Гађаћемо их… 1915-ом

Што ти као не би погледао? Што, жив човек? Ако и погледаш, па
ниси огрешио, а и њима би било ваљда драго. Ма, знаш ти много.
Каплар, бре, шта ми фали. Ништа ти не верујем. Па, добро, ја
жењен нисам... Шта, бре, ти... Ма, немој ти мене да питаш за те
ствари. Сад си наш’о. А све и да ти кажем, шта вреди сад то Мило-
ване? Готово је, окаснили смо сада за то. А рекао сам ти да гледаш
на ту страну. Лепо сам ти рекао. Тамо, на ту страну – удесно. А ти
топ, па топ. Ето ти топ сада, па га сређуј до краја живота.
Хеј, види, пас! Пас, Миловане. Кера. Шаров. Ту, уз нас. Дош’о
у ров да чува. И он да брани, а ја их цео живот терао од себе и
камење бацао за њима. А сад ми драго што је дошао. Ето. Нисмо
сасвим мртви. Мислим, мало смо мање. Или, ’ајд оно, добро, бар
мање смо сами. А видиш, кер те види кад си мртав. Види га како
му је жао. Кад би то рекао, ’ајд, кажи!
Него, мислио сам ми да сад некако будемо овде. Још неко вре-
ме. Ћути, аман, саслушај ме прво! Ево, мало су престали да туку!
Вратиће се наши. Па, мора, Миловане... Па, не може, немој сад
тако, вратиће се. Ето, ми сад да будемо ту.... Па, кад се врате да
ударимо поново оном задњом. Вратимо затварач, наместимо ни-
шан. Пуцаћемо. Није пуцаћемо, него – пали. И рекох ти већ, каже
се команда пали – последњом. Немој сад ти... Ти си сад нашао
да се забрињаваш. Па, ми већ ионако изгибосмо. Двапут не бива.
Имамо и оне две-три гранате за онај други топ. Откопаћемо их. А
онда, кад дође тренутак. Има ту и труба. Труба-трубица, Ја знам
да дувам, показао ми онај мало пре него погибе. Како се зваше?
Рустем? Рустем, јесте. Сејдић! Еј, мислиће много нас је! Иде пук
цео – школски! Ехеј, мој пук! Па да видиш како школарци туку,
бато. И твоја моравска дивизија. Јест. Па, неће они нама, Мило-
ване... Не могу, па не може, мајковићу. Ничија до зоре није... Па,
ни њина Мора, мора сада. Миловане, слушај ме, сад мора, сад –
да будемо још ту. Само још мало! Замисли, дођу наши, а ми да
нисмо ту... Па, нема сад Сава. Пристаниште. Рекао је Гавриловић.
Чуо си! Сви су чули. Па, цео свет је чуо. Је л’ чујеш тутњаву, бију
њини, чујеш? Ал’ нека одонуд бију и наши. Ту смо откоманда –
1915. Мора! Ако ми не будемо ту, па, ко ће?. Џаба пчеле, Миловане,
џаба мед, дај сад да одбранимо! Сад је битно. Немој сад д’ оманемо.
Да се брукамо. Чуо си господин мајора. Сад мало, још само мало
да сачувамо. Ово ту, око пруге. Ово ту и насип. Мани престони-
цу, мани Београд. Оно колико је до нас да одбранимо... Па, тек
сад нам ништа више не могу. Чак ни да нас заробе. Ти се мисли,
како год – ја не идем! Ко наређује? Није тачно! Лепо те молим, к’о
човеку ти кажем. Ето – рекох ти.

А онда једног дана... Их, кад све ово прође, ја школу ћу да за-
вршим, Миловане – гимназију. Још година има. Није тачно, онај
из комисије, војни, он је питао једанпут за године и ја сам климао
главом. Рекао ништа нисам, лагао нисам. После нису питали
више. То једном. Пусти сад то. Слушај сад даље. Еј, гимназија, а
онда у велику школу! Слушај, слушај. Видећеш ти кад ти дођем
у авлију, мислићеш ко је, бре, овај... И шешир, и ланац. И сат. И
чезе. Да, да. Геометар, или тако нешто, агроном, или правник! Ау.
Кажи, адвокат ил’ судија? А? Шта кажеш? Власт, бога ти. Тада ћеш
да ми покажеш, Миловане, све – и Мораву, и њиве, и виноград.
И бостан и Јастребац. Пчеле не мора – верујем. Биће, биће. Па,
ми ионако нема где да одемо Сами смо ти и ја, Миловане. Никог
живог нема. Осим кера. Кажи да те боли рана! Кажи. ’Ајд ’! Ето,
нема никог сад, сами смо. ’Ајд ’, биће ми лакше, а тебе не кошта
ништа. Јесте. Кажи бар једном. Сами смо, аман. Ево, и мајор је
отишао, више никог нема, а мислио сам живећемо. Мислио сам.
Сигуран сам био! Жао ми је, Миловане. Много ми је жао што, ето,
изгибосмо. А мислио сам баш код нас Бог некако да застане... Као
да их је мало до сад већ на “нашу” страну овамо прешло – на “ову”
страну живота, да се кући не врате никад. Видиш, све гледам реч
смрт да не изговорим, далеко било. Ал’ џаба нам је. Знаш, Мило-
ване, нисам ти рекао до сада... Никог свог више видети нећемо.
Боље бити неће.