У широкој удолини, оивиченој планинама, где се ту и тамо про-
стрло пуно сеоцета, гордо се уздизао замак, окружен густом зеле-
ном шумом. Овај замак са минаретима, кулама и шиљатим зуп-
частим вртовима, на први поглед спонтано се стицао утисак да се
ту ради о витешкој одважности замковног владара – кнеза.
Овај замак својим мермерним басенима, собама, обојеним ша-
реним стаклима, алејама око којих је засађено четинарско дрвеће
и цвеће које опојно мирише – све то беше тако доследно по укусу
чисто персијске раскоши.
Замак је припадао Риза-беку.
Свако јутро група жена и девојака слегале су се из околних јер-
менских села да би рашчишћавале и сређивале врт. И малолетни
поседник замка Риза-бек ради забаве доста често збијао је шале и
шегачења са женама.
Једно јутро, када су сељанке радиле у врту, појавио се Риза-бек.
Шетајући алејама, он је пришао једној цветној алеји где је радила
малолетна сељанка.
–Чија си ти жена? – умиљато упита он.
–Вашег слуге Мартироса – поцрвеневши одговори жена.
–Зашто си ти тако слабо одевена?
–Сиромаси немају друге одеће, мој господине.
–Ево ти овај сребрни новац и купи себи нову хаљину – рече бек,
пружајући јој неколико сребрњака.
Сона се, тако се звала жена, збунила.
–Узми новац – понови бек.
–Не, мој господине, зашта ће мени нова хаљина, јер ја по цео
божији дан радим – одбијајући рече Сона.
–Ја ћу наредити да будеш ослобођена од рада и учинићу тако да
ћеш живети као госпођа.
–Ја сам обавезна да помажем своме мужу.
–Ја ћу тебе да ослободим и од тога.
Сона ништа није одговорила.
–Зар ти нећеш да узмеш новац?
–Ја то не могу.
–Зашто?
–Тако, не могу…

* * *
Сона и њен муж Мартирос били су сиромашни сељаци. Једино
њихово богатство биле су две козе чијим млеком су се хранили;
преслица, уз чију помоћ је Сона прела вуну за продају, и ашов. Са
ашовом на рамену Мартирос је од раног јутра одлазио на сеоску
пијацу и тамо стајао док га не би неко од његових сељана, по по-
годби, изнајмио за неколико новчића на цео дан рада у пољу.
Мада су муж и жена стицали парче хлеба тешким трудом, они
су били задовољни када би легли сити у постељу. Али таква срећа
није их често задешавала.
Једанпут Мартироса позва код себе беков син који је после
очеве смрти газдовао спахилуцима.
Јадни сељак, премирући од страха, ишао је у замак, али,
ставши испред хановог сина и видевши његово весело лице, мало
му постаде лакше и ниско се поклони испред њега.
–Чиме се ти бавиш, Мартиросе? – упита га Риза-бек.
–Какво бављење може да има један сиромашак, господине, ја
сам прах пред твојим ногама, један дан сит, други гладан – одго-
вори сељак са наклоном.
–Ти си снажан и здрав мушкарац, Мартиросе, могао би ти да
ореш земљу и да имаш своје парче хлеба. Мартирос, не престају-
ћи да се клања, одговори:
–Ја немам земље, господине, на мени је да умрем за тебе,
–Глупаче – надмено га прекиде бек – а ко од мојих јерменских
поданика има богатство, ја им дајем земљу, семе и све што је неоп-
ходно за земљорадњу, па се тако они хране.
–Ви сте увек милостиви према својим слугама, мој господине.
–Ето, ја сам тебе и позвао с тим циљем. Ја знам да си ти радан
мужик и не желим да живиш у несташици, иди код мог управите-
ља, ја ћу му наредити да одвоји земљу за тебе и све остало.
–Нека ти бог дадне дуг живот, господине, нека ти стоструко
узврати – рече сељак са захвалношћу и оде.

* * *
Дошло је пролеће.
У пољу је звучао глас Мартироса који је с песмом орао земљу.
Убрзо је његова ораница озеленела, подигло се класје и заједно
с њим неприметно су расли и множили се проценти његових ду-
жничких обавеза према беку.
Прошло је лето, стигла је јесен. Мартирос је пожњео жито на
свом пољу, омлатио га и на његовом гувну нарасла је гомила чисте
пшенице. С радошћу је гледао плодове свог труда, не мислећи о
том да ти плодови не припадају њему.
Појавио се управитељ, премерио пшеницу, десјатину 2) узео за
плаћање земље, део на рачун пореза, други – за семе, трећи – за
рачун процента за дуг. На гувну је остала слама и толико пшени-
це да не би било доста земљораднику ни за једну зиму!
Сломљеног срца Мартирос се вратио кући.
–Шта се догодило, како то изгледаш!? – упитала је жена.
–Да, тако је; одвратно, смучило ми се…
–Шта је с тобом, да ниси болестан?!
–Ех, шта да кажем, целе године сам радио, зној проливао, и
опет без ичега остадох.
И Мартирос је испричао жени како је тог дана опљачкан.
–А да ли си се свог дуга барем ратосиљао?
–Дуг је остао колики је и био – одговори Мартирос с дубоким
уздахом.
–А шта ћеш ти сада да радиш?
–Видећемо, можда, идуће године, даће бог, зарадићу и одужи-
ћу се. – Прошло је неколико пролећа…
Иза сеоске ограде, притежући своје детенце уз груди, стајала
је Сона. Са сузама у очима она је пратила мужа на далек пут. За-
путио се у туђе крајеве.
–Веруј ми, Сона, обићи ћу читав свет, нећу се штедети, сатира-
ћу се, али паре ћу зарадити да бих тебе и дете ослободио од дугова
– рече сиротан сељак и пољубивши сина, упути се у туђину.

* * *
Била је тамна ноћ.
Усамљена и тужна Сона седела је у својој колиби. С нестрпљењем
је чекала свог брата Казара, који је сваку ноћ долазио код ње да
преноћи како не би остајала сама.
–Ах, шта се дешава, зашто га нема, он никада не касни… – не-
стрпљиво је понављала жена.
У то време неколико црних сенки, као авети, окружише
Сонину колибу.
–Џабаре, ширио се шапат – ти знаш јерменски, приђи вратима,
покуцај, представи се да си Казар, баш онај којег тек што смо сре-
дили у кланцу.
Џабар је пришао к вратима колибе.
–А ви, Апасе и Насире – настављао је исти онај глас – стра-
жарите код врата, ако неко притекне у помоћ пустите ножеве у
промет.
Сона је чула куцање на вратима. Задрхтала је целим телом.
–Ко је тамо? – упитала је она.
–Отвори! – њој се учинило да чује Казаров глас.
Сона се обрадовала, отворила је врата, али ју је оковао ужас,
кад је видела човека, од пете до главе умотаног у црну пелерину.
Човек скиде пелерину, а Сона одмах препозна Ризу-бека.
–Ја се надам, Сона, да ћеш да укажеш гостопримство и лепо
дочекаш свог ноћног госта? – рече он, обраћајући се њој.
Сона је дрхтала од страха, али, скупивши снагу, одговорила је:
–Шта је могло вас да доведе овако касно у колибу усамљене, не-
заштићене жене?
Риза-бек приђе ближе к њој.
–Љубав, Сона, знаш ли ти шта је љубав? Љубав је мене довела
овамо.
–Љубав… – жена је поновила с горчином – љубав те довела у
колибу жене која тебе мрзи из дна душе!
–Ти мене мрзиш? А зашто ти мене мрзиш?!
–Много је узрока… ти си преварио мог мужа, натоварио си на
њега тешки дуг, ти си га приморао да баци породицу у немашти-
ну и да се упути у туђину.
–Све сам то урадио због љубави према теби… ја сам то учинио
да бих га раставио са тобом…
–Раставити ме са човеком ког никада нећу заборавити.
Бек без дугог разговора приђе и загрли жену. Али очајање
његове жртве било је тако велико да је Сона зграбила персијски
ханџар и зарила му га у груди. Он се свалио на земљу. А Сона, до-
копавши дете из колевке, искочила је из колибе кроз задња врата
и брзином тигрице ишчезла је у ноћном мраку.

* * *
Сона је трчала уским кланцем у правцу најближег села.
Дете, које је она привијала уз груди, тужно је плакало.
Убрзо је она приметила пламичке који су светлуцали на
падини планине и убрзала је кораке.
–Најзад – узвикну она са уздахом олакшања. Приближивши се
вратима једне од колиба, она је закуцала.
Врата јој отвори старац који је у руци држао кандило. При
појави неочекиване гошће он је у ужасу узвикнуо:
–Ој, Сона, јеси ли то ти?
–Ја сам – одговорила је жена и ушла у колибу.
Старац је био њен отац. За неколико минута пробудили су се
сви укућани и окружили су њу: желели су да сазнају узрок њене
неочекиване појаве.
–Крв је на теби! – узвикну пренеражеми старац отац.
–Ја сам убила човека – рече Сона.
Изненада у колибу упадоше слуге убијеног бека и ухапсише
све присутне.
–Ми смо настрадали… – настаде општи урлик.

Превео Миливоје Баћовић
_______________
2)Стара руска земљишна мера равна 1,092 хектара.