Спомен обележја погинулим руским добровољцима у српско – турском рату 1876. године, подигнута у Алексинцу и околини

Представник владе био је министар просвете г. Стојан Нова-
ковић, у име војске присуствовала је војна депутација на челу са
генералом Белимарковићем и пуковником Богићевићем, пред-
ставник Српског ученог друштва био је г. Милан Милићевић;
представник Велике школе био је г. Милан Кујунџић.
Алексинац се спремио да свечано прослави освећење спо-
меника руским добровољцима. Пут који води кроз данашњи парк
Брђанка ка споменику руским добровољцима био је окићен мно-
гобројним заставама, а обе стране пута биле су украшене зеленим
гирландама (украс од цвећа и гранчица у облику венца). На путу
до споменика руским добровољцима биле су подигнуте три триум-
фалне капије од храстовине.

На првој капији био је натпис
“ДОБРО ДОШЛА БРАЋО” ,

На другој
“ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО ВЕЋЕ НЕМА ,
ДА КО ДУШУ СВОЈУ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ”

И на трећој капији био је натпис
“СЛОГА И БРАТСКА ЉУБАВ”

Осмог новембра на дан освећења грађанство Алексинца и много-
бројни гости упутили су се у алексиначку цркву где је имао да се
одржи помен руским добровољцима погинулим у Првом српско-
турском рату. Свету литургију и помен служио је Митрополит
Михаило. Митрополит Михаило је затим освештао споменик и
положио на њега два венца: свој и венац г-ђе Новиков, сестре
храбро погинулог руског официра Кирјеева. Затим су положили
венце руски министар резидент у Београду Персијани и генерал
Черњајев.
За време опела погинулим добровољцима, освећења спомени-
ка и полагања венаца, батаљон пешадије и артиљеријски дивизи-
он плотунима су одавали почаст успомени погинулих добровољаца.
После полагања венаца митрополит Михаило одржао је говор
посвећен погинулим руским добровољцима
“По свршетку освећења споменика, освећен је темељ цркви, која
ће се подићи ту у близини као заједничка успомена заједнички
изгинулих Руса и Срба у рату 1876. год. за слободу и независност
Србије којих ће имена сва на зидовима цркве на мраморним пло-
чама написана бити.” (5)
Због прилика које су следиле у Србији крајем 19. и током 20.
века, ова црква на жалост никада није подигнута.

Спомен црква руском пуковнику Рајевском у Горњем Адровцу
Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био руски доброво-
љац који је дошао у помоћ Србији у току њене херојске борбе за
ослобођење српских крајева који су још били под влашћу Турака,
у лето 1876. године. Погинуо је 20. августа (1. септембра) 1876. годи-
не у боју на Горњем Адровцу.
Место на коме је погинуо пуковник Рајевски првобитно је би-
ло обележено почетком августа 1887. године скромним крстом од
камена пешчара на коме су уклесане речи:
“Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе
на овом месту 20. августа 1876. године”.
Више од једне деценије ово је било једино обележје које је
подсећало на легендарног јунака, а онда се приступило реализа-
цији жеље породице пуковника Рајевског да се место његове поги-
бије обележи црквом.
Данас се у Горњем Адровцу, селу удаљеном дванаестак кило-
метара југозападно од Алексинца, налази црква Свете Тројице по-
свећена пуковнику Рајевском.
Црква се налази на једној упечатљиво издигнутој заравни која
доминира читавим пределом а која је пре њеног подизања носила
назив “Голо брдо”.
Простор око цркве је испуњен дрвећем у коме од пута до ула-
за у цркву доминирају дрвореди липа које су донесене из села
Разумовка у Украјини са некадашњих имања породице Рајевских.
На зиду цркве налази се мермерна плоча на којој пише:

“Трудом и надзором епископа Нишког г. Никанора Ружичића,
а о трошку ктиторке племените госпође Марије Рајевске
озидан је овај свети храм и освећен 2. септембра 1903. године”

Године 2001. “Црква Рајевског” је рестаурирана, а на њеном зиду
постављена је плоча са текстом:

“СПОМЕН ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ
СПОМЕНИК РУСКО – СРПСКОГ БРАТСТВА ПО ОРУЖЈУ
ОБНОВЉЕНА ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ 125. ГОДИШЊИЦЕ
ПОГИБИЈЕ РУСКОГ ПУКОВНИКА ГРОФА
НИКОЛАЈА РАЈЕВСКОГ
НА ИНИЦИЈАТИВУ АМБАСАДОРА РУСИЈЕ У БЕОГРАДУ
В. ЈЕГОШКИНА СРЕДСТВИМА МИНИСТАРСТВА
ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛОВЕ РУСИЈЕ РУСКИХ И
ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА СА БЛАГОСЛОВОМ
ЕПИСКОПА НИШКОГ ИРИНЕЈА И УЗ ПОДРШКУ ОПШТИНЕ
АЛЕКСИНАЦ 2. СЕПТЕМБРА 2001. ГОДИНЕ”

О овој спомен-цркви објављен је до сада већи број радова па из
тог разлога о њој неће бити више говора.

Спомен плоча на првобитном гробу Пуковника Рајевског
у манастиру Свети Роман
Тело смртно погођеног пуковника Рајевског, командир батерије
поручник Коста Шамановић, на чијим рукама је пуковник и из-
дахнуо, предао је болничарима, који су га однели на превијалиште
у позадину које се налазило код цркве Свете Петке код села Трњана.
Са превијалишта, уз налазе доктора Хадана, тело је било
предато Главном штабу, одакле је сутрадан, тј. 21. августа прене-
сено у манастир Свети Роман код села Прасковче. Ту је сахрањен
у манастирској порти југоисточно од олтара.
Тело му је ту почивало неколико дана, тачније до 1. септембра
када је отпремљено за Београд а затим даље у Русију Тај првобит-
ни привремени гроб био је обележен каменом пешчаром али без
имена и ма какве ознаке све до 2008. године. Хумка је одржавана
као велика светиња. Око ње монахиње манастира Светог Романа
непрестано су расађивале сезонско цвеће.
По легенди у том привременом гробу у порти манастира са-
храњено је срце Рајевског, а тело је отпремљено у Русију. (6) Међутим
постоји могућност да је ово заиста и историјска чињеница. За
повратак у домовину тело Николаја Рајевског било је ископано а
затим балсамовано. Операцију је извршио бугарски добровољац
доктор Молов. Затим је положено у храстов сандук, затим у други
– оловни, и најзад отпремљено за Београд. Процес балсамовања,
као што је познато, подразумева извлачење унутрашњих органа,
који су и можда остали на месту првог укопа, тако да гроб у Све-
том Роману заиста није празан.
Године 2008. постављена је спомен плоча са натписом на
српском, руском и енглеском језику који гласи:

“Николај Николајевич Рајевски – Гроф Вронски
21. август 1876.
Овде вечно почива срце
добровољца Царске Русије
Николаја Рајевског за слободу
Српског Народа,
захвални потомци српских родољуба
отаџбинског Српско – Турског рата
из 1876. године

14.07.2008.”

Крст у порти цркве Светог Нестора у Витковцу
У атару села Витковца удаљеног 20 километара северозападно од
Алексинца налази се црква Рождества Пресвете Богородице, у
народу познатије као Свети Нестор, обновљена 1871. године на те-
мељима старијег храма. У њеној непосредној околини водиле су се
завршне борбе на Кревету и Ђунишком вису у рату 1876. године. У
борбама на Кревету, Руско-српска бригада којом је командовао
пуковник Меженинов имала је велике губитке, 21 официр и 588
војника. Највећи део погинулих Срба и Руса сахрањен је у гроб-
ници поред цркве са њене северне стране. Непосредно по завр-
шетку ослободилачких ратова гробница је обликована у облику
крста а на средини је постављен дрвени крст. На место овог
дрвеног крста 2006. године постављен је крст од бетона обложеног
ситним мермером, висине 1,5 метара са натписом године, 1876.

Извори и литература:
Извори:
– Протокол умрлих лица јагодинске цркве Св. Архангела Михаила
бр. 13 и 14.
– Протокол умрлих лица параћинске цркве Св. Тројице бр. 12
– Свечаност открића споменика на Рујевици код Алексинца
8. новембра 1880. изгинулим руским добровољцима у
српско-турском рату 1876. год., Београд 1881,
– “ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ”, број од 25. јуна 2009. године
Литература:
– Миодраг Спирић, ИСТОРИЈА АЛЕКСИНЦА И ОКОЛИНЕ III,
Алексинац 2006,
– Слободан Бранковић, НЕЗАВИСНОСТ СЛОБОДОЉУБИВИХ,
Београд 1998,
– ОД ДЕЛИГРАДА ДО ДЕЛИГРАДА 1806-1876.
____________________
(5) Свечаност открића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новем-
бра 1880. изгинулим руским добровољцима у српско-турском рату
1876. год., Београд 1881, III
(6) Будимир Поточан, чланак: П. И. Чајковски и Н. Н. Рајевски уз
Моравско ратиште 1876., у књизи Од Делиграда до Делиграда 1806-
1876., стр. 276.