Монодрама Велики рат

нема више разговора, али ми оно што ме у прсима пробадало не
даде да зашутим.
“Само се 'ајдучки послови раде и неђељом.” Рекла сам и мало
узмакла у случају да пође да ме удари. Истина није ме тук'о, Бог
да му душу прости, али не могу да лажем да нисам добила пар
шамара у младости, још док му нарав нисам упознала.
“Гледај свој посла жено” проциједио је 'вако кроз зубе, што је
био знак да му је стгрпљење при крају и да је вријеме да одем за
послом, ако нећу да добијем шамар, али она мука у прсима није
дала да престанем.
“Како ти, домаћин један по један, дозволи да ти голокрк човјек
уђе у авлију и још за нашим асталом да руча? – питала сам погано,
погано како само жена може да пита.
“Рек'ол ти ја да гледаш своја посла? Јер ако 'вако наставиш уда-
рићу те, 'оћу 'љеба ми! Наљутио се он, стварно се наљутио. Видим
ја да му из очију 'уја сија, ал' ми мука не да мира па га упита:
“Шта ако се селу прочује да нам је голокрк човјек био у кући?
Неће шћери моћи да нам се удају...
Нисам видила кад је изма'но само сам осјетила кад ме је лупио.
Видјела сам прво јато свитаца, а онда јата црни' мува, па сам тек
онда пала.
“Пас јој матер, наћера ме да је ударим!” загаламио је о отиш'о
кроз вратнице, а ја остала да лежим и гледам у небо, на коме ми
се чинило да на бијелим облацима видим моје синове Радована и
Стојана.
Срећом ђеца нису виђела да ме ударио. Била сам крива. Јесам.
Лијепо ми је мајка говорила; језик језа, гуза плаћа, али ја нисам
умјела да држим језик за зубима и не питам оно што ме тишти.
Како да не питам кад сам осјећала да, матер то осјети, да су ми
дјеца у некој опасности. Помишљала сам да ће се одметнути у
'ајдуке, ал'' ми на памет падало да је Радован болестан од сушице и
да не би мог''о дуго ''ајдучки љеб да једе.
Вратио се Митар довече. Лице му било мрко к'о ноћ, а нос об-
јесио до пода. Није ми ништа рек'о. Није ми се извин'о, наш ти се
човјек не извињава ни попу, а камоли да се извине својој жени. Ма
иако се није извин'о што ме ударио, видила сам му по очима да му
је тешко, па сам му опростила, а и била сам крива што јесте јесте.
Ни сутрадан није рек'о ђе су отишли Радован и Стојан, а ни
ја нисам смјела да питам јер ми није било стало да опет добијам
шамар. Пет дана прошло, а он не говори ђе су нам синови, питала
би', али смјела нисам па сам зато наговорила Јована да он пита
оца, знала сам да неће лако дићи руку на њега јер волио га је мимо
остале ђеце иако то никад није пред другима показ'о.
Био светац, ја отишла код сетре, удата овде у истом засеоку, а
Јована наговорила да полако испита оца ђе су ми браћа.
Код моје Илинке дошле јетрвe па ни о чему другом не причају
до о момку у кратким гађама. Пријете му иако га нема у близини,
да га она ни близу своје авлије не би пустиле, а камоли у кућу да га
приме. Оне причају, а мене пробада у грудима јер знам да ће пући
брука што је у нашу кућу навраћ'о. Четири ми цуре у кући неудате
и бојим се остаће усиђелице, ако им се как'а брука прилијепи.
“Бога ми ја сам у госте примила учитеља Вељка, а тог у гаћама
нисам шћела, ал' учитељ рече да му је он пробратим. Вели, воли га
више него рођеног брата, па ако за њега у мојој авлији мјеста нема,
неће ни он да уђе.” Слагала сам. Морала сам јер да нисам тако
рекла, оне никад не би престале да баљезгају. Ма пљувале би оне
по мени и по мом човјеку, али на учитеља нису смјеле јер бољег
човјека није било на далеко и на широко.
Присјела ми кафа код сестре, па сам се вратила кући прије не-
го што сам планирала, таман да затекнем Митра и Јована како
сједе у хладу код бунара и нешто тиjо причају. Остала ђеца била
отишла на вашер у село код моји', био је Видовдан.
До ноћи сам чекала да ми Јован приђе и каже шта је сазн'о од
оца, али он је врд'о од мене и отиш'о да спава, а да нисам могла да
га питам. С' првим мраком стигла су ми ђеца са вашера. Лијепи
и весели, a крњави нема међу њима Радована и Стојана, па ми се
стужило да заплачем, али нисам смјела сузу да пустим, да не би
как''о зло навукла.
Поспали смо, чини ми се да нисам ни сат спавала кад је нек'о
залупо на вратима. Ја скочим да отворим врата, ал' ме Митар
задржа, па узе сикиру у једну руку, а другом отвори врата. Кад
споља повикаше у глас, тројица или честворица:
– Баци оружје и излази напоље!
– Како оружје људи? Ово је сикира, ја пош'о да потврдим тор,
вукови ми овце кољу. – рек'о им је мој Митар, а да му глас није
задркт'о и пошо сирота напоље. Нисам ништа виђела, али сам
чула да је неко викн'о стој и четри пушке кад су опалиле. Није ни
јаукно мученик. Ост''о је на мјесту мртав, а ја удовица са кућом
пуном сирочади.
– Ђе су ти синови жено?- запита ме један џандар. Наше говно,
нашим језиком говoри.
– Што ми убисте човјека? – јаукнула сам и пошла ноктима очи
да му ископам. Ударио ме пушком у стомак, па у слабине, руке му
се осушиле да Богда.
– Казуј влашка кучко, ђе су ти синови?- вик'о је удар'о ме ногом.
Обезнанила сам се и не знам шта је даље било. Кад сам дошла
себи у авлији ми се пола села искупило Митра да са'ранимо. Нико
ме ништа не пита нит ко ријечи не проговара. Комшије сандук
кују на дрвњаку, а сестре ми шапућу да Митра без попа са'ранити
морамо. Џандари одвели попа у апс заједно са учитељом и још
двадесет виђенији' домаћина.
“Ђе су ми синови?” викала сам “Митре ђе су ми синови” викала
сам и шћела Митру мртвом очи да ископам јер знала сам, ако су
џандари попа оћерали, моји синови су још раније страдали, а све
због тога што на Свету Неђељу пусти у авлију оног момчуљка у
кратким гаћама.
“Смири се сејо шаптала ми Јованка. Смири се бона, нек'о је
убио цара. Кажу да је уваћен па, кад је он уваћен, нико твоје сино-
ве неће ватати.
“Знали ико како ми је име?” питала сам к'о безумна јер шта ми
значи да знам име оном ко је убио цара, кад ми мртав муж лежи
у кући.
“Гаврило. Гаврило Принцип, био је код нашег уче прије пар
дана. Рек''о је неко, нисам чула ко јер сам почела да се гушим па
сам једва рекла.
“Онај у кратким гаћама! Зар оно дијете да цара убије?”
Пала сам и желила да умрем јер сад сам била сигурна да си-
нове више виђети нећу, отишли са оним несрећником и учом
Вељком, проклет дан био кад су ми авлију ушли.
Митра само сутрадан са'ранили. Нисам кукала него сам га
клела што је синове пустио да оду. Веле ми да сам полуђела јер
нити кувам нити једем нити се о ђеци бринем. Шћери кувале и
стоку намиривале, а Бранка, сузу мајчину пси у војску позвали.
Радована кукавног у тамницу бацили да му суде за издају. Ка-
к'у црну издају, како је он мог'о Аустрију да изда кад нити је она
његова нити је он њен? Не дају ником да га посјети. Њега и још
стотине други' потрпали у затворе да им суде зато што слободу
љубе и зато што су Срби.
Стојан некако побјег'о. Кажу отиш'о у Србију, а ја кукавна мо-
лим се Богу да брат брата не убије. Бранко ми силом у асутријској
војсци, а Стојан својом вољом тамо ђе му и јесте мјесто, а ја стре-
пим колико од аустријске толико и од српске побједе, бојим се да
ми побједе синове не поједу.
Помози Боже да рат се заврши да се синови, браћа и мужеви,
својим мајкама, сетрама и женама врате. Помози Боже да рата не
буде... о Боже врати ми синове јер ништа на овом свијету није
вриједно живота њиовије па ни та слобода о којој су пјевали ниш-
та вриједити неће, ако не буду живи да јој се радују.