Манифест побуњеног

слободу и моћ људима који су потпали под његову моћ. У фун-
кцији је он и данас, само на суптилнији начин, закамуфлиран
тзв. демократским законима, по којима председник државе, реци-
мо, може да објави рат, да у њему, по његовој вољи, изгину стотине
хиљада, који нису ни упитани – да обују ратне цокуле и пођу на
усмрћење. То још увек чини тај свемоћни Ничеов надчовек, који
је у савременим друштвима и законски регулисан. Ма како поја-
ву свемоћног покушали да ограничимо, то једноставно није могу-
ће, јер је свемоћ једнога иманентна Систему. То што у савременим
демократским друштвима нема грубе присиле, насиља и других
драстичних испољавања моћи, није суштински изменило поло-
жај развлашћеног анонимног појединца. Систему само нису нео-
пходне мере драстичне присиле, али ако Систем дође у питање,
владајуће структуре ће ударити немилице по побуњенима. Могли
бисмо навести много примера како “демократски изабрани пред-
седник” већ сутрадан кеси зубе на своје противнике, иако је по-
ложио заклетву да ће бити свима једнако госа. То једноставно и
није могуће. Систем моћи Једнога доведен је до крајњег циља, чему
је тежио вековима: притисни кажипрстом на дугме за усмрћење
целог света. То, наравно, није циљ Система, али извршилац ње-
гове тоталне “демократске” моћи неће имати избора ако му за-
прети председник друге државе из другог Система Једнога.
Ни сада, када смо се на корак приближили физичком уни-
штењу света, чему нас је привео Систем, не видимо где је та фа-
тална грешка, да се она налази, пре свега, у нашем мишљењу,
које нас је привело на жртвеник Богу моћи Једнога – свемоћном
појединцу и свемоћној друштвеној елити.
Године 1915. Французи и Немци на фронту. Божић. Изашли
су из ровова и упутили се на ратно пољанче које их је делило, да
одиграју фудбалску утакмицу. Пушке су оставили у рововима. За
стативе су поставили празне топовске чауре. Судија, француски
државни фудбалер, Жан Пардије. Снег је управо стао. Лопта права
али намочена и тешка као топовско ђуле. Резултат изједначен 6:6.
Гацају по глибавом игралишту, обилазе рупу на средини терена,
у коју је јуче рукнула граната. У једном тренутку у терен улеће
немачки официр и наређује да се утакмица прекине. Виче, прети.
Али они и даље играју, играју као да никада неће престати. Снег
тих као тишина у шуми. Немачки официр виче на своје, покушава
да прекине игру. Вади револвер, пуца у ваздух неколико пута.
Они и даље играју. Убрзо долази генерал, висок снажан Прус,
Ханс фон Фибер. И он испаљује из револвера неколико хитаца
у вис и наређује да сместа прекину утакмицу. Они и даље играју.
Разјарен је. Међу француске фудбалере утрчава њихов официр.
И он наређује да сместа прекину утакмицу. Они играју. Још један
пуцањ, овога пута у немачког бека. Игра стаје. Центарфор једног
и другог тима се сашаптавају. Француз пуца преко глава својих
војника. Немачки генерал наређује тројици војника који су ушли
на терен. Наређује: пуцајте, или ћу пуцати у онога ко не гађа.
Још један пуцањ и игра стаје. Глас немачког официра развејава
снег: “У ровове! Сви ћете пред војни суд!” Неко од Француза
разочарано шутну лопту у кратер на средини игралишта. Игра је
прекинута код резултата 6:6. Стрељан је и један и други тим.
Ратни резултат на Марни, где се играла утакмица:
280.000:320.000.
Систем је учинио људе неосетљивим за Другога, рашчовечио
нас је. Кажем суседу: “Ви вашем псу вучјаку купујете сваки
дан килограм меса, тако сте ми рекли. Могу ли да Вас упитам:
видим да сте поносни на вашег пса и да га волите, као да сте га ви
правили.” “Да, лепо изгледа”. “А, да ли сте икада купили грам меса
за девојчицу која станује до ваших врата и гладује? Она не изгледа
тaко добро као ваш пас.” Зарежао је: “Ви ме провоцирате!” “А ма,
не, само питам, не верујем да нисте.”
Удаљио се подвијеног репа.
Да ли сте некада били потресени бедом милиона да бисте ви
могли имати аутомобил, удобан стан, хране за ждерање и др? Да
ли сте сагласни да ваши наследници имају два аутомобила, два
авиона на располагању, два стана, брдо хране за ждерање, све то
под условом да поднесете два крвава рата? Срам што ваши суседи,
које сте победили и побили, немају ни свећу у колиби? Да ли сте
у толикој мери рашчовечени, себични, похлепни, да ли вас мучи
та одрвенела савест, да ли је вашу душу узела сурова похлепа за
раскоши и по цену мртвих суседа? Имате ли још смисла за стид,
савест, племенитост? Или сте сву ту демоде моралну машинерију
оставили у подруму ваше личности да рђа и отруне? Да ли сте
одиста добровољно пристали да будете послушник ваших вођа,
шрафић, слуга, беда, крпа под ногама малог, великог, политичког,
економског, духовног газде? Зашто се мириш да управљачи твоје
земље вршљају по теби и чине од тебе гњиду, пацова, зеца? Да ли
си својој слободи отпоздравио: збогом, драга, сигурнији сам под
Његовим кишобраном? Да ли ти је лепше у производној јами у
којој боравиш 12 сати дневно, да би твој похлепни власник што пре
ископао још две јаме за још двојицу који у мемли понижености
траже комад белог, али горког хлеба? Да ли си збиља тим својим
рукама, које су од тебе створиле јединствено космичко биће,
задавио оно биће слободе и достојанства, љубави и бриге за
другога, ма где живео, ма које расе био? Да ли ћеш сутра када ти
уруче позив за рат, отићи да убијаш, да залегнеш за митраљез и
пуцаш – пуцаш – пуцаш; или да откачињеш бомбе из авиона, јер
су те уверили да си само тада патриота, добар грађанин и слично?
Хоћеш ли се дичити медаљом на чијој другој страни је уписан број
оних које си побио? Да ли ти је мирна савест што радиш у фабрици
хране која трује планету и ствара од ње беживотну пустињу?
Мислиш ли збиља да твоја држава, идеологија, религија, устав,
закони, вође – нису против тебе? Немогуће је да у то још верујеш
ако знаш, а знаш, да су то и твоји сурови господари, ако свлаче
са тебе до бесрамности и оно мало частољубивог и достојанства,
које иначе држиш у некој затуреној фиоци моралних вредности,
где си одложио многе своје младалачке идеале и наде? Да ли си
своју децу научио да буду честити, или их већ помало учиш да је
живот курва и да треба да му се поклоне до земљице црне? Чему
их учиш? Да ли си некада размишљао да је могућ један сасвим
друкчији свет? Да, такав свет је могућ! Он ти је у сваком тренутку
на дохват руке, само треба да је пружиш и – убереш га. Али ти
то нећеш, или не смеш, плашећи се оних који ти могу одсећи ту
дрску руку? Шта је, зашто се премишљаш? Зашто одлажеш свој
улазак у царство слободе? У том царству ћеш коначно наћи себе
какав јеси, какав желиш да си, какав си позван да будеш.
Ни једно од ових питања није наишло на одговор. Живимо
и даље узнемирено, у неком полустраху. Очекујемо дневне вести,
као да ће космички судар светова, или општи рат, имајући пред
очима Некога или Нешто како држи прст на обарачу: да ли ће
данас потегнути, да ли је већ потегао, или ће потегнути најкасније
сутра? Ишчекујемо, ишчекујемо, цео живот. Ниједан дан без
страха: процењујемо прст на обарачу; то је апсурд; јер анђео мира
је одавно одстрељен. Голуба са гранчицом мира у кљуну одавно
су убили ловци на спокој. Радости живота су се повукле у илегалу,
спокој је дан у коме још није потегнут обарач. Живот је тамница
страха без зидова. Убиће нас, то је извесно; то више није у питању;
мучи нас још једно преостало питање: да ли ће сутра? Или су
господари одложили за пролеће?

О “новом врлом свету” ових дана група деце написала је Бајку о
крају страшног света. Доносимо Декларацију на који начин би би-
ло могуће остварити древне снове човечанства.
Члан 1: Скасвет Јачиде Калипубре (Светска Дечија Република)
заснована је на слободи, правди, једнакости свих људи света.
Наша СЈК је замишљена као заједница слободних и једнаких
људских бића.
Члан 2: Земља је заједничка мајка свих људи и свих живих
бића, те сва њена добра – земља, ваздух, вода, реке, мора, стене,
минерали и метали, све што је у њој и на њој, познато и непознато
– припада свим људима и народима подједнако, никоме као лична
својина. Све што наше небеско тело има и јесте – братски се дели
са свим живим бићима – међу људима, међу животињама и међу
биљкама, како су то овоземаљске и космичке силе одредиле.
Члан 3: Сходно Члану 1 и 2 укида се приватно власништво над
свим што је материја и енергија ма које врсте. Приватно, или
лично, може бити само оно чиме као личним уделом доприносимо
заједничком добру свих људи света.
Члан 4: Сви људи су слободни од припадања некоме. Слобода је
свето и неповредиво начело.
Члан 5: Укида се право на наслеђе, право да деца наслеђују
имовину, добра и заслуге родитеља. Свако дете је рођењем равно-
правно и слободно од онога што су његови родитељи. Укидањем
наследног права, неће бити себичних очева и мајки, који су до сада
бринули само о својој деци и на тај начин свој живот претварали
у трку за стицањем да би деци обезбедили предност над другом
децом.
Члан 6: Рад је слободан и служи општем добру. Сва добра,
природна и она која стварају људи, распоређују се свакоме по
потреби, а свако доприноси према способностима.
Члан 7: Укида се себичност и похлепа. Себичност ће се у нашој
калипубре кажњавати презиром а похлепа одузимањем части.
Члан 8: Човечанство је једно и недељиво. Све расе су братске.
Члан 9: Забрањују се ратови и други сукоби. Успоставља се
вечни мир.
Члан 10: Руше се фабрике за производњу оружја и оруђа за рат,
као и сва војна утврђења, муниција, техника и опрема. (У том
циљу Зеленоока ће поништити моћ људског ума да икада може
смислити и произвести било какво оружје.)
Члан 11: Уништавају се сви изуми који су служили за ратовање,
покоравање, мучење и убијање људи.
Члан 12: Стављамо ван снаге све државе, установе, законе,
повеље, декларације и друга државна и правна акта на којима је
заснован ваш свет себичних и похлепних.
Члан 13: Пред суд части изводимо устројитеље и вође вашег
света: злогласне краљеве, цареве, диктаторе, војсковође, црквене
достојанственике и све оне који су им служили и починили злочине
и разна недела. Лишавамо их ореола части и славе. У уџбеницима
које ћемо писати за нашу децу, назваћемо их правим именима:
злочинцима. Лишавамо части и све оне који су на било који начин
сервисирали ваш свет.
Члан 14: У СЈК нико неће моћи да личним богатством држи
друге људе у зависности и покорности, и да на тај начин вла-
да њима. Нашим устројством нестаће себични и похлепни ка-
рактери; алтруизам и племенитост красиће људе.
Члан 15: Научници! Наука која покорава људе законски ће бити
забрањена. Неће бити могућа техника која од људи ствара своје
привеске и зависнике. Уместо машина за искоришћавање, какве
су се правиле, ствараће се машине за срећу људи. У том смислу
отварамо први конкурс за машине среће. (Обавештавамо вас да је
прву такву машину већ створио наш чика-Тесла.)
Члан 16: Жао нам је, драги Очеви, што вам морамо рећи и ово:
Ви сте живећи у болесном свету постали болесна бића. Болесни од
себичности, од похлепе, од међусобне мржње, од равнодушности
према ближњима, од злочина, од ратова, од потчињавања моћ-
нима, од блуда, од среброљубља. Како се ради о веома тешким де-
формитетима ваших карактера, принуђени смо да вас све – осим
часних изузетака – ставимо у карантин до прездрављења.