10.
Милорад Прелевић

О књизи Сапутник и сабесједник

Хорхе Луис Борхес, писац који је обележио ХХ век, замишљао
је рај као библиотеку са бескрајним бројем књига. Аргентински
приповедач није доживео еру интернета и појаву електронских
читача и тешко је претпоставити како би одговорио на све гла-
сније повике да Гутенбергова галаксија броји своје последње дане.
Част писане (штампане) речи одбранио је Умберто Еко саопштив-
ши да су гласине о смрти књиге претеране и да је кроз истори-
ју било много примера запажених иновација које су претиле да
прогутају све претходнике, али – нису: фотографија није убила
сликарство, филм није потписао смртну пресуду фотографији, а
возови и даље постоје напоредо са аутомобилима и авионима.
Књига засигурно никада неће умрети, али велико је питање
шта ће се догодити са часописима за књижевност и културу.
Широм света часописи са овом тематиком се гасе или у најбољем
случају настављају да излазе искључиво у електронском облику.
Док се у бившој Југославији број часописа посвећених питањима
културе изражавао са три цифре, данас би се, када говоримо о
Србији, све оно што је опстало могло набројати на прсте две руке.
Зато се олекује да ствари не стоје боље ни када је српски народ
у дијаспори у питању. Ипак, два часописа за културу већ дуги низ
година истрајавају у тежњи да однегују и сачувају језик, тради-
цију и духовност међу Србима у расејању. Један од њих “Људи
говоре”, на српском и енглеском језику, излази већ 9 година у То-
ронту и управо га држите у рукама, док други излази у земљи
Викинга, двојезично на српском и шведском језику, свака два
месеца почевши од јануара 1998. године, под називом “Дијаспо-
ра”. Тираж овог “осамнаестогодишњака” већ годинама се креће
између импресивних 2000 и 2500 примерака.

Оснивач и уредник “Дијаспоре” Ацо Драгићевић објавио је
књигу Сапутник и сабесједник, избор најзначајних прилога об-
јављиваних у часопису током безмало две деценије постојања.
На више од триста страница Драгићевић је сакупио текстове
који најбоље осликавају савремена културна стремљења српског
народа. Приређивање ове антологије није био нимало лак посао,
поготову ако се имају у виду имена сарадника који су обележили
“Дијаспору”. Ауторске текстове у овом часопису, између осталих,
објављивали су: Милорад Павић, Милован Данојлић, Алексан-
дар Гаталица, Драган Лакићевић...

Књига је тематски подељена на пет одељака, при чему сваки
део функционише као засебна, заокружена целина. Уводно по-
главље под називом Слово о српском језику и писму разматра
историјат српског језика, осветљава положај српског језичког кор-
пуса у садашњем временском тренутку и истиче посебност и
непроцењиву вредност српског ћириличног писма. Ваљало би
истаћи Слово о српском језику проф др. Александра Ломе, беседу
изговорену на Годишњој скупштини Вукове задужбине, која је
слово о језику као носиоцу националног идентитета, као и текст
проф. др Драгутина Фуруновића Ћирилица се развила из грчког
писма, који је концизан преглед историје ћириличног писма.
Одељак Истините и друге приче отвара потресна прича Митра
Шарића Никољдан у Пребиловцима. Реч је, заправо, о одломку из
необјављеног романа, који говори о селу Пребиловци у доњој Хер-
цеговини, на граници са Далмацијом, једном од највећих страти-
шта српског народа у новијој историји. Ништа мање је потресна
прича Тихомира Левајца Прича о човеку који је изгубио енглески,
с тим да овде у фокусу није стратиште једног народа, већ интим-
но стратиште појединца. Наиме, реч је о старцу који непосредно
пред смрт изненадно изгуби способност говора на језику којим се
деценијама служио у својој новој отаџбини. Његова душа, до тада
заробљена у пространствима туђег језика, накратко проналази
мир у језику који је старац посисао са мајчиним млеком. Трагика
која исијава из самртникове исповести оцу Василију до темеља
ће потрести и самог свештеника. Јер, човек који је проживео век
у туђини, у туђем језику, међу туђим људима, умире сасвим сам и
једини траг о његовом постојању на овом свету јесте траг на души
оца Василија. Симболика старчеве смрти представља подсетник
и опомену, како људима који живот проводе далеко од завичаја,
тако и онима који тек намеравају да се у туђину отисну.
Када је реч о поглављу Радости и туге туђине, требало би
скренути пажњу на кратак опис фреске Светог Василија Остро-
шког на спољном делу звоника цркве Светог Саве у Стокхолму.
На месту где се завршава светитељева лева рука, израђена је чесма
и из испружене руке и полуотворене шаке изливених у бронзи
истиче вода. Мало је познато да је ово уметничко дело јединстве-
но у свеколиком православном свету.
Предраг Драгосавац написао је надахнуту репортажу о својој
новој домовини Хвала богу да постоји Шведска! у којој се са сетом
осврнуо на прве дане проведене под небом Стокхолма. Такође,
поглавље Тамо и овамо доноси занимљиво сећање Младена Ан-
ђелкова Булута на месташце Каћ, које, како каже, издалека на
Шведску изгледа. Ту је и текст Предрага Спасојевића о злати-
борском селу Мачкату, које би трабало да постане путоказ за сва
остала сеоска подручја у Србији.
Последњи одељак носи назив Њ. В. Књига и представља праву
посластицу за све љубитеље писане речи. Чланак Плава књига као
плаво небо говори о најзначајнијој књижевној едицији српског на-
рода, легендарним плавим свескама Српске књижевне задруге, ко-
је су као и наш народ расејане диљем земљиног шара. Широм све-
та могу се пронаћи чак књиге из првог кола СКЗ, које су исеље-
ници у далеке крајеве брижно чували као парче родне груде, топ-
лу успомену на матерњи језик. Од великог је значаја разговор са
Васом Михаиловићем, најзначајнијим српским писцем у дијас-
пори, у којем чувени професор говори о очувању српског језика,
судбини ћирилице и будућности српског народа. Анђелка Цвијић
у тексту Има ли усмено стваралаштво граница? указује на злоу-
потребе и својатања народних песама које је сакупио Вук Стефа-
новић Караџић.
Књига Сапутник и сабесједник јесте ковчежић препун духов-
них драгоцености. Од велике је важности текст о Мирославље-
вом јеванђењу, заправо о судбини једне исечене и украдене стра-
нице Јеванђеља. Колика је само вредност упознавања читалачке
публике са Букваром инока Саве штампаним у Венецији далеке
1597. године! Или чланак о преводу књиге Живот Светог Саве
Николаја Велимировића на шведски језик. Православне новине
из Стокхолма објављивале су ово дело три и по године као фељ-
тон у 45 наставака. А шта тек рећи за својеврстан каталог српских
библиотека у иностранству и податак да лична библиотека Ђорђа
Николића из Чикага броји близу 10.000 књига на српском језику и
сматра се највећом српском приватном библиотеком у дијаспори!
Вредне српске библиотеке могу се пронаћи на свим мериди-
јанима и сасвим је извесно да књиге на српском језику имају бу-
дућност. Такође, непорецива је истина да би у Борхесовој рајској
библиотеци запажено место заузимала књига Сапутник и сабе-
сједник.

Слични текстови


Радивоје Керовић
Егзистенција у свјетлу самоитности

Мирољуб Јоковић
Профетски аспекти Андрићеве уметности

Олга Красић Марјановић
Српска књижевност и писци у Великом рату

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019