Манифест побуњеног

се, изненада, међу њима појавио шарени мужјак, који је стао да
разгони остале од хране. Били су изненађени и они и ја. Шарени
голуб је употребио насиље да би растерао остале и обезбедио себи
сву храну. Питоме птице су покушале да му пруже отпор, али
безуспешно. Његови удари оштрим кљуном би их расплашили,
те би остао сам над тепсијом. Када би се најео, а слагао је у гушу
до кљуна, одлетео би остављајући им оно што није могао да
поједе. Остали су чекали да се изрод наједе. Тада ми паде на ум
да смањим количину оброка питајући се хоће ли доћи до промене
у понашању шареног. Смањио сам на толико колико је могао да
поједе један голуб. Шарени је прочитао моју тактику, па би први
слетео на тепсију да спречи остале да узму макар и зрно. Иза њега
би остала празна посуда. Остали голубови, видећи да је тепсија
празна, гладно су чучали на пречкама у голубарнику. Неки су већ
– било је пролеће – имали младе, и они су угинули. Њихови очеви
и мајке нису имали излаза. Очекивао сам да ће схватити свој
положај и да ће се на неки начин ослободити изрода, прогнати га
или подврћи општем реду. Али они то нису знали, или могли, да
учине. Предали су се судбини, понизно, немоћни пред похлепом
шаренога. Тај голуб је у њиховој машти, вероватно, израстао у
неко чудовишно биће, које се појавило са намером да их помори
глађу. Најзада сам тог себичног и похлепног голуба ухватио и
затворио у кавез.
Човек није голуб. Моје мало јато није могло да схвати шта му
се дешава. Да се појавио изрод и да га треба или онемогућити, или
уклонити из јата.
И људи се понашају као немоћни голубови. Човек учини ви-
ше: свесно пристаје да ради и живи за свог шареног, пристаје да
своје изроде храни својом крвљу и својим моћима. Иако смо
свесни да су Шарени Голубови наши крпељи, пијавице, алигатори,
изазивачи беде, ратова, несрећа. Добровољно смо се препустили
нашим Шареним Голубовима.
Појава личне својине и права на наслеђе условила је прву не-
једнакост међу људима, и одлучујуће утицала на будућа времена.
Од неолита људске заједнице улазе у имовинско раслојавање,
што ће утицати и на појаву неких особина, као што је себичност,
похлепа и суровост у односима појединаца и заједница, и других
друштвено деструктивних појава, на рат као врхунац свих зала.
На црним крилима себичности и похлепе долетеће нам из нај-
дубље прошлости ове три зле сестре. Себичност је истиснула чо-
векову урођену племенитост и битно изменила изворне кодове
људи као примарно друштвених бића. Настала је историјска у-
трка себичних за што више поседа, а са поседом што више друш-
твене моћи, која не осваја само материјална добра, већ и људе као
творце све нових и нових материјалних и цивилизацијских до-
бара. Када више нису била довољна материјална и природна до-
бра на територијама где је живела нека заједница коју предводе
појединци са увећаном друштвеном моћи, читави народи крећу у
освајања других народа и њихових добара.
Са становишта здравог разума неразумљиво је право наслеђи-
вања имовине, власти и друштвене моћи. По том праву краљица
би могла родити крме, њему припада престолонаследнички трон.
То се, на срећу, није десило, али се десило да се роде кретени (два
пута у енглеском и у једном случају у руском царству) и били су
владари! То је више од божанског права. Тамо где нема краљевине,
где су се одомаћиле тзв. демократије, кретен- наследник наслеђује
стотине милијарди вредну имовину и са њом огромну моћ над
милионима нормалне деце. Данас има наследника који могу
купити четврт планете заједно са становницима. Дакле, човек
сам по себи више није никаква вредност, моћ је посед, новац,
злато, оружје. Ми вредимо, појединачно, пет долара на сат, то-
лико би ММФ вредновао свакога свога роба, што је, у односу
на цену роба у античкој држави, по ценовнику из 395. пре нове
ере – пет пута нижа цена (тада се могао купити добар, јак, млад
роб за 10 драхми). Након 2.500 година ропског Система цена
роба је драстично пала, са тенденцијом даљег пада. Кроз 2.500
година роб ће морати да плаћа свој живот корпорацијском робо-
власнику, по садашњем курсу, 1.000 долара месечно; ко хоће да
живи, мораће да плати газди који је у међувремену купио све,
све што је материја и енергија, земља, ваздух, вода, сунце, небо
и друго. Ви који у томе нисте успели, гледајте где ћете да живите.
Планета ће бити власништво десет породица и заувек у њиховом
власништву путем наследног права. Уздати се да ће то бити
породице без наследника.
Стварајући државу као освајачко-одбрамбени Систем Једнога,
себичних и похлепних (нација, раса и појединаца), довршена је
врхунска организација друштва владајућих слојева о неједнако-
сти људи унутар државне структуре. Класично дело о државном
устројству, Платонова” Држава”, постало је теоријски и филозоф-
ски основ савремених држава. Идеја о људским заједницама као
неједнакима много је старија од овог узора. Платонова “Држава”
робова и господара, газда и слугу, обесних и бедних, похлепних
и себичних, оних који гину у ратовима за своје господаре, оних
који бивају физички и духовно унакажени бедом и прекомерним
радом, оних који нису никада осетили радост живота, слободу
и правду. Рече ли Луј XVI: “Држава, то сам ја!” Када се овако
поброје истине о држави (иако нису све исте, основна структура
и идеологија увек је – иста) као озакоњеном темељу насиља над
својим становницима, насиља над једнима и чувар добара и при-
вилегија мањине ради које и постоји. Основни задатак сваке
државе је да обезбеди насиље мањине над већином. У савременим
државама насиље прелази из руке у руку, од једних до других
структура економске и политичке моћи. То су тзв. демократске
државе, где је моћ власничких структура тако поуздано утеме-
љена да додатно насиље није потребно, осим у случају када се
масовно појаве криминалци и терористи. Тада та држава звизне
по зубима из све снаге. И древне и садашње државе штите при-
ватно власништво и власнике власништва. Човек гоља нема за-
штиту своје беде од државе, он сам по себи је пука, и за државу,
случајна биолошка појава, чији је задатак да увећава и штити
власништво и друштвене привилегије управљача. Сви други ви-
дови његове укључености у државне системе (лична слобода,
демократска права, заштита живота и сл) тичу се његове коже и
никога више.
Све цивилизације формиране у државе, како каже филозоф
Ману, створиле су свет општег непријатељства народа и раса:
“Све државе са којима се граничимо и њихове савезнике морамо
сматрати за своје непријатеље. Из истог разлога опет морамо
сматрати све њихове суседе за своје пријатеље.” Имамо ли ми
Срби неког суседа пријатеља? Окружени смо са све четири стране
непријатељима, као и они са својима. И они исто. Нигде два суседа
пријатеља. И тако спучисмо планетарни прстен непријатељстава.
И то називамо човечанством. Нигде две суседне државе нису
једну ноћ спокојно преспавале. Прича о сулудости. Историја су-
лудости. Од Платонове “Државе”, као класичне основе и фило-
зофије удруживања људских заједница, све је већ 2.500 година
исто. У Платоново време непријатељства су огрезавала у све
новијој и новијој крви. Мржња се камари до запенушености од
националних идеологија до геноцидних острашћености. Те је
све теже разумним људима да том стеченом капиталу мржње
на суседе можемо ишта супротставити. То су менталне атомске
бомбе. Кратко трају беневолентна стања мира и спокојства. Дето-
натори су у коферима појединаца, онога Једнога. Страх од тих
лудака нас је паралисао. Више немају никаквог обзира према
нама. Већ сутра две државе (или више њих) једна другој побиће
милион, десет, педест милиона, можда све... Таква могућност се
очекује; она је интересно регулисана. Један ће притиснути дугме
смрти. Ми пасивно чекамо тај час. Ми смо одувек на чекању за
једну од могућих смрти, смрти о којима одлучују наши владари.
Ниче каже: “Држава је организовани неморал... Изнутра: као
полиција, казнени закон, класе, трговина, породица; споља: као
воља за моћ, воља за ратом, завојевањем, осветом.” Маркс државу
види као организовани систем за искориштавање већине од
стране мањине.
Дуге нечовечне историјске околности учиниле су нас болес-
ницима, несрећнима, суровима, себичнима, похлепнима, бићима
стрепње. Такву моралну репутацију стекли смо пролазећи кроз
најсуровија бивствовања као верни поданици сурових господара,
племенских, националних, технолошких и верских вођа. Од бак-
терија до слонова нема створа коме је мање пристајало слуган-
ство, а ми га прихватисмо као судбину. Човек кроз своју слу-
ганску историју опстајао је на мањку духовне и физичке моћи
да овлада слободом коју је осећао као иманентни део свога бића.
Живот је проводио у негвама свога господара. Иако је господар
античовек, силник, неморалан, наказа похлепности, битанга. Ко-
лико смо потонули у глиб слуганства, изједначили смо се са
оним псом који је угинуо верно чувајући до смрти капут свог
умрлог господара. Тај пас је диван, али човек као пас није диван.
Слуганство је ушло у крв, постало друга природа. И најумнији,
од Конфучија и античких мудраца, до савремених филозофа и
идеолога, уверавају нас да људи морају бити вођени, да није могуће
устројити и усмеравати људске заједнице него успостављањем
власти над њима. Запањујуће чудна идеологија! Којом је уништен
човек као слободно биће, и претворен у чисту физичку енергију
у служби чувања капута свога господара. О, да смо само чувари,
ми за свог господара ратујемо, гинемо, градимо му пирамиде и
велелепне дворце, и бомбе правимо, да би наш господар могао да
господари и побије друге народе. Онај слободни, непокорени, део
човековог бића остао је донекле слободан да се бави културом
и уметношћу; науку је увек усмеравао господар, да служи њего-
вим интересима. Могу ли се порећи ове сурове чињенице? Ко
је наредбодавац такве историје? Да ли су је условљавали наши
животињски инстинкти? Да ли је то та подела људи на господаре
и слугане природна, па према томе једина могућа организација
друштва? Да ли су господари надљуди па им припада вођство над
имбецилима? Да ли је иједан од наших вођа и господара (краљева
националних и версих вођа и др) био Сократ, Спиноза, Гете, Тесла,
Ајнштајн? Или су се звали: Џингис Кан, Атила, Нерон, Ричард
Лавље Срце, Хитлер, Клинтон... Каквих је наказа и минораца
било на челу и најбројнијих народа! Најумнији – претпоставимо
да су такви и најчовечнији – и не могу да буду вође у Систему Јед-
нога, јер умност и човечност нису критеријуми да би некоме било
поверено вођство. Вођа се постаје по друштвеној моћи, или по
наследном праву. Ако тиме располажеш, можеш бити и кретен
(последњи кинески цар је био кретен, два енглеска краља, један
српски).
Човек одвајкада води две судбинске битке: за покоравање при-
роде и – они наши господари – за покоравање људи. Наша битка
за покоравање природе – унапредила је покоравање људи, на
жалост. Огроман технолошки арсенал за црпљење природних
сила и добара не би био могућ без људи који учествују у све већим
масама. Крајњи резултат биће тотално подређивање свих људи
интересима оних који су власници средстава за производњу. То
ће бити и крај човекове Одисеје. Човечанство ће убрзо бити то-
тално покорено. Ако властодршци не буду задовољни својим
произвођачима, посегнуће за 'кибордзима', или им чак ни они
неће бити потребни. То ће бити време без историје, о чему је, пре-
рано, писао Фукијама. Хоћемо ли, пасивни, сачекати такав крај?
Колико нас мисли о том тужном крају?
Систем моћи Једнога претворио је свет у перманентну кла-
ницу народа и раса, у планетарну арену немилосрдних. Сукобе
воде најјачи, увек у циљу да загосподаре другима. То су чинили
Асирци, Вавилонци, Персијанци, Стари Египћани, Грци, Римља-
ни. Сада то чине Амери. Сутра? Неко ће већ предузети крвави
освајачки рат. На челу тих освајачких похода ношене су заставе: