Владимир Димитријевић
Философија после Вартоломејске ноћи
Светозар Поштић, Апологија земаљског живота / Монтењ и заокрет к себи,
Академска књига, Нови Сад, 2016.
Есеј, тако нам драг
Колико смо у животу прочитали есеја и колико смо у њима ужи-
вали! Есеј није философски трактат, недостаје му систематичност;
есеј није научна расправа – недостаје му хладна објективност; есеј
није само књижевност – он информише и објашњава више но што
књижевност то себи може да допусти. Па ипак, есеј је мисаон, по-
мало научан, веома књижеван… У сваком случају, најличнија сли-
ка света која неће да буде “пука” белетристика, у есеју налази свој
израз у потпуности. Да ли смо се икад упитали одакле нам есеј
и ко је смислио ову скоро савршену форму “певања и мишљења”
постренесансног човека? Есеј је, заиста, настао као форма изража-
вања меланхоличности и сумње интелектуалца постренесансног
доба. Након широког размаха чулности и претеривања у обожа-
вању човека као самодовољног микрокосмоса, одјекнули су (већ
од XVI века) сасвим друкчији тонови с велике лире људске осећај-
ности. Барок је сав зароњен у таму, најежен од осећања близине
смрти; поред све његове веселе и китњасте спољашњости, нешто
дубоко мрачно и опасно дише испод коре барокне стварности.
Микрокосмос више није тако сигуран у себе; он схвата да је тешко
борити се са стихијама овог света, а не бити побеђен. Мишел
Монтењ, творац есеја, долази до нове форме управо захваљујући
том новом погледу на свет, прожетом болним осећањем измењене
перцепције.
У својој учено и умно писаној студији “Апологија земаљског
живота: Мишел Монтењ и заокрет ка себи”, Светозар Поштић је
кренуо у потрагу за мисаоним светом онога који је есеј као форму
подарио европској и светској књижевности.
Човек се окреће самом себи
Студија Светозара Поштића о утемељењу постренесансног ан-
тропоцентризма у Монтењевим огледима не би била тако темељ-
на да се Поштић није осврнуо на историјске услове епохе у којој је
Монтењ стварао. Било је то доба крвавих верских ратова, који су
раздирали Европу и разарали живо ткиво њених хришћанских
основа. Управо нас то подсећа на чињеницу да је Монтењево окре-
тање антици било, између осталог, бекство од стварности која се
претворила у страву. Ако је хришћанство инквизиција и Тридесе-
тогодишњи рат, ако је хришћанство у Француској Вартоломејска
ноћ, онда се од њега мора бежати у aurea aetas античке првобитности.
То је, између осталог, разлог због кога у Монтењевој “Аполо-
гији Рајмонда Себонда”, која би требало да брани хришћанство,
Свети Павле и блажени Августин бивају цитирани много мање
него Лукреције и Цицерон. Монтењ јесте конзервативан и опре-
делио се за римокатолицизам, али само зато што га, како сам
признаје, љуте све крајности; бити католик у том тренутку, како
Поштић уочава, значи бити уз краља и чувати своје привилеги-
је, макар човек ни не погледао на Христа и макар порицао Свете
Тајне, попут покајања.
Слика епохе код француског мислиоца, по Поштићу, овако је
дата: “Криза католицизма, слабљење цркве, нова открића, пот-
пуно прихватање античких уметничких форми и ставова, као и
повећана потреба за толеранцијом и слободом – све се то осећа у
есејима”.
Једном речју, како нам поручи краљевић дански, “време је
искочило из зглоба”.
Хамлетовска дилема Монтења
Епоха у којој је Монтењ понудио своје огледе је, да тако кажемо,
“хамлетовска”. Шекспирова трагедија најбоље одражава сумње,
смутње и колебања који су били захватили оновременог човека.
Пишући о овом делу, познати руски хришћански философ, све-
штеник Павле Флоренски, указује да се главни драмски сукоб у
“Хамлету” састоји у “наизменичној смени јунакових свести, које
се међусобно искључују, а која се одвија на такав начин да једна
свест смењује другу пре него што потоња стигне да се испољи
својим сопственим делoвањем”.
Шта доводи до такве смене Хамлетових свести?
Флоренски сматра да је у питању велика теомахија, “борба богова”,
која код гледаоца, макар и не био свестан ове чињенице, води до
“мистичког ужаса”.
Он додаје: “Ближи се велики крах, велики преврат. Али ни то
није оно најстрашније. Нису страшне околности које доводе до
великог краха, страшна је подривеност дубљих слојева стварно-
сти – трулост у корену је страшна. /…/ Натрули нису само људи
и њихова воља; натруо није само спољашњи поредак; није само
остварење правде натруло – сама правда је натрула, натруло је
животно начело, натруо је, страшно је то рећи, бог, који празним
очима гледа у то тмурно небо. Безбожност – хладноћа – равноду-
шност.” Време је искочило из зглоба и краљевић, у коме се боре
две свести, дубоко је несрећан. Он оптужује себе да је слабић,
али није; једноставно, расцеп у његовој души је несавладив. По
Флоренском, “у тренуцима кад једна свест не паралише другу,
он силовито реагује, енергично поступа, што говори о његовој
окретности, храбрости – његовој довитљивости и несутрашиво-
сти./…/Међутим, после сваког замаха почиње повлачење. Жустар
разговор с мајком изазива сметеност, убиство Полонија – кајање,
борба с Лаертом – потиштеност; може се рећи да се сваки његов
испад завршава душевном пустоши.” Флоренски додаје да све
силе пакла не могу од Хамлета да отму његову бесмртну душу,
али да он, у времену које се мења и креће ка нечем сасвим другом,
епохално новом, не може да носи терет свести доба које наступа.
Погинувши као херој, иако не на ратишту, Хамлет заслужује да га
јунак пролазећег доба, Фортинбрас, чија свест није расцепљена,
сахрани као себи равног. Иако је Хамлет суров, неуравнотежен,
окрутан, он је такав са великом муком и, како каже Флоренски,
“не можемо да га не волимо због његовог благородног срца, због
његовог ума прожетог меланхолијом и проповедничком свешћу
о “испразности живота”, због његовог безграничног страдања у
трагању за истином.
Шта је само језгро Хамлетове дилеме?
Обраћајући се Розенкранцу и Гилденстерну, краљевић каже
да признаје сву лепоту Богом створеног света и човека као круне
стварања, али да је за њега све то “квинтесенција прашине”.
Шекспирова дела су аутентичан израз духа пројављеног у до-
ба Мишела де Монтења. Монтењевске теме и двоумице драмати-
зоване су управо у трагедији данског краљевића, на шта указује и
Светозар Поштић у својој студији.
Ђорђе Јевтић
Вредна књига о духовном сјају царскога града
Лела Марковић, Призренски поменик, издање аутора,
Призрен-Београд 2015.
Настављајући да исказује обол своме граду, песникиња Лела
Марковић је после Антологије песника и песама о Призрену, у ко-
јој је један од аутора, убрзо прионула на нови посао представља-
ња Призрена. Овога пута је сачинила хрестоматију текстова у
којима се представљају најважније личности из историје, култу-
ре, просветарства и других области, оник који су рођени или су
живели и радили у Призрену и околини у размаку од безмало
осам векова. Ради се о подугачком списку од осамдесетак знаме-
нитих личности, које су, свака на свој начин и у свом домену, ис-
писивале славну и тешку историју града који је, не случајно, у свом
најсјајнијем периоду био и средишта кратке српске царевине.
Да ли игром историје, али свакако симболично, вишевековна
прича о Призрену и знаменитим Призренцима почиње и завр-
шава се и у овој хрестоматији представљањем тројице његових
највећих духовника, Светог Петра Коришког, првог српског
патријарха Светог Jоаникија Другог и последњег преминулог
патријарха Павла. Између њих у књизи Леле Марковић, захва-
љујући њеном великом труду, ређају се творци српске историје,
културе и духовности, почев од краља и цара Стефана Душана
Немањића и Јакова Серског, књижевника, сведока и учесника
проглашења прве српске патријаршије и српског краљевства у
царство и првог игумана Душанове задужбине Светих Арханђе-
ла, чију је изградњу водио.
Том периоду славног призренског средњовековља припадају
Старац Григорије, иконом и градитељ цркве Светог Петра Кори-
шког, један од писаца житија Стефана Дечанског, краља Душана
и архиепископа Данила Другог, затим Лазар Хиландарац, који је
направио и 1404. године поставио први механички часовник у
Кремљу. Часовник је радио не само дању, како је то било уоби-
чајено до тада, већ и ноћу, и то чак 217 година без прекида, и није
означавао сате ударима човека, већ механизма у облику човека.
Сем великих српских задужбина које су у Призрену подигли
цар Душан, краљеви Драгутин и Милутин, па млади краљ Марко
Мрњавчевић, том и каснијем периоду призренског задужбинар-
ства припадају и овде представљена породица Владојевић, ктитор
цркве Светог Спаса, породица Коракевића, Киризмића, Тутића,
браће Руњић и Влахић и бројних других. А ту су касније и многи
други дародавци, доброчинитељи, који су својим прилозима, ра-
дом и градитељством, чувањем првих српских књига и докумена-
та уграђивали камичке љубави према свом граду и свом народу.
Тако је, примерице, кроз породицу попа Симе Поповића, која је
брижно чувала изузетно значајна документа и рукописе, попут
Повеље Стефана Дечанског из 1326. године, Хрисовуље цара Ду-
шана и чувеног Душановог законика, представљена читава гол-
гота и српског национа и његових најстаријих и највреднијих
историјских докумената.
Једна од стожерних институција, коју су са огромном љубављу
и поштовањем изграђивале и физички и духовно-просветарски
уздизале генерације Призренаца, свакако је Православна приз-
ренска богословија, на чијем је стожерном месту њен творац,
главни добротвор и чувар Сима Андрејевић Игуманов. Али, пре
њега, прву школу у Призрену основао је Србин из Хрватске Ни-
кола Мусулин, књижевник, дародавац, национални радник, пес-
ник, устаник. А ни Богословија не би била основана да у томе није
помогао и код турских власти издејствовао сагласност познати
руски конзул Иван Степанович Јастребов. Он је у два наврата у
Призрену провео укупно 13 година и за то време штитио Србе,
изучавао њихову историју, народно стваралаштво, прокрстарио
Метохијом уздуж и попреко, откривајући притом остатке сруше-
них српских цркава, манастира, гробаља и других белега. “Под
Призреном ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом
лебди Божје проклетство”, записаће Јастребов и уз то изрећи про-
гнозу која се данас остварује: “На Косову су Срби изгубили цар-
ство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског
полуострва и будућност српског народа”.
Један од сведока и утемељивача, први учитељ и ректор Бого-
словије Илија Ставрић, заправо је и први новинар, покретач и
уредник првог српског листа на Косову и Метохији под именом
“Призрен” исте те 1871. Године, када је и Богословија почела са
радом. Он је заправо предухитрио турску власт, која је имала
намеру да покрене званично гласило, хитно отишао у Београд,
набавио српска слова и са собом довео и словослагача Максима
Давидовића, ангажовао преводиоца и покренуо лист који је изла-
зио на српском и турском језику.
У зој плејади призренских богослова, касније професора, књи-
жевника и националних радника, чији значај, захваљујући труду
Леле Марковић, поново избија на светло дана, једно од најиста-
кунутијих места припада Петру Костићу. Његово име срећемо у
овој књизи на више места, јер је он аутор многих биографија и
догађаја представљених у четири књиге и у десетине радова.
Када је реч о Богословији и призренским духовницима, ђаци-
ма и професорима, незаобилазна су имена два српска патријарха,
Варнаве Росића и Гаврила Дожића, али и проте Стевана Дими-
тријевића, двоструког ректора призренске Богословије, оснива-
ча и првог декана Богословског факултета у Београду, почасног
доктора атинског универзитета, великог духовника, који је, како
Оливера З. Дуњић
Неписани дани
“Љуљашка”, Душица Ивановић, КК “Иво Андрић” Земун и КК “Београд”, 2015.
Не знам где си, није ми то ни важно.
Знам да је место на коме си добро за тебе.
Душица Ивановић
Сваки пут кад су почињали векови, да јесу, увек је потврђивала
жена. Измишљена или стварна, свакако јунакиња.
У српској књижевности на овом, ипак младом књижевном
језику, зачињао се 20. век у Лазе Лазаревића, прве кораке чинио
Ћипиковим шетњама понад Далмације, а један голем, тежак као
црна земља, онакав какав је био и његов човек, обележио је доба.
Био је то корак Борисава Станковића.
Књижевност је као јунаци Душициног Заласка, али не прет-
вара секунде у минуте, већ деценије у трен, књижевни трен, који
траје од Лазаревића до Борисава, који јесте дуг, који јесте болан,
који јесте порођај, рађање и рођење књижевног 20. века.
Кад се, календарски бар, тај век двадесети увелико захуктао,
сада и у оним текстовима који су књижевни онолико колико им
књижевност није повод, већ се четовало и ратовало. Тада је једно
гласно књижевно биће признало да има главобољу: од века, од
текста, од жене. Шта би то књижевно биће рекло да се нашло пред
признањем Душице Ивановић: “Нећу потрчати за аутобусом.”
Сасвим неспреман на књижевни шок, шокирао се Јован Скер-
лић пред много неметафоризиранијим исказима и посведочио
истину о којој тек треба причати: емотивно-ментални вихор срп-
ског текста 20. века почео је Исидором Секулић.
Иако се, нужно и ипак смело, поставља питање да ли би, да је
претекао Први рат и дочекао Чарнојевића, Скерлић затражио по-
миловање и признао да огољеном срцу није само у поезији место,
једнако се, нужно и отворено, и одговара изговором да је жена
добар мотив и добра епизодна јунакиња, са све Земком, којој Но-
беловчев, а епски јунак не одолева зато што је види заљуљану.
Љуљашка српске књижевности младе, која нирвану доживља-
ва кроз наслов једне песме, а не проживљава је кроз непосредан
увид у учење о њој, претекла је столеће и зањихала се у редовима
Душице Ивановић, надлетела је двадесети књижевни век.
Тај књижевни век није дочекао старост. Ни средина столећа
није била кад је скончао од − прскања дамара. Српска проза није
успела да се врати оном месту на ком је стао мали принц српске
књижевности: Растко Петровић.
Као што су из свакодневице ишчезли споменари и као што је
постало друштвено непожељно признати да се дневник (ипак)
пише, тако су и из књижевности у те “неписане дане” пребегле
оне текстуалне ноте које творе исповедну прозу, а њено име се
стало користити за сладуњаво-патетичне почетничке записе ве-
ликих људи. Тек кад се код Душице Ивановић прочита шта људи
говоре, спознаје се истина о човеку, који се оглашава кроз Препо-
знавање, али право лице показује у Смирају: тај човек је жена, и
то мајка.
Тако и зато емотивно-ментални круг српске исповедне прозе
21. века отвара Душица Ивановић. У њој нема исидоријанства, она
је, ако мора бити жена, пре, додуше ненаративна, Даница Марко-
вић, она која станковићевским темама прилази ћипиковски, што
је Андрићева чаробна формула, која се, на крају, одмакла од стаза,
предела и немира и преображавањем епа у повест и повести у еп
доспела у српски књижевни канон. Душица Ивановић, пак, не на-
јављује пуку текстуалну, земну или физичку трансформацију, она
наговештава трансцеденцију, и ту се одваја од оног тока у који је,
не својом вољом, сврстана искључиво због језика на коме пише.
Полигенеза мотива, одавно доказана, пречесто и лако барата
временом, кроз које релативизује и сам чин рођења. Је ли рођен-
дан онај дан кад се родило или онај трен кад се свету обзнанило,
питање је којим се манипулише судбином, али и философијом
и религијом. Епифанија, пројављивање суштине и сврховитости
једног бића, уколико је својствена само једном добу и једном жи-
воту, у једном животу, не мора се свету потурати кроз мистичне
култове, круте заповести, неразумљиве догме и закукуљена сти-
хована пророчанства! Довољна је, раскринкавајућа је, дражесна
је, епифанична је истина Душице Ивановић: “Срца су иста.”
Зато што храбро обитава између рођења и епифаније, зато што
живи те некрштене дане као једине своје, ауторка с пуним правом
сме, може и мора да понуди човечанству оно што би у неком
другом веку била само лична белешка о интимном поразу (или,
биће ипак, о победи!). На неком другом месту, у свесци или фајлу,
на неокњижевљеном простору, списатељица би била линчована
од стране свих женских васељена само зато што је храбра, што
значи − искрена.
Свесна да је између странице нејавног, личног записа и стра-
нице живе или електронске књиге граница непробојна, а невиди-
ма, Душица Ивановић, и смирено и мирно, мудро а не помирљиво,
баца белу марамицу у лице свету, изазива га на емотивно-ментал-
ни двобој још једном истином: “Не покушавам да побегнем.”
Списатељица, која не дочарава, него предочава универзални
женски свет, збирком у којој је сваки наслов име хромозома, чак
и када синонимним низовима гради, зида, твори и обзнањује
женски ДНК 21. столећа, иако олакшава само читање, опет мудро
и опет нескривено указује на чињеницу да суштинско ишчитава-
ње и дијагностично учитавање њеног дела нису могући ако чита-
лац себи не призна да и сâм живи у неписаним данима.
Милорад Прелевић
О књизи Сапутник и сабесједник
Хорхе Луис Борхес, писац који је обележио ХХ век, замишљао
је рај као библиотеку са бескрајним бројем књига. Аргентински
приповедач није доживео еру интернета и појаву електронских
читача и тешко је претпоставити како би одговорио на све гла-
сније повике да Гутенбергова галаксија броји своје последње дане.
Част писане (штампане) речи одбранио је Умберто Еко саопштив-
ши да су гласине о смрти књиге претеране и да је кроз истори-
ју било много примера запажених иновација које су претиле да
прогутају све претходнике, али – нису: фотографија није убила
сликарство, филм није потписао смртну пресуду фотографији, а
возови и даље постоје напоредо са аутомобилима и авионима.
Књига засигурно никада неће умрети, али велико је питање
шта ће се догодити са часописима за књижевност и културу.
Широм света часописи са овом тематиком се гасе или у најбољем
случају настављају да излазе искључиво у електронском облику.
Док се у бившој Југославији број часописа посвећених питањима
културе изражавао са три цифре, данас би се, када говоримо о
Србији, све оно што је опстало могло набројати на прсте две руке.
Зато се олекује да ствари не стоје боље ни када је српски народ
у дијаспори у питању. Ипак, два часописа за културу већ дуги низ
година истрајавају у тежњи да однегују и сачувају језик, тради-
цију и духовност међу Србима у расејању. Један од њих “Људи
говоре”, на српском и енглеском језику, излази већ 9 година у То-
ронту и управо га држите у рукама, док други излази у земљи
Викинга, двојезично на српском и шведском језику, свака два
месеца почевши од јануара 1998. године, под називом “Дијаспо-
ра”. Тираж овог “осамнаестогодишњака” већ годинама се креће
између импресивних 2000 и 2500 примерака.
Оснивач и уредник “Дијаспоре” Ацо Драгићевић објавио је
књигу Сапутник и сабесједник, избор најзначајних прилога об-
јављиваних у часопису током безмало две деценије постојања.
На више од триста страница Драгићевић је сакупио текстове
који најбоље осликавају савремена културна стремљења српског
народа. Приређивање ове антологије није био нимало лак посао,
поготову ако се имају у виду имена сарадника који су обележили
“Дијаспору”. Ауторске текстове у овом часопису, између осталих,
објављивали су: Милорад Павић, Милован Данојлић, Алексан-
дар Гаталица, Драган Лакићевић…
Књига је тематски подељена на пет одељака, при чему сваки
део функционише као засебна, заокружена целина. Уводно по-
главље под називом Слово о српском језику и писму разматра
историјат српског језика, осветљава положај српског језичког кор-
пуса у садашњем временском тренутку и истиче посебност и
непроцењиву вредност српског ћириличног писма. Ваљало би
истаћи Слово о српском језику проф др. Александра Ломе, беседу
изговорену на Годишњој скупштини Вукове задужбине, која је
слово о језику као носиоцу националног идентитета, као и текст
проф. др Драгутина Фуруновића Ћирилица се развила из грчког
писма, који је концизан преглед историје ћириличног писма.
Одељак Истините и друге приче отвара потресна прича Митра
Шарића Никољдан у Пребиловцима. Реч је, заправо, о одломку из
необјављеног романа, који говори о селу Пребиловци у доњој Хер-
цеговини, на граници са Далмацијом, једном од највећих страти-
шта српског народа у новијој историји. Ништа мање је потресна
прича Тихомира Левајца Прича о човеку који је изгубио енглески,
с тим да овде у фокусу није стратиште једног народа, већ интим-
но стратиште појединца. Наиме, реч је о старцу који непосредно
пред смрт изненадно изгуби способност говора на језику којим се
деценијама служио у својој новој отаџбини. Његова душа, до тада
заробљена у пространствима туђег језика, накратко проналази
мир у језику који је старац посисао са мајчиним млеком. Трагика
која исијава из самртникове исповести оцу Василију до темеља
ће потрести и самог свештеника. Јер, човек који је проживео век
у туђини, у туђем језику, међу туђим људима, умире сасвим сам и
једини траг о његовом постојању на овом свету јесте траг на души
оца Василија. Симболика старчеве смрти представља подсетник
и опомену, како људима који живот проводе далеко од завичаја,
тако и онима који тек намеравају да се у туђину отисну.
Када је реч о поглављу Радости и туге туђине, требало би
скренути пажњу на кратак опис фреске Светог Василија Остро-
шког на спољном делу звоника цркве Светог Саве у Стокхолму.
На месту где се завршава светитељева лева рука, израђена је чесма
и из испружене руке и полуотворене шаке изливених у бронзи
истиче вода. Мало је познато да је ово уметничко дело јединстве-
но у свеколиком православном свету.
Предраг Драгосавац написао је надахнуту репортажу о својој
новој домовини Хвала богу да постоји Шведска! у којој се са сетом
осврнуо на прве дане проведене под небом Стокхолма. Такође,
поглавље Тамо и овамо доноси занимљиво сећање Младена Ан-
ђелкова Булута на месташце Каћ, које, како каже, издалека на
Шведску изгледа. Ту је и текст Предрага Спасојевића о злати-
борском селу Мачкату, које би трабало да постане путоказ за сва
остала сеоска подручја у Србији.
Последњи одељак носи назив Њ. В. Књига и представља праву
посластицу за све љубитеље писане речи. Чланак Плава књига као
плаво небо говори о најзначајнијој књижевној едицији српског на-
рода, легендарним плавим свескама Српске књижевне задруге, ко-
је су као и наш народ расејане диљем земљиног шара. Широм све-
та могу се пронаћи чак књиге из првог кола СКЗ, које су исеље-
ници у далеке крајеве брижно чували као парче родне груде, топ-
лу успомену на матерњи језик. Од великог је значаја разговор са
Васом Михаиловићем, најзначајнијим српским писцем у дијас-
пори, у којем чувени професор говори о очувању српског језика,
судбини ћирилице и будућности српског народа. Анђелка Цвијић
у тексту Има ли усмено стваралаштво граница? указује на злоу-
потребе и својатања народних песама које је сакупио Вук Стефа-
новић Караџић.
Књига Сапутник и сабесједник јесте ковчежић препун духов-
них драгоцености. Од велике је важности текст о Мирославље-
вом јеванђењу, заправо о судбини једне исечене и украдене стра-
нице Јеванђеља. Колика је само вредност упознавања читалачке
публике са Букваром инока Саве штампаним у Венецији далеке
1597. године! Или чланак о преводу књиге Живот Светог Саве
Николаја Велимировића на шведски језик. Православне новине
из Стокхолма објављивале су ово дело три и по године као фељ-
тон у 45 наставака. А шта тек рећи за својеврстан каталог српских
библиотека у иностранству и податак да лична библиотека Ђорђа
Николића из Чикага броји близу 10.000 књига на српском језику и
сматра се највећом српском приватном библиотеком у дијаспори!
Вредне српске библиотеке могу се пронаћи на свим мериди-
јанима и сасвим је извесно да књиге на српском језику имају бу-
дућност. Такође, непорецива је истина да би у Борхесовој рајској
библиотеци запажено место заузимала књига Сапутник и сабе-
сједник.