Гађаћемо их… 1915-ом

двојица само. Био је ту и неки редов Панић. Панић Цветко. Али,
он је погинуо раније у Другом балканском против Бугара и није
знао да нам покаже око овог другог топа. Мислили смо да проба-
мо Можда, за њега је још било муниције. Али, овако мртви, ми
нисмо успели. Али, мислили смо... Хтели смо. И био је после још
један, каже мајор Радосављевић. Неки Зоран. Као, би ми нешто
познат, али нека униформа и шлем – никад тако нешто видели
нисмо. Каже да је пилот и да ће он тек да погине за једно 80 година.
И да ће да га оборе ту преко пута – у Босни. Мени би чудно, јер
мислим се откуд па нама авиони? Ја за Русјана само сам чуо. Он је
наш – Словенац. Онај што је погинуо пре рата ту на Калемегдану.
Али, ко велим, опет, па, ми и немамо авионе. Ни он није знао око
топа. Па јест – оно пилот. Онда смо затварач и нишан скинули и
закопали. Мислили смо да га не окрену па по нама. Јесте.
Хтео сам, господине мајоре, да вас замолим нешто. Извештај.
Ево, ту све лепо пише. Па, ако идете у команду, мислио сам... Хва-
ла, господине мајоре... Имао сам још нешто да питам, имао сам
једно писмо за моје и једно од Милована. Он сасвим добро чита,
али слабије пише, па је све мени рекао у перо. Село Трнава. Јесте.
За кућу, ту око земље и за виноград. И пчеле. Да не брину. Јесте, и
мојима. Хвала, ја сам ту из Београда. Да не кажу не јавља се. Ето.
Мати да не брине, а и отац да не помисли... Мислио сам и да знају
да нисмо ми побегли. Еј, каплар па да побегне. Ми смо некако,
како да кажем, све док је могло – ми смо пуцали. Ако сад они дођу
тамо, мислим Аустријанци, ми нисмо могли, господине мајоре,
сами. Ми нисмо криви, ми смо хтели. Ми смо баш наскроз из-
гинули. Хвала, госпо-дине мајоре, било је тренутно, господи-
не мајоре. Ево га и Милован, нека каже. Само је пукло. И мрак.
Некако је тек мало после почело много више да боли. Не кажем
да смо ми нешто храбрији од тамо других. Не, нећу са грешим
душу... Али, ми смо бранили, господине мајоре, да не дамо, па да
после неко не каже: ето, прошли Аустријанци тек тако, поред њих.
А они – шта? Ништа! Они су, господине мајоре, прошли преко
нас – мртвих. Нико жив овде на прузи остао није. Заробљеника
такође нема. Нико никог за предају питао није. Нема бајонета да
није окрвављен. Ето, уосталом, ми смо сад још ту, ако треба. Ви
сад кажите. Па, како се нареди.
И има ту и за једну госпођицу, господине мајоре. Слика само.
Немам писмо, нисам хтео... Мислим се нешто, шта има сад ова-
ко мртав па да пишем... Мислим, боље њени да не знају. Да не
мисле да је она нешто погрешила. Она не станује овде. Него сам
мислио... Мислио сам ипак сте ви... Па, као официр да јој кажете.
Да не мисли она – он се уплашио, и то много. Или, да сам узмакао.
Каплар! Јест. Било је страшно, господине мајоре, Милован неће да
каже, ли, било је страшно. И било их је... Много их је било. А ви
њој да кажете да ми је жао... Нисам видео кад је пуцао тај прокле-
ти монитор. Заиста нисам. Много ми је жао. Увек ће ми бити жао.
Ето, и за слику само. Јесте.

Нека не брине и нека не чека – толико, ако то можете. Она је
ученица, то је ћерка од нашег трговца Васића. Нисмо се ми ни
верили, више онако симпатија, али, мислио сам треба некако да
зна. Разумећете. Да не чека залуд. Нисмо ми бежали, морам то да
вам кажем, уопште, него само их је било много. Много их је било,
господине мајоре... А ја опет све једно те исто. Ево, и ово да кажем,
главу заменио нисам. Милован јесте. Али, онда кажем себи: па,
добро, пуцао јеси, бранио јеси, ал’ руке окрварио ниси. Ето, грех
није. Ако можете, господине мајоре... И жао ми је због унифор-
ме. А ако треба револвер да предам – исправан је. Мада, ако могу
као за успомену... Хвала, господине мајоре. Хвала. А Милован
чува једну исту бомбу још од пре него што је био рањен први пут.
Мислио сам да не идемо баш без игде ичега. Ипак, и овако мртви
ми смо ваљда још увек нека војска. За нас мртве ионако демоби-
лизације бити неће. И ја мислим, није стало ваљда за један револ-
вер и гранату, а толика несрећа и пропаст унаоколо.
Господине мајоре, ми ћемо сада бити ту. Ако треба, мислим,
остајемо ми овде. Јесте, у 1915. години. Не, не, Милован мисли,
извините, није то, него њега је и по очима захватило. Он вас не
види. То је онај други мајор. Онај наш. Гавриловић. Он је рекао
да немамо ми шта ту сад да се бринемо. Док се не каже другачије.
Сава, пристаниште код пруге. Последњи положај 1915. Школски
пук. Молим? Разумем. Водићемо рачуна. Хвала. Стараћу се.
Ето, Миловане, видиш, фин неки човек овај мајор – добро што
однесе не само извештај, него и писмо. И слику. Ето, немој више
сада да кукаш. Јесте, ни за виноград, ни за пчеле. Сад си миран!
Него, друго нешто мислим... Море видети, Миловане, нећемо.
Ех, море. Можда је требало да се чувамо за Драч и Валону. За
Скадар и Корчу. За Пишкопеју, за Кајмакчалан, за Брегалницу,
за Скопље, за Куманово... А камо Пелагонија, камо Ниш, па као
људи да изгинемо – да решимо бар нешто. Што мислиш да тамо
неће требати да се гине? Да се и тамо натопи. Ех, Србија Србијица.
За Солун... Регента да видимо како ће у ров да уђе, да каже: не
бојте се, браћо, јунаци – победићемо! Швабу истераћемо! Рећи ће,
а победе наше припашће другима. Изем ти политику. И Версај и
Тријанон. Па да л’ ће тол’ко да нас кошта један замак на Бледу?
Џаба после. Неће за ово наше да се чује, џаба Јалта, џаба Техеран.
Хеј, чујеш, па да нисмо мртви, ми не би ни знали шта ће се десити
онда кад се то стварно буде одиграло. Ето, то ти је највећа разли-
ка у томе да л’ жив си ил’ мртав. Ко би рек’о. А и суза више нема.
Видиш! Мртви не плачу, Миловане. Кад би то помислио? Никад.
Него, оставили смо их, Миловане, мање их је овако без нас.
Пусти то сад. Овде два, тамо три... Их, море, па, ми ни тај про-
клети речни монитор, Миловане, не видесмо, а камоли крстарице
и фрегате. Па што, као да ја знам да пливам. А тамо, кажу, има –
лимун воћка. А и женскиње су некако другачије. Ехеј. А ја знам
француски, учио сам, па да се разговарамо. Поредим униформу,
позајмим опасач од оног што има нов и ето! Шта? Шта, па шта?