03.
Радован Ждрале

Манифест побуњеног

ми смо најбољи, нама припада право да владамо светом. Систем
моћи оствариван је безбројним људским жртвама, али никада
није победио човекову мисао да смо сви, појединци и расе, на овом
свету једнаки. Прва забележена мисао о једнакости народа и раса
дошла је из Старе Грчке. Анаксагори су Римљани пребацивали
што није шовиниста већ грађанин света, на шта је он одговарао:
“Сви људи су једнаки. Орао може цело небо да прелети, племенитом
човеку цела земља отаџбина јесте”. Демокрит, супротстављајући
се освајачкој Платоновој држави господара и робова: “Мудроме
човеку свака земља је проходна, јер је домовина честите душе
цео космос.” Један софист протестује против атинског робовског
освајачког друштва: “Бог је све људе учинио слободнима, при-
рода никога није учинила робом.” Еурипид ће на више места у
трагедијама, као круцијалну мисао, истицати да је поробљавање,
појединачно или групно, дело насиља над људима, а не природно
право неког свемоћног појединца или друштвене групе. Хипија
из Елиде устаће против робовског уређења: “Ја сматрам да смо
сви сродници и пријатељи по природи, а не по закону. Јер је
једнако сродно једнаком по природи, а закон као тиранин људски
приморава нас на многе ствари мимо природе.” Антифонт, атин-
ски реторичар и политичар, 422. п.н.е: “По природи смо сви у
свему једнаки. Свим људима су потребне исте ствари. У свим
тим стварима нико се не разликује, било Атињанин, Тројанац,
племић или роб. Та, сви издишемо ваздух кроз уста и нос, једемо
рукама...”
И поред тих племенитих мисли, Систем је опстајао и све више
се и у свести људи учвршћивао као једини могућ, па ће позни
Шекспир у “Млетачком трговцу” завапити: “Има ли Јеврејин очи?
Има ли Јеврејин руке, удове, памет, склоности, страсти? Истом
храном се храни, истим оружјем повређује.” Да би Дарвин тим
истим Енглезима дошаптавао да су надраса и да им припада
природно право да покоравају “дивљаке” по Африци, Азији и
Америци. Тог старог и неправедног националисту и шовинисту
демантоваће потоња наука о заједничком ДНК код свих људи.
Где леже кости нашег првог праоца, чији ДНК још сви носимо,
да му кажемо како смо се разделили и завадили на народе и расе,
на културе и идеологије, на господаре и покорне.
Ратови, то најстрашније збитије, иманентни су Систему Јед-
нога. Систем се храни ратом, опстаје ратујући, потврђује се ра-
тујући, рат је његово срце, желудац и анус. Без рата систем би
атрофирао, урушио би се, исцрпео би своје нуклеарно гориво, и
од њега би остало само пепелиште. Државе морају да ратују јер
су због тога и настале; ратови су лабудова песма, украс, ловоров
венац, споменик, понос Система. Која се то држава и нација не
хвали својим победничким ратовима!
Мали и немоћни народи у Систему Једнога нестају у ратовима.
Без милости. Мали народи су исто што и ситне рибе међу мор-
ским предаторима. У том односу јаки – слаби нестала су чак и име-
на истребљених или асимилованих. Насилни човек бројнијег
народа са националним или религијским предзнаком, убија мало-
бројне и слабије суседе да би се домогао њихових пашњака и река,
лепих жена и масних чанкова. Поход на нејаке приреде, као какву
светковину пред масакр – вође. Систем за убијање има своје изви-
ђаче који их обавештавају о снази жртве и о могућностима пле-
на. Џингис Кан је слао своје извиђаче у Европу да истраже има-
ју ли Германи пуне амбаре и богата крда стоке; па када су га
обавестили каквих чуда тамо има, подигао је своје Монголе, који
ће му убрзо послати на дар девет џакова поодсецаних ушију. У
Самари лешинама је блокирао излазе из града, а потом пустио
војску да пљачка. Много је примера погибељи малих. Систем
никада није затајио, у супротном би се урушио. Историја људи
је историја ратних убијања као најважнијег збивања. Филозоф
Бертранд Расел тврди да на Земљи није прошао ни један дан
без рата. Систем држава постоји са тим циљем. Са државом се
боље убија. Да ли су то Американци желели да гину у Вијетнаму;
морају; мало патриотизма, мало страха, и Јенки притеже опасач
са гранатама, као и сви ратници широм света. Човечанство убија
само себе – служећи својим властодршцима.
Систем друштвене моћи Једнога (називао се феудализам, ка-
питализам, демократија, диктатура и др) није се битно мењао ни у
једној историјској фази. По ономе што је починио у дугој историји,
могли бисмо га назвати неизлечивим раком наше врсте. Слобода
и једнакост међу људима остао је сан свих 17.000 генерација.
Нема примера у животињским врстама које су структуриране
на повлашћене и покорене, богате и сиромашне, на господаре и
слуге, на Једнога чије богатство и моћ може бити већа него реална
моћ 15 мањих држава. Само је човек путем моћи посегао да по-
корава другог човека и потчини га као роба. Налазимо ли да је то
природно? Да ли нешто у нашем бићу одређује да се једни рађају
као господари, а други као слуге? Физиолошки и филозофски
аспект ове појаве упућује пре на криминалитет извесног броја
појединаца у сваком времену, којима се никада нисмо одлучно
супротставили, па је та појава добила статус – легитимно. Ти от-
падници, моралне мизерије, похлепни, патолошки типови, крво-
жедни манијаци, властољубиве вође овладали су читавим наро-
дима чинећи од њих своје прћије. А шта ми, потлачени и не-
моћни? Шкргућемо зубима, јадамо се једни другима, сањаримо
о друкчијем свету вековима. Немоћ? Кукавичук? Препарирани?
Препарирање човека у покорно биће трајало је хиљадама
година. Од природног слободног бића настао је данашњи по-
слушник, понизни слуга својих господара. Препарирање је обав-
љано под дејством насиља од стране разних друштвених елита
и Система. Из наших душа и глава одстрањено је све што нас је
чинило слободним бићима. Сада смо маскоте у пословној игри
наших власника, оних из фабрика на крају града и главних
газда на челу државе и нације. Слободни човек, разумни човек
– препариран!
Препарирање је у разним епохама имало различите методе,
али се циљеви нису мењали: од слободног природног бића ство-
рити биће које ће служити интересима властодршца. Систем Јед-
нога (ма како га историчари називају) држи појединца у положају
инфериорног и неспособног да решава, тобоже, сложене друшт-
вене проблеме, које могу да решавају само одабрани, зналци и
“стручњаци”, што увек значи – вође, одабрани, чобани за стадо. На
тој премиси засновани су сви друштвени системи, од родовских
заједница до капитализма, социјализма, демократија и олигархи-
ја. Сви системи искључују масе из непосредног учешћа у кре-
ирању услова живота. Створене су државе, закони, органи, сис-
теми преко којих се управља и замењује живи ум и интерес оних
којима се влада. Још је Платон написао у “Држави” и “Законима”
како се влада. Ум већине на тај начин је кастриран, а тиме и све
што би могло да буде интерес развлашћеног појединца. Искљу-
чен из непосредног учешћа и одлучивања о најбитнијим пита-
њима живота; развалшћени и покорени појединац сведен је на
објекат виших друштвених класа. Укажите на систем у коме пра-
ва и слобода људи није изманипулисана. Аутострада којом да-
нас шибају аутомобили свемоћи над људима никада није била
тако темељно и широко изграђена. Газде су нас утуцале да друк-
чије и није могуће. Ево, добили смо препарираног човека, жи-
вог али препарираног! Срећно – препарирани! Видимо се у живот-
ном овчару у коме су живели и наши преци, а живеће, изгледа, и
наши потомци.
Сва душевна стања, искључујући она која имају корене у фи-
зиологији, формирају се под утицајем друштвених (мање природ-
них) услова. Психолошка патологија аналогна је друштвеној па-
тологији. Егоизам, похлепа, анксиозност, религијски механизам,
мазохизам, садо-мазохизам, садизам, неурозе, покорност, агресив-
ност, сервилност – настају под утицајем друштвених односа. Опш-
те бекство од слободе потлачених појединаца и класа оставља
психолошки ршум у душама људи. Ово рашчовечавање себе са-
мих, које је увек бекство од слободе, овако описује Достојевски
у “Браћа Карамазовим”: “... нема мучније бриге него да нађе
онога коме би што пре могао пренети тај дар слободе, с којим се
то несретно биће рађа”. Бранити слободу (за коју Шантић каже:
“Бог је слободу дао за човека”) у свету поробљивача сулудо је хте-
ње. Ко да се, зар тај сићушни човек, успротиви савременом кор-
порацијском систему који држи у непосредној власти милионе
људи. Та, поклопиће те и пре него помислиш да можеш одбити од
те колосалне грађевине и један микрон моћи. Сва та психолошка
вегетација израсла је у човековој души и глави у свету човекове
неслободе, било као поремећај, било као механизам у борби за
опстанак. Савремени човек се пита: лична слобода – шта је то? Ја –
“трун међу вихорове”. И шта ти остаје? Неуроза, или учлањивање
у неку партију – нацију, религију, под кров омраженог газде, да
постанеш део неке моћније средине. Та средина те дефинитивно
апсорбује, завршио си у мишоловци, са тобом сада могу као са
сваким уловљеним.
Људи ипак никада нису, у души, издали идеал правде и сло-
боде. Та птица феникс не може бити засвагда спаљена. Заносе
нас ликови хероја и хероина: Прометеја, Спартака, Жане Д’Арк
(Јованка Орлеанка), Обилића..., незнаних, али ми нисмо спрем-
ни да их следимо. Ми кукавице, ситни калкуланти, а хероји су
усамљени и немоћни против Система Једнога који наступа са
великим моћима, према којима снага херојства није довољна.
Систем се усавршава и збира снагу из опортунизма и кукавичлука
нас угњетених. Јунаци су узалудни; јунакова мајка прва заплаче.
На једног хероја дође 200.000 антихероја и 2.000 топова.
Ако ове фаталне особине схватимо само као моралну беду,
нисмо разумели човекову ситуацију. Он је то што јесте јер не
разуме у чему је Грешка мислећи да против Система ништа не
може. Човеков ум је заробљен сазнањима која сабира из пене
океана збиље у којој се дави као непливач.
Систем је победио човека, побеђује га већ 10.000 година. Про-
тив њега написане су хиљaде књига, изговорене су безбројне речи
осуде, било је побуна и проливања крви. Резултат?
Настајале су цивилизације огромне раскоши за једне и за
беду других; тек понешто од тога припало би презренима, оно
што би претекло и што би отишло на депоније као отпад. Пош-
то би египатски феласи и робови саградили пирамиду хранећи
се зељем из Нила, отишли би у своје колибе од блата да умру од
исцрпљености. Ми за ту причу не знамо, или смо равнодушни
и када нам је кажу. Дивимо се и славимо суровост фараона
насилника над 100.000 бедних, колико се мисли да је градило
Кеопсову пирамиду. За њих немамо емпатије. Славимо фара-
она. Историчар који нас обавештава, нема смисла да осуди на-
сиље над 100.000 смрти. Исти је случај са стотинама великих и
малих маузолеја и сличних објеката, за које су страдали не-
дужни безимени. Да ли то одобравате? Кажете: о томе нисмо
размишљали. Морате размишљати, да други не мисле уместо вас.
Испоставља се да смо бића “са срцем од меса”; све друго о чему
говоримо је променада фингираног духовног срца, као идеализам,
као идеал о срцу сазданом од емоција вишег са повременим до-
током танког млаза душевне, коју убризгавамо културним, умет-
ничким и цивилизацијским инфузијама, готово илегално, као
луксуз у свету сурових.
У историјској перспективи човек није одмакао далеко од
неандерталца; још је сурова, себична и похлепна животиња ко-
ја тек наговештава појаву Човека. Морамо сачекати дан када
неандерталце више неће рађати наше мајке, или ћемо их склонити
са пута за ољуђивање, а наш пут је неповратан и један: очовечење
до божанске савршености. Замолимо Господу неандерталце да
нам се склоне с пута. Неће ли, е, па – доста. Доста смо пропатили
због вас. Даћемо вам отпремнину и укрцати вас у воз за прошлост.
Ако нас дотле не средите.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ]

Слични текстови


Ратом Будни
Срамотници последњи

Милош Јанковић
Немањићи, Немањићи…

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024