Манифест побуњеног

Неједнакост изазавана Системом иде до биолошке супре-
мације једних и онемогућености других да имају потoмство; јед-
ни су у положају да биолошки умноже потомство, а другима је
онемогућено да га имају. Повлашћени може да има онолико по-
томака и жена колико може да издржава. Многоженство једних
и принудна апстиненција других, прати историјске токове свих
народа. Породице богатих могу да имају велики број потомака,
други или померају брачне односе до у позне године, када је
биолошка репродукција прикраћена или онемогућена. Данас
ниже друштвене класе имају једно дете, све ређе двоје, многе
породице остају без потомства. Радник и нижи службеник не
могу да имају осморо деце, колико их је у последњој генерацији
Кенедијевих. У друштвима која су још у y знаку феудалних ус-
тројстава, неки Фарух ел Сабах има 151 потомка, сви принчеви
и принцезе! Њихови потомци ће се и даље масовно множити.
Мушкарац који има четири жене, по “закону”, оставља у про-
секу четири пута више потомака. Тај не само да је уживао у рас-
кошном сексуланом животу, већ је себе четири пута више мул-
типлицирао од једноженог. И на тај начин човечанство губи,
и губило је, могућност да се оплођује генерацијама које нису
биолошки супериорне, већ онима које су донеле поделе на имућне
и сиромашне. Ко зна какво бисмо човечанство данас имали да су
се рађали биолошки најспособнији.
Сва та дивна уметничка дела, тај чудесни геније човекове има-
гинације, ти велики људи невероватне даровитости, ти големи
научни умови – све то није донело срећу људима – оно рашта су
стварали. Они просто верују да ће уклето стање опште несреће –
престати, или бити неким чудом уклоњено, под дејством лепоте
и сазнања. Узалуд. Тим творевинама човековог духа није могуће
уклонити неједнакост међу људима, ни последице којима је
забијен глогов колац у срећу људи. Ни ти велики људи понекад
нису разумели да је још Хамурабијев закон од пре 3.500 година
озаконио неједнакост међу људима и данас на снази. Тешка
збиља одражавала се у тим делима, патили су ти духови због тога,
патиће и убудуће, али се пуком саосећајношћу не може решити
ова квадратура круга.

* * *
Дугачак је списак оних који нису знали да нам помогну. Могао би
се од тих имена начинити лексикон. У антологијски избор ушло
би око 2.000 имена. Није у питању немоћ њиховог умовања, већ
што су сви потицали из Система Једнога, њихово класно порекло
(Само један се отео томе проклетству), због ограничености миш-
љења друштвеним пореклом. Били су део Система, ма какав да
је, робовски, феудални, капиталистички, социјалистички. Не
знамо како је било пре појаве писмености. Али ни тада није мог-
ло бити антисистемских мишљења, јер ум је зазидан класном
свешћу и условљен општим својством људске природе. Једно је
мислити колико је атома у граму уранијума, или о гравитацији,
о замајцу на машини за производњу трактора, о егзактном у-
опште. Ту наш ум научно опсервира; наше друштвено биће ни-
је изневерено нити доведено у питање. Социјални ум је збир
карактерне а не математичке моћи. За изум из термодинамике
потапшаће те по рамену, а ако се бавиш неправдама, клепиће те,
свакако. Познати мудраци у прошлости припадали су Систему
у коме су живели. Конфучије је био царев саветник (Где би
он на цара!). Платонов чукундед је био атински краљ, а отац
племић; Платон је бранио државу робова. Аристотелов отац се
као лекар старао о здрављу атинских управљача; његов син је
био учитељ младом Александру Великом. Тацит је био сенатор
у Римском царству, као и Сенека. Бекон је енглески племић,
Гете је Фридрихов штићеник, богат човек; Свети Августин је
био добро ушушкани црквени великодостојник, али су његови
људи спалили Коперника, а Галилеја су присилили да се одрекне
својих открића. И побуњеног Савонаролу су удесили. Бертранд
Расел је лорд, Бергсон је члан Француске академије наука, где
сервисира капиталистички систем. Нежни принц Буда се згрозио
над човековом бедом и напустио двор; схватио је да је “човек
наследник властитих дела” и основао властиту светску религију
бекства из живота. Бенедето Кроче је министар просвете и
председник Либералне партије Италије. Дарвин је члан високог
енглеског друштва и отуда његова расистичка теорија. Волтер
је гроф. Ниче је са презиром писао о “нижим сталежима” као о
нижој врсти људи, које морају да воде одабрани. Шопенхауер се
згадио над светом, али му ничим осим песимизмом није узвратио
(Маркс је апсолутни изузетак, чудо друкчијег мишљења, али
његови многобројни следбеници широм света нису доследно
следили учитеља, управо су га искомпромитовали за дуга века).
Свуда наилазимо на мишљене условљено животном ситуацијом
онога који га изражава.

* * *
Земља је заједничка мајка свих људи и свих живих бића.
Лешници припадају свим веверицама и народима.
Банане – свим мајмунима и свој деци.
Пашњаци – свим срнама и лептировима.
Небеса врапцима и облацима.
Глад – никоме.
Имаш ли шта против, пријатељу?
Зашто није тако? И зашто ћутимо?

Систем Једнога, како га је први назвао Етјен де Ла Боеси, систем
је огромних вишевековних разарања. Вековима градимо циви-
лизације да бисмо их разорили за неколико дана или часова. Да
ли то у нама делује нека циклична рушилачка сила? Да ли је ру-
шење сопствених дела иманентно нашој природи, или је услов-
љено постулатима на којима су изграђена сва људска друштва?
Одговор на ово питање може бити само један: Систем, на ко-
ји и у овом погледу указујемо. Човек Система остварује најбру-
талније бестијално дејство да се Систем одржи. Да није тог им-
ператива иманентног Систему Једнога, данас би панорамски
друкчије изгледао свет. Да су остали да трају, макар и напуштени,
градови, грађевине и други објекти из времена Асираца, Вави-
лоњана, Астека, Персијанаца, Египћана, Старих Кинеза, многи
од тих објеката могли би да се користе и данас. Колико бисмо
животне енергије мање утрошили када бисмо дела предака мог-
ли да користимо, уместо што се над њима надносимо као архе-
олози. Колико је знања и вештина наших праотаца завршило у
рушевинама, колико је генија побијено у ратним сукобима! Ко-
лико је рат и разарање као догађање усмртили даровитих, нео-
стварених научника, уметника, људи од користи; колико Сократа,
и Бетовена – можда и већих него што су они – погибе у безбројним
ратним сукобима.
Шта изазива рат и разарања? Да ли то чинимо из урођене по-
требе, да посежемо за убилачким ножем и топом на суседе, на
други народ, расу, веру? Ту тезу никада нико није доказао, иако је
било и таквих тумачења; такве филозофеме иду у ред идеологија,
а не сазнања. У прилог таквих тумачења људске природе наводе
се примери из животињског света. Али када се неки чинилац у-
меша у живот неке животиње, чак и она мења понашање и ко-
ригује себе до извесне мере. Корекцију у нашем случају изазива
систем друштвених односа. Значи ли то да су људи једина бића
која опстају на праксису аутодеструкције? Ако се већ поредимо
са животињским врстама, не постоји ниједна која живи на ауто-
деструкцији. Постоје борбе врста, постоје и свађе међу групама.
Код људи сукоби унутар једне заједнице, особито сукоби између
различитих заједница, наметнути су Системом.
До ове опште деструкције дошло је са појавом власти и моћи
Једнога. Тај Систем настао је са појавом приватног власништва и
озакоњеног поседа, чиме се и данас постиже лична моћ у односу на
друге у групи. Та моћ настаје на више начина: радом, присвајањем,
повлашћеним положајем или просто – срећом и сл. Цео тај процес
прате и психолошке промене. Уместо природног алтруизма и
племенитости (Нико још није порекао да су људи друштвена и
племенита бића), јавља се себичност и похлепа као психолошки
одзив и услов на такву човекову праксу и односе. Људи који су
доживели такав преображај, и данас, и у прошлости, осмишљују и
обезбеђују живот кроз стицање, имовином или интелектуалном
тековином постижу личну и друштвену сигурност и надмоћ над
другим људима. У ономе што назвасмо себичношћу и похлепом
има прималног егоизма, али он је ескалирао до извитоперавања
самог бића које, сада, са том рак-раном у души, живи да би даље
увећавао посед и тиме надмоћ над другима. Бавећи се питањем
човекове подређености другом човеку, Ниче пише како је “увек
неко други и нешто друго, ван човека (појединца) одређивало
његов пут. Човек није био дело своје воље него извршилац туђих
воља и туђих намера.” Тај туђи звао се друштвени однос човека и
његових господара. Трагајући за одговором: како вратити човеку
одузету слободу и право на сопственост, Ниче је имао идеју о
надчовеку, о надмоћним људима, који ће човечанство повести
новим путевима, они које је живот очеличио и очовечио, људи
велике љубави и моћи, који не узмичу пред опасностима и болом,
носиоци стваралачког духа, које сила сопственог духа успиње
до планинских висова на којима дувају оркански ветрови.” Тај
Ничеов пројекат Спасиоца сличан је Гетеовој визији, али он је
тог Спасиоца видео у човековом духовном усавршавању, чему су
тежили антички и грчки мислиоци, пре свих Сократ. За разлику
од ове две круцијалне мисли у европској филозофији, која се пита
како да се спаси Човек, стоји Маркс који види исход у економско-
друштвеном ослобађању човека испод власти фаталних сила
унутар Система неједнаких. Унутар овог трагања за узроцима
човекове трагедије Стари Грци су се са њоме измирили као са
елементарном условљеношћу живота уопште – у два смисаона
поларитета, који се могу свести на опортуну паралелу – Дионис –
Христос, што се показало као јаловина, а не рудача у спознајном
смислу. Ни једна ни друга концепција човека: уживање или
апстиненција од живота, не даје одговор на питање: зашто је човек
човеку вук, пас, слуга, господар, а не брат, пријатељ, једнакост,
љубав. За одговором на ова питања трага се од првог мислећег
човека. Било је много тумача и практичара око ових питања.
Христос стоји као критика живота и његово божанско решење,
које се не дешава, нити се може десити, али ни оно земаљско:
да људи остану христо-бића; свет и даље остаје на позицијама:
како употребити Другога? Онај други препоручилац решења за
човеково страдање нуди хедонизам (Дионис); али се поставља
питање ко може да буде хедонист ако немамо ни довољно перива
за кошуље за све људе? Дакле, та двојица – Дионис или Христос,
нису пронашли врата из земаљског пакла.
Ниче је одговор о чевеку потражио у његовој Вољи за моћ:
“Овај свет је воља за моћ – и ништа друго”. Снимио је његово све-
дено искуство са светом у коме моћ обезбеђује његове животне
потребе и циљеве. Ово подразумева појаву великог (и јаког) чо-
века, који стоји за себе и говори за себе, са правом да се надреди
другим људима. Велики човек је оправдање и сврха човечанства
јер сублимира све врлине и моћи људи, па му, према томе, припада
право да њима и господари, и поступа без моралних обавеза. Овим
мишљењем Ниче је само кодификовао историјско искуство свих
друштава којима су владали “моћни” појединци, представници
Система Једнога, а не система подједнаке једнакости и слободе
за све људе. Историја нам је, пак, испоставила најтрагичније при-
мере примене овог принципа (чудовишна злодела Џингис Кана,
Атиле, Хитлера, Стаљина итд). Тај принцип апсолутне моћи
“великог” појединца (Ниче ће утицати на немачке фашисте који
ће по њему изградити немачког иберменша), који одузима сву