Ованес Тумањан
Камено купатило
Киракос се прехладио и сада лежи у грозници. Суседи дошли
да га обиђу. Седе око болесника, разговарају и пуштају дим из
чибука.
– Ако се не презноји, може свашта да буде. Хајде да му припре-
мимо камено купатило – предложи чича Несо губећи се у обла-
цима дуванског дима.
– То би вредело! – сложи се комшија.
– Више ништа и не преостаје – огласише се остали.
– Киракосе!
– Шта-а-а?
– Разговарамо о каменом купатилу. Шта ти кажеш на то?
– Бојим се… нећу издржати …
– Издржаћеш. Ниси мали.
– Ви боље знате … мили моји …
– Еј, жене, налијте воду у казан и донесите што више камења.
Треба га одмах ставити у ватру да се добро загреје.
Казан ставише на огњиште, а камење у ватру, па пoново посе-
даше у круг. Чича Несо прича колико је народа спасло камено ку-
патило: Матананц Данела, Матосанц Минаса, Цатуранц Степана,
Машковоранц Мика… И тако редом све док не зaкипе вода и не
загреја се камење.
– А сад пређимо на ствар!
– Бојим се, браћо – застења болесник.
– Ти да ћутиш! Домаћице, донеси нам два дебела ћебета, а ви,
момци, који сте јачи, дођите овамо!
Скидоше са огњишта казан са узаврелом водом и поставише
га насред собе, а болесника положише поред њега. Затим ужарено
камење набацаше у воду, оно зашишта и диже се облак од паре.
Истога часа казан и болесника покрише ћебадима, па поседаше
одозго.
– Ох, гушим се! – кркљавим гласом завапи болесник.
– Нећеш се угушити!.. Момци, притисните што јаче! Држите га
чврсто за главу и ноге!
Болесник је кукао, очајнички се бранио и покушавао да се
ослободи, али су га снажни момци, који су на њему седели, у томе
спречавали.
– Куд си навро? – викали су церекајући се и притискајући све
јаче.
– Сад ће сигурно да се презноји!
А чича Несо, седећи на болеснику и пућкајући чибуком, на-
стави да прича:
– Једном се тако прехладио и наш Абгар. Давали му разне
чајеве и прашкове, тело му масирали сирћетом, али вајде ника-
кве. “Момци”, велим, “дајте да му ја приредим камено купатило!”
А они ће: “Хајде, ти боље знаш шта треба”. Разгорех ти ја ватру и
ставих на њу трбушасти бабин казан с водом. Сакупих камење
и набацах га у жар. Закипе вода, ужари се камење. А Абгар само
понавља: “Бојим се! Бојим се!” Плашљивко, као и овај овде.
– Е, неће бити. Абгар је храбар момак и има јако срце.
– Он храбар? Једне јесени набасам ти ја на медвеђу јазбину.
Вратим се: таква и таква ствар, Абгаре, пронашао сам медвеђу ја-
збину, хајде да истерамо звер. Пођосмо. Узмем ти ја мотку и гурај,
гурај у јазбину. Одједном, проклети медвед скочи и баци се на
мене. “Абгаре, у помоћ!”, повичем, али од њега ни трага, ни гласа.
Искобељах ти се ја некако из медвеђих шапа па бежи. “Шта то
учини?”, питам га, а он ће: “Отрчао сам кући по пушку”. Лажов.
Уплашио се… Где оно стадох? Да, Абгар исто тако: “Бојим се, не
треба ми камено купатило!” Али га ми не послушасмо, већ по-
седасмо исто овако на њега: ја, наш Гукас, Пилон, Габо, Арут…
Агбар се под ћебетом драо, драо, па се смирио. Склонимо ћебад, а
он лежи сав у зноју. И опорави се, постаде још здравији.
Кад чича Несо заврши, сви устадоше и склонише ћебад. Пара
се разиђе, а Киракос…
– Киракосе!
Нема одговора.
– Киракосе!
Ћутање.
– Киракосе! – дозиваше га, штипаше, дрмаше.
И тако умре Киракос.
– Шта то би, браћо? – упита, збуњен, чича Несо.
Около – тајац.
– Јој, шта ће и мени јадној живот без њега! – поче да нариче
Киракосова жена.
Гурајући се лактовима, комшије ћутке напустише кућу. И док
је Киракосова удовица оплакивала мужа, његови пријатељи по-
чеше да се присећају колико је народа настрадало у том каменом
купатилу: Анесанц Аро, Мелкоњанц Ване, Ахверданц Аге, Ша-
маланц Шамил… не могу се сви ни набројати.
А чича Несо је седео опуштене главе и, пућкајући својим чибу-
ком, ћутке слушао шта причају сељаци.
1910.
Превео Милан Николић
Рубен Зардарјан
Дете народа
(Рађање из пепела)
– Из ког си ти краја, младићу?
– Из Чарсанчага, господине.
– Како се зовеш?
– Вардан…
Упорно и тврдо постављао је ова питања град који није нави-
као на призор тако понижавајуће немаштине. И сваки пут као
одговор звучао је слабашан, откинут и болешљив глас.
Чарсанчаг! Проклета губернија, где се дванаест месеци у
години гладује и где се за кришчицу хлеба мора платити крвљу.
Земља овде припада Арслан-беку, 3) кућа припада Арслан беку,
вода у извору и сунце на небесима припада Арслан-беку и ње-
говим слугама. Једино власништво сељака су њихове пресахле
душе и тела која не вреде ни гроша, којима би морао да влада
Свевишњи и које су предане вољи зле судбине и подложне свим
оним невољама којима су бременити сви будући дани Чарсан-
чаганаца. Мало ли је ропства што је јерменски сељак, са целом
својом кућом, са свим јадним кућним сељачким стварима, свом
својом чашћу продан у вечно ропство и што је заувек прикован уз
вратни праг паганина, него се чак и код милосрдног Свевишњег
окаменило срце.
Дешава се, да за целу годину чак ни кап воде не падне на поља
Чарсанчага, а ако се неочекивано небеса сажале и пошаљу кишу,
онда ће она да лије дан и ноћ, не престајући, док не поплави све
усеве и лиши класје живота.
Две године судбина им је слала такве несреће, остављајући их
без хлеба, лицем у лице с немилосрдним небом, под јармом Курда.
У Чарсанчагу влада глад којој се не види краја. Гладују сви, и
Курди, и Јермени. Али јаки ће наћи за себе макар мрву, али куку
слабом!
Куку Јерменину, зато што он у сушној години чак једину
кришку хлеба мора својим рукама да стави у уста газдама да би
му дозволили да начупа за себе траве на ливади где пасе беково
стадо.
Курд је разбојник, он нема савести, ако му постане тешко, он
се неће гнушати да своје парче хлеба умочи у човечију крв и да
га поједе – Курд има газду, а то је шеријат, његов бек, његов сеид, 4)
а у случају нечег – његова кама. Јерменин пак никао је из земље,
он нема ни заступника, ни пушку, чак ни железни прут, у најбо-
љем случају дрвену мотку код узглавља и пса код врата, а и то ако
је година родна и има чиме да нахрани пса. Зато и бежи Јерме-
нин из Чарсанчага у Харберт, где ће, ако буде имао среће, наћи
посао носача и на својим леђима претурати камење и циглу. Али
док леђа не добију тај благословени терет, јадник је принуђен да
закуца на сва врата и, како не би умро од глади, да моли за мило-
стињу.
Као изгладнели вук који се спушта са планина и дође међу
људе, ишао је из Чарсанчага Вардан. Њега је несташица изнурила
толико да је изгледало као да је ово биће, које је добило људски
облик и које зове себе Вардан, састављено од костију обложених
кожом. Упале очи које је с муком било могуће запазити на пожу-
телом лицу, и непропорционално велики црвени нос давали су
његовом изгледу злослутни израз, чинили га сличним на при-
виђење. Цело његово тело, ноздрве, уши, трепавице, голо раме и
груди, били су испрљани гарежом. Бокови, на којима се истицао
надувани стомак, били су једвице прекривени закрпама на сто-
тине места које су изгубиле првобитни изглед и исто тако црним
дроњцима. Ово биће које је престало да буде човек, остављало
је мучан утисак. Слаб, изнурен глас, тужно је молио код сваких
врата:
– Госпођо, кришчицу хлеба…
Ах, то несрећно парче хлеба. Њега није било довољно ни у
граду, те је код сваких врата требало камчити, понижавајући се,
плачући, да би му нечија рука презривим гестом бацила у лице
неколико огризака и залупила пред носом вратима.
* * *
Чуђење и самилост, одвратност и смех изазивала је у граду појава
овог чудног бића!
Неко би се сажалио над њим и дао несрећнику мање изноше-
ну одећу, дао нешто што личи на обућу, покрио главу прљавим
фесом који је изгубио првобитни облик. А неки су га, приликом
сусретања на улици, са надменим саосећањем питали:
– Еј, Вардане, како живиш!?
Изгледа, онај што пита покушава да сазна да ли је Вардан
задовољан тиме што су његово тело прекрили дроњцима и што
су му дали да се наједе. И тако, како се гледа у очи псу, они су
нетремице гледали у његово лице, настојећи да нађу бар искру
захвалности. Ништавни улични дерани гурали су у њега камење,
истрзавали из његових нејаких руку штап, исмејавали га до оног
времена док Вардан није престао да изазива интересовање, док
његова страшна беда не би изгубила своју бездушну новину и док
Вардан не би постао неотуђив делић улице, жив предмет који је
способан да се помиче и који подсећа на човека.
Али те године град је живео у изобиљу, у домовима је свега
било довољно, земља је била дарежљива према људима: и срца су
била задовољна, и стомаци беху сити.
Чарсанчагски становник Вардан, који је побегао од глади, про-
водио је своје дане на улици, а ноћи под зидовима градског купа-
тила. Кад је стезала хладноћа и с хоризонта нестајало последње
јато птица, Вардан је почео да намешта коначиште код угашеног
огњишта купатила.
* * *
Почела је година 1895-та.
Крвава зора наднела се над градом и на главе становника осуле
су се смрти попут града. Људи, избезумљени од ужаса, бежали
су, слично стаду животиња које прогони ватрена стихија. Ко је
био мало богатији или познатији, нашао је себи уточиште у като-
личким црквама, у турским шталама и још бог зна где. И с њима
жене, ако је мужевима пошло за руком да их спасу, и деца ако нису
заборавили на њих негде на улици или негде у планини. Не само
тела, него и своју душу, част својом руком Јермени су морали да
уруче непријатељу на милост његове самилости, његовом ножу,
његовој вољи.
То је била махнита борба за постојање, јадног, бојажљивог на-
рода који није научио да се супротставља, то је био моћни ин-
стинкт самоочувања који је приморавао да се бежи, оставивши на
самовољу судбине мајку, жену, брата, сестру… све оне који су још
јуче били вољени, и поштовани више од живота. Страх је при-
моравао да се предају и забораве сви они пред којима смо само
пре час осећали најдубље поштовање, одрећи се од свега што смо
волели, што нам је била срећа, живот. А све то ради сопственог
спасења, само да се не умре.
Душа малограђанина, коју одржава махнита жеља да живи,
преживи, душа која није искусила несреће, постала је варварска,
дивља и зла. Човек се одриче од своје вере, свог огњишта, свега
оног што је за њега било свето, ужас смрти осмудио је душе, о-
дузео од људи снагу и осећања.
И људи су бежали, журили, не осврћући се, газили су по леше-
вима рођених, остављали су своје домове што се диме као крв,
остављали широм отворена врата цркава, бежали у нади да ће наћи
прибежиште, бежали су онамо где се налази извор свих злочина.
Само неколико часова над хришћанским црквама и звонара-
ма лебдела је страшна сабласт Мухамеда и Курана, али и то је било
довољно да би се истрзани људи одрекли од своје вере и примили
мухамеданство.
Слава Алаху и његовом царству разлегала се целом земљом.
И дивље гомиле светине настављале су да убијају, пљачкају,
скрнаве, да би се на крају крајева грлили са онима који су прими-
ли њихову веру у славу Великог Пророка.
Кад су све богате куће биле опљачкане, а њихови становници
бачени на колена, ред је дошао на бедне, забите уџерице и подруме.
Три муслимана, наоружани пушкама, ушли су у купатило.
Поред неохлађеног пепела видело се згрчено биће, које је личило
човеку.
– Еј, има ли тамо неко?
Сенка се мрднула, чуло се тешко дисање.
– Устани, ма ко да си, иначе…
Пушчане цеви упериле су се претећи у незнанца.
Неочекивано из пепела подигло се одвратно полуголо створе-
ње, испрљано гарежом и пепелом, а пар мрачних очију засветлу-
цао је на црном лицу и усмерио се у тројицу наоружаних мусли-
мана који су стајали на улазу.
– Како се зовеш?
– Вардан – одговорио је слабашан и танан глас.
Одмах се одреци своје вере…
– У име оца и сина, и светога духа… – неочекивано смело за-
звуча глас младића.
Душевна храброст нишчег, гладног, од свих презреног млади-
ћа који је побегао из гладног Чарсанчага, његова морална снага
неустрашиво се дизала из прљавштине и пепела. Згажена вели-
чина неочекивано је васкрсла у гомили пепела и проговорила у
њему, у Вардану. Гладни младић ужаснуо се од једне мисли – да је
могуће одрећи се од своје вере, свог имена, своје крви.
– Керу, шта је теби, не знаш шта се дешава у граду, сместа
прими муслиманство…
– У име оца и сина…
Плануо је малени облачић ватре, одјекнуо је пуцањ, попут
муње засјао је барут, ударио о зидове, чуо се резак крик. Дижући
пепео, нешто је пало на земљу, мрачни подрум напунио се јетким
димом и поново је зацарио мрак.
Превео Миливоје Баћовић
_______________
3) Кнез, поседник
4) Почасна титула, са посебним овлашћењима
Магда Џанполадјан
Из магле засијаћеш к’о звезда
Валериј Брјусов је говорио да је “песник увек с људима за време
олује”, а ми бисмо додали: за време народног страдања. У току
Првог светског рата јерменски народ је био подвргнут чудовиш-
ном истребљивању и Брјусов је, попут многих других руских пи-
саца, подигао свој глас у његову одбрану:
Народе из Тиграновог 5) гнезда
Што опет збацио си окове,
Из магле засијаћеш к’о звезда
И кренућеш у подвиге нове.
Било је то 1916. године да би се касније руски писци у све већем бро-
ју бавили темом геноцида над Јерменима, делећи са њима вечни
бол њихове историје и судбине.
У Тифлису (Тбилисију) је 1918. године објављена збирка песама
Сергеја Городецког “Анђео Јерменије”. Цела збирка је, у ствари,
лични песников доживљај кавкаског фронта (Турска Јермени-
ја), на који је био упућен априла 1916. године као дописник листа
“Руска реч”. Али њоме, изнад свега, доминира трагични лик Јер-
меније, опрљен “ватром и крвљу”, односно лик народа који је пре-
живео геноцид. Трагови турских злочина у сликама мртвих јер-
менских градова описани су упечатљиво и веродостојно. Такви су
и описи бескрајне реке избеглца које се крећу “кроз плаву праши-
ну пута”, зверски убијене девојке, силоване деветогодишње девој-
чице, жене која је сишла с ума… За Городецког је саучествовање
у трагичној судбини Јермена и активно учешће у њој – “жртвена
срећа”. О духовном сједињењу песника с “растргнутим” народом
говоре стихови:
Мене не узноси
Молитва бољитка,
Већ песма освете
И битка.
Песник верује у животну снагу и препород јерменског народа.
Тај мотив је посебно дошао до изражаја у песмама “Јерменија” и
“Анђео Јерменије” које уоквирују збирку. По Городецком, Јермени-
ја је земља “непобеђена судбином” и он зато верује у њено понов-
но рађање “из праха и пепела”.
Трагедија јерменског народа је “прогорела болом” песниково
сећање, оваплотивши се и у његовој каснијој лирици (песма “Браћи
Јерменима”, 1941), као и у недовршеном роману “Семирамидини
вртови”, 6) започетом још 1924. године. Жанр романа омогућио је
песнику да народну несрећу прикаже не само кроз трагичну суд-
бину појединих ликова, већ и кроз епски снажне, потресне описе
масовног одласка ванских становника ујесен 1916. године, кроз
описе турских погрома, опустелог Вана 7) и страдања преживелих
стараца и деце. Па ипак, као и збирка песама “Анђео Јерменије”, и
овај роман је прожет идејом о животној чврстини Јермена, као и
дивљењем аутора њиховој снази отпора и опстајања у безбројним
патњама и недаћама. “Цела историја јерменског народа – каже
један од јунака романа – то је историја нељудског страдања, пред-
смртних грчева и брзог опоравка. Тако, као што је сада, било је већ
много пута. Чини се да нестајемо. Али ми нећемо нестати!”
Трагични догађаји у историји јерменског народа, везани не
само за 1915. годину, већ и за масовне погроме и покоље јермен-
ског становништва које је од 1918. до 1921. године у разним дело-
вима Закавказја вршила Турска, нашли су одраза и у текстовима
руских писаца писаним крајем двадесетих и почетком тридесе-
тих година. То се, пре свега, односи на “Јерменију” Андреја Белог,
“У долини Дилижана 8) ” Максима Горког, “Алагјаске 9) приче” Волфа
Ерлиха, “Кад грожђе зри” Николаја Зарудина и “У земљи седам
пролећа” Ивана Катајева. Описујући атмосферу изградње која
је тих година владала у младој јерменској републици, спомену-
ти аутори нису могли да заобиђу страшне догађаје који су се до-
недавно одигравали на тим просторима. Тако су описана многа
од оних места где је јерменско становништво масовно и зверски
убијано, али и појединачне судбине бегунаца из Турске Јерменије
који су неким чудом избегли геноцид. Али напоредо с тим споме-
нути текстови су прожети вером у стваралачку снагу јерменског
народа. “Срећан сам што сам упознао народ стародаван као свет,
али пун снаге – писао је Андреј Бели. – Стари свет га је живог са-
храњивао, али се он поново диже из његових рушевина.”
Песма Осипа Мандељштама “Фијакериста” (1931) говори о пе-
сниковом виђењу града Шуши у Нагорном Карабаху, где су у про-
леће 1920. године Турци поклали све његове јерменске житеље. “У
том граду – сећала се песникова удовица Надежда Мандељштам
– слика катастрофе и погибије била је до ужаса очигледна. Дуж
улица којима смо пролазили – свуда исто: куће без крова, без про-
зора, без врата. Унутра, празне собе, поцепани тапети, разваљене
пећи… Чули смо да су после покоља сви бунари били препуни
лешева. Ако је неко и остао жив, побегао је из овог града смрти”…
Типично мандељштамовска изражајна средства – лик “једносло-
жног и мргодног” фијакеристе који своје “ужасне црте” скрива
“под кожном маском”, и суморни пејзаж, и узнемирујуће, напрег-
нуте интонаиције – све то драматизује атмосферу страха и кошма-
ра чија се тензија још више појачава описом беживотног града:
Четрдесет хиљада мртвих окана
Виде се тамо са свих страна,
И свилених буба чаурама
Гроб је у планинама.
И бестидно се румене
Куће обнажене
Док с неба им се руга
Тамноплава куга.
Песник је ужаснут пред тим стравичним призором који у његовој
свести изазива асоцијације на сличне погроме над Јеврејима:
Тако у Нагорном Карабаху,
У грабљивом граду Шуши,
Предадох се њином страху,
Тако блиском мојој души.
Темом геноцида над Јерменима бавили су се и руски песници –
преводиоци јерменске поезије. У песми Марије Петрових “У мос-
ковским кућама сваки прозор” мотив трагичне прошлости јермен-
ског народа исказан је кроз сећање уткано у мирнодопску ствар-
ност. Ујесен 1957. године у Јеревану је неколико пута објављивано
потпуно замрачење. Та вест је узнемирила срце и сећање Марије
Петрових, асоцирајући је на страшне дане јерменске историје:
…Али види се и чује само:
Турски ветар с мора-океана
Ломи стакло и у срцу је тамно
Од тамних прозора Јеревана.
Предана љубав Вере Звјагинцеве према Јерменији, према њеном
властитом признању, била је умногоме условљена историјском
судбином јерменског народа. “Јерменију сам прво заволела због
њене трагичне прошлости – писала је – а затим и због тога што је
она ту прошлост храбро надживела.” Песникиња је посебно исти-
цала своју непомирљивост према онима чијом је кривицом народ
био изложен толиким нечувеним патњама. У песми “Јерменском
народу” писала је:
Ни бездомне патње твоје,
Ни гробове незнане, безбројне,
Ни походе црне војне
Не опраштам нит’ ћу опростити,
Па макар их опростио и ти.
_______________
5) Тигран Други Велики – јерменски цар (95-55. године пре н.е.), заслуж-
ни владар и државник.
6) Семирамида (Шамирам) – царица Асирије (810-806. године пре
нове ере). Према јерменском предању, Шамирам је била заљубљена у
јерменског цара Ару Прелепог, па му је предложила да је узме за жену
и да постане цар Асирије. Он је предлог одбио, а она је повела рат
против Јерменије, наредивши својим војницима да Ари Прелепом
поштеде живот. Он је, међутим, пао у боју.
7) Ван – град у Западној Јерменији, на обали истоименог језера.
8) Дилижан – град у Јерменији.
9) Алагјаз (Арагац) – планина у Јерменији.
Левон Анањан
Писмо турском писцу
Упознали смо се случајно, на Међународном књижевном фести-
валу. Током разговора, схватио сам да си турски писац, док сам ја
– јерменски. Тада (а и током наредних сусрета) нисам успео да ти
причам о многим стварима, а неизговорене речи су ми се заглави-
ле као кнедле у грлу, и због тога ти пишем ово писмо – као обра-
ћање, као позив на разговор. Желим да се ослободим жучи, која
се скупила у мојој души, која нас не напушта, ево, већ близу сто
година. Желим да је избацим као ђубре, које, током низа година
увреда и мржње, кроз мајчино млеко улази у душу сваког Јерме-
нина и напушта га са последњим издахом. Ево, већ 98 година гле-
дамо на данашњи дан кроз призму искушења, али морамо наћи
снаге да ослободимо своју будућност од стравичних ужаса про-
шлости. Већ знаш да се презивам Анањан. Етимологија мог пре-
зимена гласи: “Ан-Ани-јан”, где “ан” значи “без”. Дакле, Јерменин
који је остао без Ани. Моји далеки преци напустили су град Ани
– једанаесту јерменску престоницу, град хиљаду и једне цркве, још
1319. године, када ју је разорио страшни земљотрес. Они су поста-
ли избеглице и после трајног лутања настанили су се у селу Кохб
на североистоку Јерменије. Историја нашег рода потиче од јер-
менске династије Багратуни, укључујући и моју малу унуку Ани.
И сваком приликом покушавам да крајем ока гледам на бодљи-
каву жицу којом је затворена јерменско-турска граница и да, уз
помоћ двогледа, тражим кроз њу руине огњишта својих предака.
И гледајући, сваки пут завидим курдском чобанину и његовом
безбрижном стаду оваца испод сенки руина и бедема града Ани…
Не, не, изгледа да ме ниси разумео. То је само носталгија, која се
зове на француском force majeure, а није захтев, који се угнездио
у гене нашег народа и, ето, већ деценијама у сну и на јави лебди
у души потомака оних милион и по јерменских жртава (по при-
родном наталитету број тих Јермена требало би да буде преко пет
милиона) и исто толико изгнаника који су нашли нова уточишта
широм земаљске кугле, очекујући да ће правда, ипак, победити.
Забога, само немој поновити језиве речи турског официра о
времену из 1893–1923. који је говорио да то није био геноцид, већ
само погроми (отворени цинизам!), извршени у вихору немира
Првог светског рата. Као да су Јермени сами убијали “голоруке”
Турке… и као да треба историјску истину препустити суду исто-
ричара. Историја је већ одавно донела своју пресуду: тоне доку-
мената, фотографија, страшна сведочења очевидаца – и Јермена и
странаца; уништена села и градови, цветни простори претворени
у пустиње, а цркве и храмови – у џамије. У сиријској пустињи Дер
Зор фосфор из костију несахрањених Јермена-страдалника, који
блиста на сунцу, људима још сече очи.
Свет добро познаје неоспориву историјску истину, која је по-
зната и самом Ердогану, и Обами, а сигуран сам, и теби. И то није
никаква тајна ни за државног секретара Сједињених Америчких
Држава госпођу Клинтон, која једном руком лукаво полаже цвеће
на споменик геноцида над Јерменима, на брду Цицернакаберд у
Јеревану, док другом ствара “бедем демократије”, кројећи из Беле
куће дволичну политику, и која у тренутку искрености изјављује:
“Нажалост, у дипломатији државни интереси врло често су ва-
жнији од истине.”
За истину, наравно, знају и у америчком Конгресу и Сенату,
који сваки пут бацају људима прашину у очи, праве неморално
политичко ценкање: да ли у дневни ред треба унети питање при-
знавања геноцида над Јерменима или не, држећи у напетом иш-
чекивању цео народ. Лукава, дволична, лицемерна игра… Али,
хајде да оставимо традиције маскенбала касног средњег века и
да избацимо ту јадну комедију позоришног луткарења, када је
у Вану, искључиво у сврху да се Европљанима “оперу” очи, об-
новљена црква Светог крста – без крста и литургије, у тренутку
када се у катедрали некадашње јерменске престонице Ани обав-
ља намаз. Зар то није шегачење са земљом која је 301. године прва
прихватила хришћанство за државну релегију? Данас је време да
се ствари називају својим именом, да се не расправља о моралу,
већ живи у складу са моралним принципима. Управо, ово је сми-
сао и основ Конвенције о спречавању злочина геноцида и кажња-
вању за тај чин (1948), коју је, уосталом, верификовала и Републи-
ка Турска. Као да се пошло од горког искуства геноцида над Јер-
менима кад је овај документ састављан.
Не пишем ти ово писмо ради извесних енциклопедијских чи-
њеница. Пре неколико година, док си боравио у Јеревану, по мом
позиву, питао си ме:
–Зар је толико дубока мржња у души Јермена, зар је у цивили-
зованом 21. веку могуће живети трагедијом прошлости, с обзи-
ром да имате независност и такву прелепу престоницу?
Твоје питање је баш било у складу са питањем туског новина-
ра листа “Хуријет”:
–Како је могуће да се Арарат налази у туђој земљи, а сви јермен-
ски песници опевају га као своју свету планину. Одговорио сам му:
–Арарат је у самом нашем бићу и нико нам га не може одузети.
Арарат је памћење нашег идентитета, симбол нашег препоро-
да. А да будем искрен, ни месец не припада вама, али је, попут
кривог јатагана, запечаћен на турској застави.
Знам неоспориву истину, која се преноси с колена на колено.
Знам је напамет, као јерменско писмо, које је створио Свети
Месроп Маштоц 405. године. То је познато сваком Јерменину – и
сељаку, и председнику државе.
Геноцид не застарева, баш као што историјско памћење нашег
бола не може да избледи.
И данас ви нас позивате да заборавимо прошлост. Како забо-
равити милион и по жртава, караване избеглица чији потомци
још гаје веру и наду да ће се једног дана опет вратити у отаџбину
својих предака. Како је могуће заборавити ону страшну Вартоло-
мејску ноћ 24. априла 1915. године, када је, секиром ксенофобије,
једним ударцем, уништена елита јерменске интелигенције – Сиа-
манто, Данијел Варужан, Рубен Севак, а касније и Григор Зохраб?
Како заборавити масакр јерменског свештенства о коме пише
један сведок у књизи “Јерменска голгота” (1922), а чији је наслов за
размишљање? Како је могуће заборавити добронамерност и го-
стопримство арапског народа који је прихватио у свој загрљај јер-
менске избеглице и поделио са њима парче хлеба? Зар је могуће
заборавити великог норвешког хуманисту Фритјофа Нансена,
који је по одлуци Лиге нација (1924) Јерменима лишеним своје
историјске отаџбине, који су лутали по целом свету, издао 320.000
“нансенских пасоша?” Како заборавити роман “Четрдесет дана
Муса Дага”, аустријског писца Франца Верфела, који сликови-
то описује стање беспомоћног јерменског становништва, али и
његову храбру самоодбрану? И на крају крајева, како заборавити
наредбу Адолфа Хитлера о уништавању јеврејског становништва
и у вези с тим његову циничну изјаву: “Хајде, крените, ко се данас
сећа геноцида над Јерменима?”
Чега да се сетим још?
Сећам се, када сам кашљао у детињству, моја бака Ануш, која
је била оличење доброте и сажаљења, једном ми је рекла: “Не бо-
луј, дете моје, нека кашље турско дете.” Једном сам је питао: “Шта
нам је урадило то турско дете, да га проклињеш?”
Бака, која није била сведок страшног геноцида, увек је спушта-
ла поглед кад је хранила избеглицу Михрана из Трабзона и при-
чала ми страшну истину. Михран је био толико мршав да је чак и
његово име било мало скраћено. Звали су га Мран. Прошао је кроз
пакао геноцида 1915. На његове очи зверски су секиром убили ше-
сторо деце, а јатаганом жену, затим су пуцали у њега, опљачкали и
запалили кућу… Комшија Курд је тешко рањеног Михрана однео на
таван и сакрио га. Издржавао га је, а касније, испративши га преко
летњих пашњака, спасио његов живот. Сада, деценијама касније,
још сањам избеглицу Мрана, који, сав кост и кожа, на рамену носи
сиротињску торбу у којој је урна са прахом његовог спаљеног огњи-
шта, а на устима му трепере речи изговорене његовим дијалектом:
–Дај ми парче хлеба…
С његовог набораног лица текли су потоци суза, а с њим као
да је, ридајући, плакало изгубљено језеро Ван. Ако би било мо-
гуће да мој народ промени свог комшију, он би покупио све сво-
је ствари и све што је поклонио светској културној баштини и
отишао било куда. Али, отаџбина није стан да је продаш или за-
мениш. Кад бисте схватили каква је то носталгија и туга сваког
јутра гледати Арарат, као живу рану, и памтити, памтити… ви
бисте сигурно већ одавно булдожерима склонили библијску пла-
нину и сравнили је са земљом.
Десанка Максимовић
Арарат
Као хајдук у заседи,
сваку зору и вече,
вребам с прозора, између палата,
да се појави врх Арарата,
да магле просече.
Прва, друга, трећа зора
И он се из даљина библијских јави
огроман, несрећан и сам.
Хтела бих руку да му дам,
из даљина да га довучем,
да му што год довикнем
самом испод свода,
грумен јерменске земље да му додам,
комадић јерменског стења;
али осваја дан,
спрема се непогода,
и њега нестаје као привиђења,
гута га мрак.
И мада срце не може да му се чује,
мада га не видим више,
осећам ту је,
на стражи,
огроман и јак,
и чекам да камени лик
поново обнажи.
Момир Војводић
Ноћ Јермена 1915.
Сузна магла око Арарата,
Гута ситих гавранова јата:
Да не буде Јерменију граком,
Поклопљену крвавијем мраком
Непробојним искрама кремена
И сузама из ноћи Јермена,
У којој је јагње народ цио
Под турскијем ножевима био;
Није било од људског настања
Пакленијег народног поклања
Од помора невиних Јермена
У данима ђавољег времена,
Милионе грла покла рука
Православљу кивног Ататурка
У данима Првог свјетског рата,
Из ког црна излетјеће јата
И варнице црне из кремена
Да вјечито буде ноћ Јермена.
Љубомир Ћорилић
Сунце изнад Јеревана
Дух Светости опет буди биље:
расцветава трешње и кајсије,
подсећа ме на цветно обиље
Мироча и српске Шумадије.
Већ пролеће, а мени још зима!
Студ векова леди жиле венске.
Слеђен слутим да у мени има
крви српске и крви јерменске.
Можда зато самујем – и кличем,
по вулканском пепелу се ваљам;
из семена, као биље, ничем:
нестајем и опет се помаљам.
Молим спокој за мртве јунаке
из престоног и Раса и Вана;
по разбоју разгоним облаке:
тражим сунце изнад Јеревана
да ми сузу у оку осуши,
и сагори крила грабљивице!
Гнезди ми се Арарат у души –
као свитац из српске живице.
Гором ходим, равницом промичем,
светлим српски из јерменских рана.
Пресрећан сам што могу да кличем
као Србин усред Јеревана!
Ненад Грујичић
Артаметске јабуке
Крај језера Вана, у месту Артамет,
Вртови јабука – песме над песмама,
Јерменска лепота, библијски аманет,
Воће бесмртности са вечним темама.
О, сласни плодови у Божијој речи
Са укусом суза у цвасти слободе,
Чудо у светлости што нејаке лечи,
Гле, миришу звуци са језерске воде.
Песма у првини младог јутра руди,
Ветар у крошњама с душама предака,
Лепи Ара, ено, из смрти се буди.
Три јабуке златне српских петељака
На корици књиге брата Симоњана,
Певају хајрене са обала Вана.
Редакција
Белешке о ауторима
Песници
Ованес Тумањан (1869-1923) – рођен у селу Дсех. Песник, прозни
писац, преводилац, један од омиљених песника Јерменије. Позна-
те су његове поеме “Заузеће Тмбкаберда”, “Маро”, “Лореци Сако”,
“Јауци”, “Сасунци Давид”, баладе “Ахтамар”, “Парвана”, “Кап меда”.
Превео је на јерменски дела Пушкина, Љермонтова, Некрасова,
Горког, Бајрона, Гетеа, а такође одломке из српских епских песама.
Аветик Исаакјан (1875-1957) – рођен у Александрапољу (сада Гјумри).
Песник, прозни писац, члан Академије наука Републике Јерменије.
Његова поема “Абул Ала Маари” донела му је славу. Та поема у пре-
воду Десанке Максимовић 60-их година је објављена у Србији.
Ваан Терјан (1885-1920) – рођен у селу Гандза у царској Русији
(Тбилиска област). Велики јерменски песник, јавни и политички
делатник. Један од омиљених лиричара. Прва збирка песама “Са-
њарење у сутон” објављена му је 1908. године.
Јегише Чаренц (1897-1937) – рођен у Карсу (Западна Јерменија,
сада у Турској). Велики јерменски песник. Године 1914. у Карсу
објавио је прву књигу под насловом “Три песме тужној и бледој
девојци…” У јулу и августу 1936. почињу хапшења јерменских
писаца, на листи је такође име Чаренца. Убрзо након што је ухап-
шен на основу оптужби за антисовјетску активност у новембру
1937. Јегише Чаренц умро у затворској болници у Јеревану.
Наири Зарјан (1900-1969) – рођен у селу Хараконис недалеко од Вана,
у историјској јерменској области Васпуракан (сада у Турској). Пес-
ник, прозни и драмски писац. Познато му је дело трагедија “Ара
Прелепи”. Обрадио је јерменски народни еп “Сасунци Давид”.
Гурген Маари (1903-1969) – рођен у Вану (сада у Турској). Песник,
прозни писац. После геноцида над Јерменима 1915. побегао у Источ-
ну Јерменију. За време Стаљинских репресија двадесет година је
провео у логорима. Познат му је роман “Горући Ајгестани”.
Ованес Шираз (1914-1984) – рођен у Александропољу (сада Гјумри).
Песник. Опевао је родну Јерменију. Осим патриотске поезије
писао је пуно о мајци, о природи. Позната му је поема “Библијско”.
Један од омиљених песника Јерменије.
Амо Сагјан (1914-1993) – рођен у селу Лор у области Сјуник Јерме-
није. Јерменски песник. Прва књига “На ивици Воротана” изашла
је 1946. године. Аутор је више књига песама. Његовој поезији је ка-
рактеристична разноврсност и пребогатост речи. Опевао је родну
земљу, природу, драматичност људске судбине. Превео је песме
Пушкина, Јесењина, Лорке.
Маро Маргарјан (1916-1999) – рођена у селу Шулавер (Грузија). Пе-
сникиња, преводилац. За њену поезију је карактеристична емо-
тивност и лиричност. Преводила је песме Десанке Максимовић на
јерменски.
Силва Капутикјан (1919-2006) – рођена у Јеревану. Песникиња,
прозаик, преводилац, члан Академије наука Републике Јерменије.
Најпознатија јерменска песникиња. Основна тема њене поезије је
отаџбина и јерменска дијаспора, раштркана по целом свету. Пре-
ведена је на многе светске језике.
Ваагн Давтјан (1922-1996) – рођен у граду Арабкир у Западној
Јерменији (сада у Турској). Песник, преводилац. Његове песме су
посвећене родној Јерменији њеним људима и природи. Превео је
песме Јесењина, Блока.
Парујр Севак (1924-1971) – рођен у селу Чанахчи. Песник, доктор
филолошких наука. Песник је лирске и филозофске вокације. У
његовим песмама човеков живот и његов унутрашњи мир заузи-
мају главно место. Поема “Неућутан звоник” која говори у вели-
кој трагедији јерменског народа – геноциду 1915. који су извршили
Турци, донела му је славу.
Лудвиг Дурјан (1933-2010) – рођен у селу Чалтир у Ростовској
области (Русија). Аутор је више од тридесет књига песама и поема.
На стихове Лудвига Дурјана јерменски композитори су компоно-
вали већи број песама.
Бабкен Симоњан (1952) – рођен у Јеревану. Песник, преводилац,
есејиста, културни делатник. Свој списатељски рад посветио је
јерменско-српским књижевним везама. Песник патриотскe и лир-
ске вокације. Преводи српску книжевност на јерменски. Добит-
ник је најпрестижније јерменске награде “Кантех” (Кандило),
књижевне награде “Свети Сава”, међународне књижевне награде
“Бранко Радичевић”, Повеље Удружења књижевних преводилаца
Србије, Златне медаље Министарства културе Републике Јерме-
није, Златне медаље Републике Србије.
Прозни писци
Раффи (1835-1888) – рођен у Ирану. Јерменски писац и песник,
аутор историјских романа, уметничких и етнографских есеја. У
својим делима Раффи позвао да се не ослања на ослобођење од
турске доминације уз помоћ Европе, већ се ослања на сопствене
снаге. Према његовим речима, кључни састојци очување нације и
њене културе су отаџбина, јерменски језик и историја.
Рубен Зардарјан – рођен је 1874. године у селу Севаверак (Западна
Јерменија). Образовање је стекао у школама у Харберду. Године
1892-1903. радио је као учитељ. За политичку активност ухапшен
је 1903-1904. После револуције Младотурака 1908. вратио се у Ца-
риград. Године 1910. објавио је збирку “Свануће”. У књизи одраже-
но стање насиља према Јерменима у Турској. Жртва геноцид над
Јерменима 1915.
Магда Џанполадјан (1942) – рођена у Јеревану. Доктор филоло-
гије, професор на Руском филолошком факултету Јереванског
државног универзитета. Бави се проблемима јерменске и руске
књижевности, јерменско-руским књижевним везама, проблеми-
ма теорије уметничког превода. Аутор је пет књига и више од 130
научно-популарних текстова.
Левон Анањан (1946-2013) – Писац, публициста. Од 2001 до 2013.
био је председник Савеза писаца Јерменије. Године 1992. форми-
рао је издавачку кућу “Аполон”. Био је главни уредник књижевног
часописа “Ганун” (Пролеће). Године 2008. одликован је звањем за-
служног делатника културе Републике Јерменије.
Српски аутори
Десанка Максимовић (1898-1993) – Песникиња, прозаист, прево-
дилац, професорка књижевности и академик Српске академије
наука и уметности. Објавила је више педесет књига поезије и про-
зе за одрасле и децу. Добила је велики број књижевних награда.
Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
Момир Војводић (1939-2014) – Песник. Аутор је преко педесет
књига поезије, приказа и есеја, као и полемика. Превео је песме
Пушкина Љермонтова, Блока, Цветајеве, Пастернака, Ахматове,
Мандељштама, Јесењина, Заболоцког.
Љубомир Ћорилић (1946) – Песник, књижевни критичар, антоло-
гичар. Студирао српски језик и југословенску књижевност. Пи-
ше поезију за децу и одрасле, есеје, књижевну критику. Објавио
шеснаест књига поезије. Добитник неколико значајних српских,
југословенских и међународних награда.
Ненад Грујичић (1954) – Песник, прозаист, преводилац, антоло-
гичар, књижевни критичар, полемичар. Објавио је двадесетак
књига поезије, прозе, есеја, критика и полемика. Песме су му пре-
вођене на више језика. Добио је велики број књижевних награда.
Директор је песничке институције Бранково коло у Сремским
Карловцима.