле око пијачних банкова, могло се
дознати по очевим ципелама: док сјахује с коња правећи преко
ункаша и коњских сапи широки лук лијевом ногом, прије него
њом стане на земљу, док десну још држи у стремену. Зацементи-
ране у остацима говеђе балеге са сточног пазаришта, у изрезбаре-
ним зупцима нових ђонова, бљецкале су одонуд семенке згаже-
ног поврћа најављујући непознат мирис града. Нешто се отрло из
зупчастих резбарија са ђонова од жућкасте гуме о узенгије, али
је јасан доказ о његовом проласку кроз пљацу, осим лубенице и
грожђа спакованог у у ковици, да се толиким путем не згњечи,
био и овај.
Који сат доцније исте знаке могли смо запазити у баканџама
повратника са Скадра, а носили су их само командири.
Прсле лубенице су одавале дах љета и плодних мјеста.
Исте трагове могли смо запазити и доцније код бунара, кад су
пролазили трговци, жандари и дуванџије.
Код бунара је било друкчије. Вазда је ту било некако свечанно
и изгледало је да ту саме од себе долазе вијести из цијела свијета.
Једном су неки прошли и оставили празну дуванску шкатулу.
“Ништа дотле не бјесмо видјели”, присјећаше се с горким смјешком
на лицу Шалета. О тијем шкатулама причали су сви који су се вра-
ћали из Америке. Жао ти је у почетку бачити, а послије видиш да
ти се смију што их чуваш. Било је вазда неких трагова, било да су
их оставили дуванџије или путници, и знали бисмо чим је заватка
на другоме мјесту, исто као код бистијерне луковске.
Пролазили су овуда трговци и свакакве патроле: шикиуција
финанци, шуцкори, комити, ловци, пољари, лупежи, косци…
А у сумрак је вјешт посматрач могао запазити лебдећа руна
мрака, облачке или повјесма – свеједно. И све те лебдеће грудве
тежиле су да се окупе и сједине око бунара у велики црни облак.
Ту су се некако могле осјетити све тајне издалека, из великих да-
љина и цијелога свијета.
А земља око бунара је била некако једра и дебела, као да је жи-
ва, и кад би је силан какав дрвосјеча засјекао великом сјекиром
сигурно би из ње бризнуло нешто као из живог створа…
Још су се ноћом испод бунара бљецкале неколике млаквине у ко-
је се циједила вода из околних пишталина и жмарила непрекидно.
А тамо подаље на побиљу и око вртача све наниже до дна Сту-
данаца, ко је имао добро ухо, могао је из дубина чути неки жамор
неко дошаптавање. Ко зна какве послове у првомрачје свђају мрт-
ви и шта дојављују једни другима.
Пљусак је давао свему једну додатну свјежину и јасне разлике
међу новим, потпуно непознатим мирисима, па је и присјен ду-
ванског дима доносио особитом јасноћом и балгоугодним дахом.
Грмјело је по ободима вароши и у планинама. Час далеко горе,
у Ћеранића гори, или још даље, иза Крновских главица и Острви-
це, око Војника и у Гацковим гредама, час близу негдје, око Глави-
це требјешке и рубешке цркве. Најприје затутњи из даљине као да
се тамо далеко негдје планине сурвавају и ломе тектонске плоче,
па хука и ломљава све ближе долазе у силовитом залету, а с њима
и нека космичка сила која ће рикнути страховитом жестином. На
часак се учини да је завршена ова канонада и да је минуло најго-
ре – кад се из тога тутња издвоји жесток прасак, танак и једак али
силовит да ти се учини да ништа неће остати у једном комаду и да
ће здробити и најстаменије стијене и најтврђе гранитне брегове
сасути у прашину.
Само би планула свјећица бљеском неиздрживога сјаја, а за
њом би усљедио жесток прасак као да се цепају све космичке ха-
љине. Иза овога би плинула нека свјежина, у којој се могло раза-
брати мноштво познатих мириса, који би се на часак издвојили
засебни и јасни, као, на примјер, дах хајдучке траве помијешан с
трином планинског сијена, враниловке и оне прашине наталоже-
не крајем џаде, или по лишћу ситногорице, што је пружала гране
ка празном простору изнад пута, а које су доцније чешали коњски
товари поткидајући је и формирајући полукружну засвођену
надстрешницу понад пута. Све би се одједном згуснуло у сјетан
дах долазеће јесени. На крају би повјетарац донио троми и млаки
дах сагорелог гарбуна одоздо са градског пепелишта и он би над-
јачао и отиснуо све оне раније мирисе, све док пљусак не би додао
јаче или пирнуо вјетрић с Будоша и онај опори воњ угља отиснуо
на другу страну.
По томе се Шалета у далекој туђини, у Навијорки, најдуже сје-
ћао Никшића.
Јуче је ође сједио Павле Цупара и казао да је у Никшић дошла
самоходна машина. Она се сама собом креће. Управо, чоек у њој
сједи. У почетку је био неки Њемац, а сад има један наш, ту, из Бро-
ћенца, те зна. Он управља. (Ту је вјештину знао од раније, јер је
био предвиђен да буде помоћни шофер краља, но, како овај утје-
че у Италију, а остави Црногорце на индивил Шваби, тако и
овај шофер с Броћенца остаде без икакве улоге. Али му се срећа
осмјехну кад се појави ова самоходна машина) Свеједно, морало
се испитати како влада вјештином и прошао је неколике пробе
прије но је у њу сјео. И он је по жељи окреће и уставља без пô ри-
јечи. Нема ни Ојст-ам! ни Јоооч! Ни: Устукни, Бјелоња! Но само
Владимир Димитријевић
Философија после Вартоломејске ноћи
Светозар Поштић, Апологија земаљског живота / Монтењ и заокрет к себи,
Академска књига, Нови Сад, 2016.
Есеј, тако нам драг
Колико смо у животу прочитали есеја и колико смо у њима ужи-
вали! Есеј није философски трактат, недостаје му систематичност;
есеј није научна расправа – недостаје му хладна објективност; есеј
није само књижевност – он информише и објашњава више но што
књижевност то себи може да допусти. Па ипак, есеј је мисаон, по-
мало научан, веома књижеван… У сваком случају, најличнија сли-
ка света која неће да буде “пука” белетристика, у есеју налази свој
израз у потпуности. Да ли смо се икад упитали одакле нам есеј
и ко је смислио ову скоро савршену форму “певања и мишљења”
постренесансног човека? Есеј је, заиста, настао као форма изража-
вања меланхоличности и сумње интелектуалца постренесансног
доба. Након широког размаха чулности и претеривања у обожа-
вању човека као самодовољног микрокосмоса, одјекнули су (већ
од XVI века) сасвим друкчији тонови с велике лире људске осећај-
ности. Барок је сав зароњен у таму, најежен од осећања близине
смрти; поред све његове веселе и китњасте спољашњости, нешто
дубоко мрачно и опасно дише испод коре барокне стварности.
Микрокосмос више није тако сигуран у себе; он схвата да је тешко
борити се са стихијама овог света, а не бити побеђен. Мишел
Монтењ, творац есеја, долази до нове форме управо захваљујући
том новом погледу на свет, прожетом болним осећањем измењене
перцепције.
У својој учено и умно писаној студији “Апологија земаљског
живота: Мишел Монтењ и заокрет ка себи”, Светозар Поштић је
кренуо у потрагу за мисаоним светом онога који је есеј као форму
подарио европској и светској књижевности.
Човек се окреће самом себи
Студија Светозара Поштића о утемељењу постренесансног ан-
тропоцентризма у Монтењевим огледима не би била тако темељ-
на да се Поштић није осврнуо на историјске услове епохе у којој је
Монтењ стварао. Било је то доба крвавих верских ратова, који су
раздирали Европу и разарали живо ткиво њених хришћанских
основа. Управо нас то подсећа на чињеницу да је Монтењево окре-
тање антици било, између осталог, бекство од стварности која се
претворила у страву. Ако је хришћанство инквизиција и Тридесе-
тогодишњи рат, ако је хришћанство у Француској Вартоломејска
ноћ, онда се од њега мора бежати у aurea aetas античке првобитности.
То је, између осталог, разлог због кога у Монтењевој “Аполо-
гији Рајмонда Себонда”, која би требало да брани хришћанство,
Свети Павле и блажени Августин бивају цитирани много мање
него Лукреције и Цицерон. Монтењ јесте конзервативан и опре-
делио се за римокатолицизам, али само зато што га, како сам
признаје, љуте све крајности; бити католик у том тренутку, како
Поштић уочава, значи бити уз краља и чувати своје привилеги-
је, макар човек ни не погледао на Христа и макар порицао Свете
Тајне, попут покајања.
Слика епохе код француског мислиоца, по Поштићу, овако је
дата: “Криза католицизма, слабљење цркве, нова открића, пот-
пуно прихватање античких уметничких форми и ставова, као и
повећана потреба за толеранцијом и слободом – све се то осећа у
есејима”.
Једном речју, како нам поручи краљевић дански, “време је
искочило из зглоба”.
Хамлетовска дилема Монтења
Епоха у којој је Монтењ понудио своје огледе је, да тако кажемо,
“хамлетовска”. Шекспирова трагедија најбоље одражава сумње,
смутње и колебања који су били захватили оновременог човека.
Пишући о овом делу, познати руски хришћански философ, све-
штеник Павле Флоренски, указује да се главни драмски сукоб у
“Хамлету” састоји у “наизменичној смени јунакових свести, које
се међусобно искључују, а која се одвија на такав начин да једна
свест смењује другу пре него што потоња стигне да се испољи
својим сопственим делoвањем”.
Шта доводи до такве смене Хамлетових свести?
Флоренски сматра да је у питању велика теомахија, “борба богова”,
која код гледаоца, макар и не био свестан ове чињенице, води до
“мистичког ужаса”.
Он додаје: “Ближи се велики крах, велики преврат. Али ни то
није оно најстрашније. Нису страшне околности које доводе до
великог краха, страшна је подривеност дубљих слојева стварно-
сти – трулост у корену је страшна. /…/ Натрули нису само људи
и њихова воља; натруо није само спољашњи поредак; није само
остварење правде натруло – сама правда је натрула, натруло је
животно начело, натруо је, страшно је то рећи, бог, који празним
очима гледа у то тмурно небо. Безбожност – хладноћа – равноду-
шност.” Време је искочило из зглоба и краљевић, у коме се боре
две свести, дубоко је несрећан. Он оптужује себе да је слабић,
али није; једноставно, расцеп у његовој души је несавладив. По
Флоренском, “у тренуцима кад једна свест не паралише другу,
он силовито реагује, енергично поступа, што говори о његовој
окретности, храбрости – његовој довитљивости и несутрашиво-
сти./…/Међутим, после сваког замаха почиње повлачење. Жустар
разговор с мајком изазива сметеност, убиство Полонија – кајање,
борба с Лаертом – потиштеност; може се рећи да се сваки његов
испад завршава душевном пустоши.” Флоренски додаје да све
силе пакла не могу од Хамлета да отму његову бесмртну душу,
али да он, у времену које се мења и креће ка нечем сасвим другом,
епохално новом, не може да носи терет свести доба које наступа.
Погинувши као херој, иако не на ратишту, Хамлет заслужује да га
јунак пролазећег доба, Фортинбрас, чија свест није расцепљена,
сахрани као себи равног. Иако је Хамлет суров, неуравнотежен,
окрутан, он је такав са великом муком и, како каже Флоренски,
“не можемо да га не волимо због његовог благородног срца, због
његовог ума прожетог меланхолијом и проповедничком свешћу
о “испразности живота”, због његовог безграничног страдања у
трагању за истином.
Шта је само језгро Хамлетове дилеме?
Обраћајући се Розенкранцу и Гилденстерну, краљевић каже
да признаје сву лепоту Богом створеног света и човека као круне
стварања, али да је за њега све то “квинтесенција прашине”.
Шекспирова дела су аутентичан израз духа пројављеног у до-
ба Мишела де Монтења. Монтењевске теме и двоумице драмати-
зоване су управо у трагедији данског краљевића, на шта указује и
Светозар Поштић у својој студији.
Ђорђе Јевтић
Вредна књига о духовном сјају царскога града
Лела Марковић, Призренски поменик, издање аутора,
Призрен-Београд 2015.
Настављајући да исказује обол своме граду, песникиња Лела
Марковић је после Антологије песника и песама о Призрену, у ко-
јој је један од аутора, убрзо прионула на нови посао представља-
ња Призрена. Овога пута је сачинила хрестоматију текстова у
којима се представљају најважније личности из историје, култу-
ре, просветарства и других области, оник који су рођени или су
живели и радили у Призрену и околини у размаку од безмало
осам векова. Ради се о подугачком списку од осамдесетак знаме-
нитих личности, које су, свака на свој начин и у свом домену, ис-
писивале славну и тешку историју града који је, не случајно, у свом
најсјајнијем периоду био и средишта кратке српске царевине.
Да ли игром историје, али свакако симболично, вишевековна
прича о Призрену и знаменитим Призренцима почиње и завр-
шава се и у овој хрестоматији представљањем тројице његових
највећих духовника, Светог Петра Коришког, првог српског
патријарха Светог Jоаникија Другог и последњег преминулог
патријарха Павла. Између њих у књизи Леле Марковић, захва-
љујући њеном великом труду, ређају се творци српске историје,
културе и духовности, почев од краља и цара Стефана Душана
Немањића и Јакова Серског, књижевника, сведока и учесника
проглашења прве српске патријаршије и српског краљевства у
царство и првог игумана Душанове задужбине Светих Арханђе-
ла, чију је изградњу водио.
Том периоду славног призренског средњовековља припадају
Старац Григорије, иконом и градитељ цркве Светог Петра Кори-
шког, један од писаца житија Стефана Дечанског, краља Душана
и архиепископа Данила Другог, затим Лазар Хиландарац, који је
направио и 1404. године поставио први механички часовник у
Кремљу. Часовник је радио не само дању, како је то било уоби-
чајено до тада, већ и ноћу, и то чак 217 година без прекида, и није
означавао сате ударима човека, већ механизма у облику човека.
Сем великих српских задужбина које су у Призрену подигли
цар Душан, краљеви Драгутин и Милутин, па млади краљ Марко
Мрњавчевић, том и каснијем периоду призренског задужбинар-
ства припадају и овде представљена породица Владојевић, ктитор
цркве Светог Спаса, породица Коракевића, Киризмића, Тутића,
браће Руњић и Влахић и бројних других. А ту су касније и многи
други дародавци, доброчинитељи, који су својим прилозима, ра-
дом и градитељством, чувањем првих српских књига и докумена-
та уграђивали камичке љубави према свом граду и свом народу.
Тако је, примерице, кроз породицу попа Симе Поповића, која је
брижно чувала изузетно значајна документа и рукописе, попут
Повеље Стефана Дечанског из 1326. године, Хрисовуље цара Ду-
шана и чувеног Душановог законика, представљена читава гол-
гота и српског национа и његових најстаријих и највреднијих
историјских докумената.
Једна од стожерних институција, коју су са огромном љубављу
и поштовањем изграђивале и физички и духовно-просветарски
уздизале генерације Призренаца, свакако је Православна приз-
ренска богословија, на чијем је стожерном месту њен творац,
главни добротвор и чувар Сима Андрејевић Игуманов. Али, пре
њега, прву школу у Призрену основао је Србин из Хрватске Ни-
кола Мусулин, књижевник, дародавац, национални радник, пес-
ник, устаник. А ни Богословија не би била основана да у томе није
помогао и код турских власти издејствовао сагласност познати
руски конзул Иван Степанович Јастребов. Он је у два наврата у
Призрену провео укупно 13 година и за то време штитио Србе,
изучавао њихову историју, народно стваралаштво, прокрстарио
Метохијом уздуж и попреко, откривајући притом остатке сруше-
них српских цркава, манастира, гробаља и других белега. “Под
Призреном ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом
лебди Божје проклетство”, записаће Јастребов и уз то изрећи про-
гнозу која се данас остварује: “На Косову су Срби изгубили цар-
ство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског
полуострва и будућност српског народа”.
Један од сведока и утемељивача, први учитељ и ректор Бого-
словије Илија Ставрић, заправо је и први новинар, покретач и
уредник првог српског листа на Косову и Метохији под именом
“Призрен” исте те 1871. Године, када је и Богословија почела са
радом. Он је заправо предухитрио турску власт, која је имала
намеру да покрене званично гласило, хитно отишао у Београд,
набавио српска слова и са собом довео и словослагача Максима
Давидовића, ангажовао преводиоца и покренуо лист који је изла-
зио на српском и турском језику.
У зој плејади призренских богослова, касније професора, књи-
жевника и националних радника, чији значај, захваљујући труду
Леле Марковић, поново избија на светло дана, једно од најиста-
кунутијих места припада Петру Костићу. Његово име срећемо у
овој књизи на више места, јер је он аутор многих биографија и
догађаја представљених у четири књиге и у десетине радова.
Када је реч о Богословији и призренским духовницима, ђаци-
ма и професорима, незаобилазна су имена два српска патријарха,
Варнаве Росића и Гаврила Дожића, али и проте Стевана Дими-
тријевића, двоструког ректора призренске Богословије, оснива-
ча и првог декана Богословског факултета у Београду, почасног
доктора атинског универзитета, великог духовника, који је, како
Оливера З. Дуњић
Неписани дани
“Љуљашка”, Душица Ивановић, КК “Иво Андрић” Земун и КК “Београд”, 2015.
Не знам где си, није ми то ни важно.
Знам да је место на коме си добро за тебе.
Душица Ивановић
Сваки пут кад су почињали векови, да јесу, увек је потврђивала
жена. Измишљена или стварна, свакако јунакиња.
У српској књижевности на овом, ипак младом књижевном
језику, зачињао се 20. век у Лазе Лазаревића, прве кораке чинио
Ћипиковим шетњама понад Далмације, а један голем, тежак као
црна земља, онакав какав је био и његов човек, обележио је доба.
Био је то корак Борисава Станковића.
Књижевност је као јунаци Душициног Заласка, али не прет-
вара секунде у минуте, већ деценије у трен, књижевни трен, који
траје од Лазаревића до Борисава, који јесте дуг, који јесте болан,
који јесте порођај, рађање и рођење књижевног 20. века.
Кад се, календарски бар, тај век двадесети увелико захуктао,
сада и у оним текстовима који су књижевни онолико колико им
књижевност није повод, већ се четовало и ратовало. Тада је једно
гласно књижевно биће признало да има главобољу: од века, од
текста, од жене. Шта би то књижевно биће рекло да се нашло пред
признањем Душице Ивановић: “Нећу потрчати за аутобусом.”
Сасвим неспреман на књижевни шок, шокирао се Јован Скер-
лић пред много неметафоризиранијим исказима и посведочио
истину о којој тек треба причати: емотивно-ментални вихор срп-
ског текста 20. века почео је Исидором Секулић.
Иако се, нужно и ипак смело, поставља питање да ли би, да је
претекао Први рат и дочекао Чарнојевића, Скерлић затражио по-
миловање и признао да огољеном срцу није само у поезији место,
једнако се, нужно и отворено, и одговара изговором да је жена
добар мотив и добра епизодна јунакиња, са све Земком, којој Но-
беловчев, а епски јунак не одолева зато што је види заљуљану.
Љуљашка српске књижевности младе, која нирвану доживља-
ва кроз наслов једне песме, а не проживљава је кроз непосредан
увид у учење о њој, претекла је столеће и зањихала се у редовима
Душице Ивановић, надлетела је двадесети књижевни век.
Тај књижевни век није дочекао старост. Ни средина столећа
није била кад је скончао од − прскања дамара. Српска проза није
успела да се врати оном месту на ком је стао мали принц српске
књижевности: Растко Петровић.
Као што су из свакодневице ишчезли споменари и као што је
постало друштвено непожељно признати да се дневник (ипак)
пише, тако су и из књижевности у те “неписане дане” пребегле
оне текстуалне ноте које творе исповедну прозу, а њено име се
стало користити за сладуњаво-патетичне почетничке записе ве-
ликих људи. Тек кад се код Душице Ивановић прочита шта људи
говоре, спознаје се истина о човеку, који се оглашава кроз Препо-
знавање, али право лице показује у Смирају: тај човек је жена, и
то мајка.
Тако и зато емотивно-ментални круг српске исповедне прозе
21. века отвара Душица Ивановић. У њој нема исидоријанства, она
је, ако мора бити жена, пре, додуше ненаративна, Даница Марко-
вић, она која станковићевским темама прилази ћипиковски, што
је Андрићева чаробна формула, која се, на крају, одмакла од стаза,
предела и немира и преображавањем епа у повест и повести у еп
доспела у српски књижевни канон. Душица Ивановић, пак, не на-
јављује пуку текстуалну, земну или физичку трансформацију, она
наговештава трансцеденцију, и ту се одваја од оног тока у који је,
не својом вољом, сврстана искључиво због језика на коме пише.
Полигенеза мотива, одавно доказана, пречесто и лако барата
временом, кроз које релативизује и сам чин рођења. Је ли рођен-
дан онај дан кад се родило или онај трен кад се свету обзнанило,
питање је којим се манипулише судбином, али и философијом
и религијом. Епифанија, пројављивање суштине и сврховитости
једног бића, уколико је својствена само једном добу и једном жи-
воту, у једном животу, не мора се свету потурати кроз мистичне
култове, круте заповести, неразумљиве догме и закукуљена сти-
хована пророчанства! Довољна је, раскринкавајућа је, дражесна
је, епифанична је истина Душице Ивановић: “Срца су иста.”
Зато што храбро обитава између рођења и епифаније, зато што
живи те некрштене дане као једине своје, ауторка с пуним правом
сме, може и мора да понуди човечанству оно што би у неком
другом веку била само лична белешка о интимном поразу (или,
биће ипак, о победи!). На неком другом месту, у свесци или фајлу,
на неокњижевљеном простору, списатељица би била линчована
од стране свих женских васељена само зато што је храбра, што
значи − искрена.
Свесна да је између странице нејавног, личног записа и стра-
нице живе или електронске књиге граница непробојна, а невиди-
ма, Душица Ивановић, и смирено и мирно, мудро а не помирљиво,
баца белу марамицу у лице свету, изазива га на емотивно-ментал-
ни двобој још једном истином: “Не покушавам да побегнем.”
Списатељица, која не дочарава, него предочава универзални
женски свет, збирком у којој је сваки наслов име хромозома, чак
и када синонимним низовима гради, зида, твори и обзнањује
женски ДНК 21. столећа, иако олакшава само читање, опет мудро
и опет нескривено указује на чињеницу да суштинско ишчитава-
ње и дијагностично учитавање њеног дела нису могући ако чита-
лац себи не призна да и сâм живи у неписаним данима.
Милорад Прелевић
О књизи Сапутник и сабесједник
Хорхе Луис Борхес, писац који је обележио ХХ век, замишљао
је рај као библиотеку са бескрајним бројем књига. Аргентински
приповедач није доживео еру интернета и појаву електронских
читача и тешко је претпоставити како би одговорио на све гла-
сније повике да Гутенбергова галаксија броји своје последње дане.
Част писане (штампане) речи одбранио је Умберто Еко саопштив-
ши да су гласине о смрти књиге претеране и да је кроз истори-
ју било много примера запажених иновација које су претиле да
прогутају све претходнике, али – нису: фотографија није убила
сликарство, филм није потписао смртну пресуду фотографији, а
возови и даље постоје напоредо са аутомобилима и авионима.
Књига засигурно никада неће умрети, али велико је питање
шта ће се догодити са часописима за књижевност и културу.
Широм света часописи са овом тематиком се гасе или у најбољем
случају настављају да излазе искључиво у електронском облику.
Док се у бившој Југославији број часописа посвећених питањима
културе изражавао са три цифре, данас би се, када говоримо о
Србији, све оно што је опстало могло набројати на прсте две руке.
Зато се олекује да ствари не стоје боље ни када је српски народ
у дијаспори у питању. Ипак, два часописа за културу већ дуги низ
година истрајавају у тежњи да однегују и сачувају језик, тради-
цију и духовност међу Србима у расејању. Један од њих “Људи
говоре”, на српском и енглеском језику, излази већ 9 година у То-
ронту и управо га држите у рукама, док други излази у земљи
Викинга, двојезично на српском и шведском језику, свака два
месеца почевши од јануара 1998. године, под називом “Дијаспо-
ра”. Тираж овог “осамнаестогодишњака” већ годинама се креће
између импресивних 2000 и 2500 примерака.
Оснивач и уредник “Дијаспоре” Ацо Драгићевић објавио је
књигу Сапутник и сабесједник, избор најзначајних прилога об-
јављиваних у часопису током безмало две деценије постојања.
На више од триста страница Драгићевић је сакупио текстове
који најбоље осликавају савремена културна стремљења српског
народа. Приређивање ове антологије није био нимало лак посао,
поготову ако се имају у виду имена сарадника који су обележили
“Дијаспору”. Ауторске текстове у овом часопису, између осталих,
објављивали су: Милорад Павић, Милован Данојлић, Алексан-
дар Гаталица, Драган Лакићевић…
Књига је тематски подељена на пет одељака, при чему сваки
део функционише као засебна, заокружена целина. Уводно по-
главље под називом Слово о српском језику и писму разматра
историјат српског језика, осветљава положај српског језичког кор-
пуса у садашњем временском тренутку и истиче посебност и
непроцењиву вредност српског ћириличног писма. Ваљало би
истаћи Слово о српском језику проф др. Александра Ломе, беседу
изговорену на Годишњој скупштини Вукове задужбине, која је
слово о језику као носиоцу националног идентитета, као и текст
проф. др Драгутина Фуруновића Ћирилица се развила из грчког
писма, који је концизан преглед историје ћириличног писма.
Одељак Истините и друге приче отвара потресна прича Митра
Шарића Никољдан у Пребиловцима. Реч је, заправо, о одломку из
необјављеног романа, који говори о селу Пребиловци у доњој Хер-
цеговини, на граници са Далмацијом, једном од највећих страти-
шта српског народа у новијој историји. Ништа мање је потресна
прича Тихомира Левајца Прича о човеку који је изгубио енглески,
с тим да овде у фокусу није стратиште једног народа, већ интим-
но стратиште појединца. Наиме, реч је о старцу који непосредно
пред смрт изненадно изгуби способност говора на језику којим се
деценијама служио у својој новој отаџбини. Његова душа, до тада
заробљена у пространствима туђег језика, накратко проналази
мир у језику који је старац посисао са мајчиним млеком. Трагика
која исијава из самртникове исповести оцу Василију до темеља
ће потрести и самог свештеника. Јер, човек који је проживео век
у туђини, у туђем језику, међу туђим људима, умире сасвим сам и
једини траг о његовом постојању на овом свету јесте траг на души
оца Василија. Симболика старчеве смрти представља подсетник
и опомену, како људима који живот проводе далеко од завичаја,
тако и онима који тек намеравају да се у туђину отисну.
Када је реч о поглављу Радости и туге туђине, требало би
скренути пажњу на кратак опис фреске Светог Василија Остро-
шког на спољном делу звоника цркве Светог Саве у Стокхолму.
На месту где се завршава светитељева лева рука, израђена је чесма
и из испружене руке и полуотворене шаке изливених у бронзи
истиче вода. Мало је познато да је ово уметничко дело јединстве-
но у свеколиком православном свету.
Предраг Драгосавац написао је надахнуту репортажу о својој
новој домовини Хвала богу да постоји Шведска! у којој се са сетом
осврнуо на прве дане проведене под небом Стокхолма. Такође,
поглавље Тамо и овамо доноси занимљиво сећање Младена Ан-
ђелкова Булута на месташце Каћ, које, како каже, издалека на
Шведску изгледа. Ту је и текст Предрага Спасојевића о злати-
борском селу Мачкату, које би трабало да постане путоказ за сва
остала сеоска подручја у Србији.
Последњи одељак носи назив Њ. В. Књига и представља праву
посластицу за све љубитеље писане речи. Чланак Плава књига као
плаво небо говори о најзначајнијој књижевној едицији српског на-
рода, легендарним плавим свескама Српске књижевне задруге, ко-
је су као и наш народ расејане диљем земљиног шара. Широм све-
та могу се пронаћи чак књиге из првог кола СКЗ, које су исеље-
ници у далеке крајеве брижно чували као парче родне груде, топ-
лу успомену на матерњи језик. Од великог је значаја разговор са
Васом Михаиловићем, најзначајнијим српским писцем у дијас-
пори, у којем чувени професор говори о очувању српског језика,
судбини ћирилице и будућности српског народа. Анђелка Цвијић
у тексту Има ли усмено стваралаштво граница? указује на злоу-
потребе и својатања народних песама које је сакупио Вук Стефа-
новић Караџић.
Књига Сапутник и сабесједник јесте ковчежић препун духов-
них драгоцености. Од велике је важности текст о Мирославље-
вом јеванђењу, заправо о судбини једне исечене и украдене стра-
нице Јеванђеља. Колика је само вредност упознавања читалачке
публике са Букваром инока Саве штампаним у Венецији далеке
1597. године! Или чланак о преводу књиге Живот Светог Саве
Николаја Велимировића на шведски језик. Православне новине
из Стокхолма објављивале су ово дело три и по године као фељ-
тон у 45 наставака. А шта тек рећи за својеврстан каталог српских
библиотека у иностранству и податак да лична библиотека Ђорђа
Николића из Чикага броји близу 10.000 књига на српском језику и
сматра се највећом српском приватном библиотеком у дијаспори!
Вредне српске библиотеке могу се пронаћи на свим мериди-
јанима и сасвим је извесно да књиге на српском језику имају бу-
дућност. Такође, непорецива је истина да би у Борхесовој рајској
библиотеци запажено место заузимала књига Сапутник и сабе-
сједник.
Божидар Митровић
Основи (Словенске) културе и науке
Влада царске Русије и Свети цар Николај Други су 1911. године
донели одлуку о финансирању ископавања археолошког нала-
зишта Винча код Београда преко Руског археолошког института
у Константинопољу (РАИК) јер се те 1911. године “У светлу нових
политичких реалности као најважнија свакодневна тема на-
метнуло (се) изучавање не византијских древности, већ рекон-
струкција првобитне историје, с циљем да се покаже заједни-
штво развоја Балкана и Русије, како бисмо нашли заједничке
културне изворе и општу историјску традицију”. 1)
После више од 95 година универзитет МНЕПУ у Москви 1. сеп-
тембра 2014. године, обновио je КАТЕДРУ СЛОВЕНСКОГ ПРАВА
коју су бољшевици укинули јер су желели да се изучава искључи-
во “интернационално” па су водећи професори словенског права
и других правних дисциплина били принуђени да емигрирају
у Београд, где су, обновили српску школу права, која је са своје
стране преко “Кормчје књиге/Законоправила” Светог Саве
Сербского била темељ права у Русији од XIII века, а избегли ле-
гендарни професори Александар Соловјев и Фјодор Тарановкси
предавали су управо СЛОВЕНСКО ПРАВО.
“2014 године Међународни независни еколого-политички
универзитет Академија МНЕПУ”, у Москви је, први пут после
дугог прекида, обновио у Русији катедру словенског права у фор-
ми Катедре међународног, словенског и еколошког права. За руко-
водиоца катедре именован је признати српски научник Божидар
Митровић, доктор правних наука. 2015. године на његову иници-
јативу је изграђен Музеј-кабинет-библиотека “НЕПРЕКИДНОСТ
СЛОВЕНСКОГ ПРАВА И КУЛТУРЕ ОД ЕПОХА ЛЕПЕНСКОГ
ВИРА И ВИНЧЕ” 2) у коме су изложени докази непрекидности
словенског права и културе од епоха Лепенског Вира и Винче,
како су царска Влада и РАИК својом одлуком о финснсирању и
претпоставили.
Овај музеј за полазиште има следећа открића, чињенице и
доказе:
Култура
Реч КУЛТуРА (и сама култура) настала је из српске/древне
руске речи КОЛО, која је трансформисана у КVLV затим у CVLT/
Kult, (и у латинском језику је сачувано да је реч култура настала
из речи (култ) COLLO/Коло). Најстарији поглед на свет (миро-
возрење) древних СлоВена, који су себе називали КолоВени, био
је генијално једноставан – “Све je Коло” (јединство кретања
Земље око Сунца, природе и човека), на основу чега су открили
да се то Коло узајамности цикличног кретања материјализује
на пресеку дрвета у виду год-а (годова), што им је омогућило
да у Лепенском Виру прецизирају годину дана као време васкр-
са природе, захваљујући чему су могли да пpеђy са номадског
на седелачки облик живота (што је почетак културе) и почну у
Винчи да граде куће од (божанског) дрвета, саде у браздама семе
житарица и на истом месту убирају летину. 3)
На основу таквог поимања настала је
и реч СлоВени:
Математика
Мајка (мать) свих наука је математи-
ка, а не философија, како неки погре-
шно уче. Недавно откривена истражи-
вања Милошa Митровића, дипломца
Факултета нумеричке математике и
кибернетике Московског државног
универзитета “М. В. Ломоносова” по-
казују да је темељ математике била
НУЛА (О → 0) која у време Лепенског
Вира и Винче није била “ништа”, већ
је била поимање Аз/ (првоизворни-
ка – Сунца О), као вечног васкрса Кола
древних КолоВена, због чега се делила
на три божанска, равнострана крста
(крст Сунца, крст Земље и крст ноћног
Сунца/Месеца ) из чега је настао ча-
соВеник/часоВник, најраспрострање-
нији храм на свету, који због тога има:
12 цифара, између сваке од којих је пет
папиларних кругова – тачака прстију
човечје руке, као израза идентичности
космичког и божанско људског, услед
чега тај вечни колоВрат/S/ДЗело/
Zero има и 60 минута што је из Винче преузето и у математи-
ци Месопотамије/Међуречја, што Гај Јулије Цезар није успео
да уништи у планинској и шумовитој “TransAlpinskoj Galii”, те
је до данас очувано у тој престоници часоВеника – Швајцар-
ској, која је у древна времена била део винчанске културе, па се
тада називала КолоВенија (латинизовано HelVetija) или РасСија/
Рација/Русија (латинизовано Ruthenia). 4)
Због тога је на првом торањском азбучном часовнику, који
1404. године у Москви подиже српски мајстор Лазар Хиландарац,
азбучни знак А односно Аз био на месту цифре 0, а не на месту
цифре 1, како су га, под утицајем латинских превара, обновили
совјетски рестауратори (у Суздаљу и у Москви у улици Пољанка),
који нису разумели православну веру а, због тога, ни веру древ-
них КолоВена, где је ВЕРА била систем знања (ведать – знати РА:
род Аз/првобитни) цивилизације Винче, чији је истински назив
био РасСија или КолоВенија.
Совјетски рестауратори су обновили азбучне часоВнике на
храмовима у Суздаљу и у Москви на улици Пољанка, али су по-
грешно поставили “Аз” на месту за цифру 1, а такође погрешно
слова “Б” и “В” на месту за цифру 2
Минијатура о часоВнику србског мајстора Лазара Хиландар-
ца чува се у Историјском музеју и на њој се види, да се “Аз” на-ла-
зи на 0/нули, а да “Б” и “В” треба да стоје на месту цифаре 1, јер је
Бог/Вид один (један)
Из тог једноставног мировозрења древних СлоВена настале
су и архитектура, право и медИсина/медицина, које су и данас
темељ културе, иако су полазне основе права, медисине и архи-
тектуре неосновано приписане или Риму или Грчкој:
Архитектура
Чувени римски архитекта и инжињер Витрувиј у I в.п.н.е. у раду
“Десет књига о архитектури (De architectura libri decum)” тврдио
je да je Грк Калимах сачинио коринтски капител када је угледао
корпу за храну уплетену листовима аканта (Emily Cole: “The
Grammar оf Architecture”).
У књизи: “КолоВени/СлоВени и континуитет културе и пра-
ва”, на основу најновијих научних истраживања, изнети су до-
кази да je капител настао из мировозрења (погледа на свет) древ-
них СлоВена/КолоВена “Све je Коло” јер је пресек капитела из-
ражавао и изражава Коло:
a.круг О на дорском капителу, а исто то у облику
b.два равнострана крста који на коринтском капителу
садрже:
• крст Сунца, који се завршава на спољном/видљивом
делу цветом и
• крст мајке Земље, који прелази у волуту.
_______________
1) Цит. по: Смирнов Александр Сергеевич, д.и.н. «Власть и организация
археологической науки в Российской империи», Институт археологии
Российской академии наук, 2011, стр. 250.
2) каталог Музея-кабинета-библиотеки «Непрерывность славянско-
го права и культуры от эпох Лепенского Вира и Винчи», МНЭПУ,
Москва, 2015, цитата вступительного слова Сергей Станиславович
Степанов, ректор МНЭПУ, стр. 2.
3) Божидар Митрович «Первоначальное значение слова „Москва“
и русское происхождение российской государственности»,
«КолоВенија», Белград, 2014 г., стр. 64.
Божидар Митровић «КолоВени (Словени) и континуитет културе и
права», «КолоВенија», Белград, 2008 г., стр.стр. 340, 433, 543, 684, 685,
4) Божидар Митрович «Первоначальное значение слова „Москва“
и русское происхождение российской государственности»,
«КолоВенија», Белград, 2014 г., стр. 120.
Божидар Митровић «АзБучна матеМатика Винче», «КолоВенија»,
Белград, 2012 г., стр., 51 са позивом на необјављена открића и доказе
Милоша Митровића, дипломца факултета ВМиК МГУ «М. В.
Ломоносов»