04.
Радомир Батуран

Јаук Ораовице

(Одломак из романа у рукопису “Кукасти над Србијом”)

Оче мој!
ако ме ова чаша
не може мимоићи
да је попијем,
нека буде воља твоја.
(Матеј 26, 42)

Гост часописа “Људи говоре” био је тада ротердамски прота о.
Војислав Библија. Уз то што је био прави чувар стада Божјег, Бог
му је дао и таленте појца, вајара и сликара. Излепили смо плакате
у свим црквеним салама па нисам хтео да заобиђемо ни цркву
Архангела Михаила на Делевару, чијим парохијанима није добар
ни један патријарх ни владика Српске православне цркве па су
отишли у неку грчку непризнату цркву. Пре него што су отишли
у поновни раскол, и сам сам ишао у ову цркву па ме замолише у
Клубу часописа да их ја позовем. Њени парохијани су већином
пореклом из Баније и са Кордуна, а отац Воја је из Книна па је био
ред да их позовемо.
Свратих у црквену канцеларију. Затекох старог фишкала Да-
видовића, како га је наш пилот-ловац Ђорће Стојановић звао.
Радо је прихватио позив и поставио плакат на огласну таблу
поред улаза у цркву. А онда се подсетисмо и на старо дружење
на Слави цркве и нашег заједничког пријатеља, пилота-ловца
Стојановића. Питам га долази ли господин Стојановић у цркву
пошто га одавно нисам видео. А сада у овом хаосу почетка аме-
ричко-европског бомбардовања Србије не стижем ни да га позо-
вем телефоном. У подне демострације, увече демонстрације пред
америчким конзулатом па смо сви избезумљени јер нам је сва
родбина у Србији.
– Зар не знаш!? – чуди се г. Давидовић.
– Шта? – препадох се оног најгорег.
– Па он се вратио у Србију чим је бомбардовање почело.
– Како вратио? Сам у његовим годинама?
– Сам. А с ким би друго – и ту застаде, па настави:
– Јесенас смо овде заједно прославили црквену и његову славу.
Славили смо му јесенас и 87. рођендан. Пред свима за столом тада
нам је рекао да се враћа у Србију да је брани и својим гробом. Баш
тако је рекао! И чим је почело ово несретно бомбардовање одлетео
је за Будимпешту. Јавио нам се да је једва стигао до Београда.
Купио је стан у згради близу Панчевачког моста. Тек што се
сместио, бомбардовали су Рафинерију у Панчеву. Никада није
саопштено зашто је пилот раније испустио једну бомбу и погодио
ту зграду у коју се несрећни Ђока уселио. Тако је наш злосрећни
пилот Ђорђе Стојановић изгорео у свом стану. Кажу да су од њега
и свега његовог из стана пронашли само огорелу авијатичарску
значку пилота Краљевске југословенске авијације, од које се Ђока
није одвајао ни у изгнанству. Носио је на огорелим грудима на
ланчићу. У борби против Трећег Рајха нагоре код Смедерева, а
сада против Четвртог Рајха код Панчева. Оба пута је јуришао да
брани своју Србију. Пре у тридесетој – сада у осамдесет осмој.
Са овом истином о српском пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу
остао сам све до 2016. када сам и сам отишао у пензију и решио да
је започнем у Србији, у којој сам остао пет месеци.
Позваше ме из Ниша да представим часопис “Људи говоре” и
тек објављени роман “Кустос Мезезија”. О роману су говорили
Љубиша Митровић и Иван Цветановић, оба професори са Ниш-
ког универзитета. После смо отишли на ручак у чувени нишки
ресторан “Стара Србија”. Уз специјалитете ресторана и добро
вино, наставили смо теме започете у Медија-центру, а завршили
личним.
Професор Митровић је имао рођаке у Торонту, а Цветановић
сина и разведену жену у Лос Анђелосу. Њихове приче изискују чи-
таве романе, а моја само епилог већ написаног рукописа романа
о пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу из Ораовице у Грделичкој
клисури. Рекох им да ћу данас покушати да нађем то село пре по-
вратка у Крушевац, где сам живео пре одласка у Канаду, а где
и сада боравим када дођем у Србију. Објаснио сам им да је у
Ораовици рођен пилот-ловац Ратног ваздухопловства Краљевине
Југославије, поручник Ђорђе Стојановић, који је обаорио три
немачка авиона у Одбрани Београда 1941, а овај трећи је и њега
запалио. Напоменух им да сам га срео у Торонту и да пишем
роман о њему. С уздахом је спомињао “шум Ораовице” и “дед-
Менка”. Рекох им да хоћу и сам да осетим тај шум и да сазнам што
више о главном јунаку свог романа.
– Тај авијатичар је пријатељ тетка-Росе Сомборац, која је била
сестра моје мајке. Својим колима сам га одвезао на аутобуску
станицу да се врати у Београд баш у време Нато-бомбардовања.
Нисам имао где да паркирам па је он изашао пред улазом у
станицу. Од пртљага је имао само ону пртену торбу о рамену коју
сад сви носе. Био је у поодмаклим годинама, али прав к’о стрела.
Поносног држања, са негованим белим брчићима. Имао је велики
ожиљак са једне стране лица.
– Јесте ли чули шта је било са њим? – питам.
– Чуо сам. Погодила је америчка граната зграду у којој је купио
стан и изгорео. Причају да га је ватра пратила као удес. Запалио
му се авину 1941, а сада изгорео у стану када се вратио у Србију
после 50 година.
– Идем и ја с вама да видим село пилота Стојановића – поскочи
колега Цветановић.
И кренусмо. Невероватно како га лако нађосмо. У колима ни-
сам имао Џ. П. С. Иако имају две Ораховице и једна Ораовица у
том крају у околини Лесковца, ми изађосмо са ауто-пута баш у
Ораовици. Заправо, то је био и последњи излаз са тог ауто-пута
јер се, после 2-3 километра, завршавао и градио његов продужетак
према Македонији и Грчкој.
Из Стојановићевог “Сећања из рата” и сталног спомињања
“шума Ораовице”, осетих тај шум и према њему скренух на први
излаз. После сам сазнао да је то и последњи. Иако се из наставка
ауто-пута, према југу, чује јако сврдлање компресора, бушача,
оргање багера, препознах устаљени шум у ваздуху кроз отворен
прозор. Зауставих пред првом продавницом на улазу у Грделицу
и питам где се налази село Ораовица.
– Ораовица или Ораховица? – пита ме млад, али проћелав чо-
век, са раскопчаним, умазаним радним мантилом.
– Можда и Ораховица, али мој пријатељ, чију кућу тражим,
баш изговара име свог села овако без “х”.
– А како вам се презива пријатељ?
– Стојановић.
– Хм, овде нема Стојановића.
– Ма он је из Торонта па му се родбина, можда, и другачије
презива.
– Па знате ли још ишта о тој његовој родбини? Неко име...
– Знам. Мој пријатељ Ђорђе Стојановић, предратни пилот,
стално је помињао “деду Менка”.
А! Па то су Менкови! Што не кажете одмах?
– Па не знам да их тако зовете.
– Ене, право преко Мораве! Оно је Ораовица, а Ораховица је
преко оног брда, петнаестак километара одавде. Има једна и код
Лесковца, према Косову... Али ви тражите ову...
Почеша се по глави и рече:
– Сачекајте, поћи ћу и ја с вама.
Уђе у продавницу и одмах се врати, али без оног мантила.
Уђосмо у кола. Трговац Зоран седе поред мене да ми показује
куда да возим.
– Заокрените преко овог вијадукта изнад ауто-пута и Мораве па
возите улево низ Мораву. Прва велика кућа, на почетку Орао-
вичког поља, то вам је кућа Менкових. Они су мало чудни. Ни с
ким се не друже па сам пошао да би вас примили. Супруга млађег
Менковог сина је из моје фамилије.
Чим пређосмо вијадукт и заокренусмо низ Мораву, сустигосмо
једну млађу жену.
– Зауставите. То је Менкова снаја Горица. Да је питам има ли ко
од мушкиња кући.
Изађе Зоран, а колега Иван и ја погледасмо се сумњивим
знацима:
– Колега Батуране, тако вам је на Југу Србије. Људи су непо-
верљиви. Газили их Бугари, Шиптари... па су сумњичави.
Уђоше Зоран и Горица у кола па настависмо. Нисмо се возили
ни два кулометра, Зоран ми рече да зауставим. Горица изађе из
кола пред малим вратницама на имању, а нама рче да продужимо
и уђемо првим коловозом десно пред кућу. Ту нам Зоран опет
рече да се Менкови слабо мешају са осталим у селу па она неће
да улази у двориште свекрово у колима са непознатим људима.
Мало сачекасмо да она уђе у кућу па онда заокренусмо коловозом
на имање и заустависмо пред самом кућом на ливади.
А оно имање сакривено, к’о из бајке, пространо и све има:
воћњак порд куће, њиве иза, под стрњиком и крстинама кукуруза,
виногради у страни... У продужетку велике старе куће још једна
већа, а онда поодмакнуте штале. Ову завалу Менкових одоздо
подупрла обала Мораве, а са југа Бистрице. Свуда унаоколо ове-
ћег поља заокружила га блага брдашца, сем оних оштријих на
северу, међу која се увукла клисура, па стрче и стрмо и страшно.
А шум Ораовице више је у мојој меморији, него у ушима. Јауче
некакав дрндав звук, више као одјек над водом и јаук из клисуре
од оног силног сврдлања са ауто пута који се гради.
Дочека нас старина Љубиша, на ког је прешло чукундедино
име, што се и у породици Стојановића и у селу сматра великом
чашћу. Изађе на двориште и Горица, старија снаја, да нам искаже
добродошлицу. Љубиша је братанац мог пилота Ђорђа, иако се
сада и он примакао стричевим годинама. И он прав као и братанац
му Ђорђе, метар у раменима, а два сврх пета до на теме. Права
људескара, уредно обријан, без бркова. Гостопримно осмехнут,
иако му је сва природа, од гласа до стаса, одавала стричеву пре-
кост и набуситост.
Ми хоћемо да останемо на овој рајској ливади испред куће,
поред воћњака, иако на њој нема ни столица ни стола. Октобар
је, небо стуштено, а поље, воћњаци, њиве и виногради прекрасни.
У миру и задовољству да су плодове донели и чељад и благо, који
су их обрађивали, нахранили и обезбедили за зиму која долази.
Љубиша ни да чује да разговарамо пред кућом. Уђосмо и у трпе-
зарији и кухињу заједно, где нас уведоше. Затекосмо Љубишину
жену Веру, млађу снају Марину и унуку Снежану која завршава
средњу школу у Лесковцу. Старији син Ивица, са супругом Гори-
цом, сином Владимиром и кћерком Биљаном живи у новој кући у
продужетку, а млађи син Богомир, са сином Драганом и кћеркама
Снежаном и Тамаром, живе са родитељима у реновираној кући
чукундеде Менка. Одмах нас Љубиша послужи његовом питком
комовицом, а снаја Марина кафом. Понудише нас и ручком, а ми
им објаснисмо да смо устали са ручка пре сат времена.
Пређосмо на разговор о њиховом и мом пилоту Ђорђу Стоја-
новићу, емигранту из Торонта. Љубиша изнесе фотографије, поро-
дично стабло. Видесмо ликове свих, од Ђорђовог оца Светозара,
краљевог судије, а ораовичког Толстоја, који је напустио краљеву
службу и дошао на имање деде Менка, до Ђорђа и брата му Вла-
димира. Видесмо и њихову рано преминулу мајку Лепосаву и злу
маћеху Равецу. Видесмо и све чланове Љубишине фамилије.
Би нам жао да не видесмо ни једну фотографију Јована Силног,
и деда-Менка.

Стране: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Драган Ранковић
Бетовен из грамофона

Властимир Станисављевић Шаркаменац
Брезов листић – Оливера

Милосав Славко Пешић
Исаија

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021