У лето 1876. године Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској
са циљем да ослободе српске крајеве који су још били под осман-
лијском влашћу. У помоћ Србији тада је дошао велики број до-
бровољаца. Било их је из разних земаља: Бугарске, Чешке, Нор-
вешке, Велике Британије, Француске, Грчке, Црне Горе, Италије,
затим Срби из тадашње Аустро-Угарске, али далеко највећи број
добровољаца стигао је из Русије.
У позивници која је штампана поводом освећења споменика
руским добровољцима на Рујевици код Алексинца 1880. године
наводи се:
“Главни вођ руских добровољаца 1876. године, Михаил Григо-
ријевић Черњајев, има част најпокорније замолити……………………..
да својом присутношћу удостојите откривање споменика њего-
вим земљацима који су пали у бојевима за независност Србије.
Три хиљаде добровољаца, истина, нису могли претегнути те-
разије победе у рату 1876. на страну браће своје; али је у долинама
Тимока, Мораве, Ибра и Дрине и на висовима Алексинца и Ђу-
ниса већа половина њих посведочила својом крвљу пуну пожрт-
вовања преданост к српској ствари и братску своју љубав к Србима.
Споменик је подигнут у средишту ондашње тешке борбе у
Алексинцу.
Освештење споменика и парастос у борби погинулим сврши-
ће ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНСТВО ГОСПОДИН МИ-
ТРОПОЛИТ с архијерејима и вишим духовништвом 8. новембра
ове године, у 9 часова пре подне.

Септембра 1880. године
у Алексинцу” (1)

Из овог документа који је настао непуне три године од поменутог
догађаја видимо да је велики број руских добровоqаца положило
своје животе у борби за слободу и независност Србије. Највећи
број њих погинуо је у долини Јужне Мораве, око Алексинца и у
његовој околини јер су се ту управо водиле највеће битке у Првом
српско-турском рату 1876. године. Биле су то битке на Шуматовцу,
Горњем Адровцу и Ђунису.
Међу страдалим су и руски добровољци који су од задобијених
рана умрли у јагодинским и параћинским болницама. Њихова су
имена уписана у црквеним протоколима умрлих лица јагодинске
и параћинске цркве а овде их први пут објављујемо. (2)
У протоколу умрлих лица цркве јагодинске Св. Архангела
Михаила, бр. 13 и 14 која се чува у Историјском архиву јагодине
уписана су следећа лица:
1. Димитрије Богданов, капетан, Одеса, 35 год., 20. 09. 1876.
2. Роман Беловецки, војник, Одеса, 29 г., 29. 09. 1876.
3. Никола Нијенович, војник, Пирпос, 22. 10. 1876.
4. Петар Молочов, војник, Рид, 23 г., 22. 10. 1876.
5. Никифор Супринов, војник, 32 г., 23. 10. 1876.
6. Јаков Тетировски, војник, село Шепиљче, ујезд Радомирскоја,
Кијев, 19.г., 23. 10. 1876.
7. Јеврем Губанков, војник, Загубљање, 25 г., 26. 10. 1876.
8. Вертљевич Сахаров, потпоручник, 26. 10. 1876.
9. Михаил Јованчетич, војник, 28.г. Гродослављанска
губернија, 6. 11. 1876.
10. Симеон Петрович, војник, Витевска губернија, 30 г., 6. 11. 1876.
11. Реки Иванов, војник, 35 г., 13. 11. 1876.
12. Василије Пареленов, војник, 38 г., 16. 11. 1876.
13. Никола Рајевски, војник, Нижегородска губернија, 23 г.,
18. 11. 1876.
14. Александар Аверујнов, војник, 26. 11. 1876.
15. Радован Девјатски, козак, 47 г., 14. 01. 1877.

У протоколу умрлих лица цркве параћинске Св. Тројице, бр. 12 ко-
ја се чува у Скупштини општине Параћин наводе се следећа лица:
1. Константин Н. Богданов, капетан, Казан, 32 г., 22. 08. 1876.
2. Николај Чиркунов , потпоручник, Одеса, 28 г., 21. 09. 1876.
3. Павле Николајевич Орјахов, капетан, Москва, 32 г., 5. 10. 1876.
4. Н. Черкунов, војник, 30 г. 21. 09. 1876.
5. Павле Ореков, војник Москва, 30 г., 4. 10. 1876.
6. Александар Манторов, војник, 9.1 0. 1876.
7. Иван Бандеренко, војник, 19. 10. 1876.
8. Кемкин Петров, војник, 20. 10. 1876.
9. Осим Петров Веселов, војник, Москва, 7. 11. 1876.

Њима и свим осталим погинулим руским добровољцима у славу а
по завршетку српско – турских ратова подигнуто је више спомен
обележја. О тим спомен обележјима говори овај рад.

Споменик руским добровољцима
На Рујевици (Брђанци) код Алексинца
Споменик руским добровоqцима на вису Рујевица чији се део на
коме се налази, уређен у градски парк данас назива Брћанком, от-
кривен је 8. (20.) новембра 1880. године. Споменик је подигнут у
редуту (Шанцу) број 4 који је носио име “Алексиначки редут”.
“Овај споменик подигнут је на вису Рујевици код Алексинца, од
лепог камена који је у Озрену близу Алексиначке бање нађен и
то у виду пирамиде, која је висока 12 метара, на врху украшена
крстовима од белог мрамора (мермера) са све четири стране, а
при дну (на соклу) утврђене су четири мраморне (мермерне) пло-
че са натписима на српском и руском језику.” (3)
На мермерним плочама на соклу налази се следећи текст и то
на источној на српском, а на западној страни на руском језику:

“СПОМЕНИК У БОРБАМА ИЗГИНУЛИМ
РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
КОЈИ 1876. ГОД. ДОЂОШЕ У ПОМОЋ СРБИМА
ЗА ВРЕМЕ НЕЈЕДНАКЕ БОРБЕ ЊИОВЕ С
ТУРСКОМ ЦАРЕВИНОМ”

“ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО ВЕЋЕ НЕМА,
ДА КО ДУШУ СВОЈУ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ”

На мермерним плочама на соклу на јужној и северној страни
налази се следећи текст:

“ПОДИГНУТ ОД ЊИХОВИХ ЗЕМЉАКА 1880. ГОД.”

и то на јужној на српском, а на северној страни на руском језику.

Споменик је подигнут по пројекту инжењера Франтишек (Фрања)
Хајнрих Вишека (1828-1896), Чеха који је дошавши у Србију 1878.
године, примио православну веру 1891. године, добио ново име
Радован. (4)
На позив генерала Черњајева да присуствује освећењу споме-
ника одазвао се велики број грађана из целе Србије. Више хиљада
гостију дошло је у Алексинац да присуствује освећењу споменика.
Од стране Његовог Височанства књаза присуствовао је његов ађу-
тант мајор г. Александар Симоновић, представник Његовог Вели-
чанства руског цара Алексндра био је његов министар резидент у
Београду г. Персијани са својим секретаром г. Гирсом
____________________
(1) М. Спирић, ИСТОРИЈА АЛЕКСИНЦА И ОКОЛИНЕ III, Алексинац
2006, стр. 70.
(2) Податке о умрлим руским добровољцима у јагодинској и параћинској
болници аутору је доставио Нинослав Станојловић, историчар из
Јагодине.
(3) Свечаност открића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новем-
бра 1880. изгинулим руским добровољцима у српско-турском рату
1876. год., Београд 1881, III
(4) Податке о Радовану Вишеку а који потичу из књиге “Сто година
економске школе у Београду”, дао је Радованов чукун унук професор
Радивоје Мирковић из Београда. Мирковић их је доставио Драгану
Ристићу, руководиоцу туристичке организације у Алексинцу а
дневни лист “ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ” их објавиле у броју од 25. јуна
2009. године.

120 година Боја на Делиграду, 120 година од савеза Србије и Црне
Горе, 120 година од Првог српско-турског рата и 120 година од
Црвеног крста Србије, Београд, 1997. БОЈ КОД ГОРЊЕГ АДРОВЦА
20. АВГУСТА (1. СЕПТЕМБРА) 1876.

У лето 1875. године у Херцеговини је избио велики устанак српског
становништва против турске власти. Устанак се ускоро проширио
на целу Босну и Херцеговину и изазвао је велику “Источну кризу”,
а онa поново покренула “Источно питање”. Србија и Црна Гора ни-
су могле мирно да гледају страдање српског народа у Босни и Хер-
цеговини, па су 3. (15.) јуна 1876. године у Венецији потписале уго-
вор о борби против Турске за ослобођење и уједињење српског народа.
Са историјског Делиграда 18. (30.) јуна 1876. Србија је објавила
рат Турској. Прокламација о објави рата Турској прочитана је ис-
тог дана постројеној војсци, на Рујевици изнад Алексинца, а у
присуству кнеза Милана. Српска војска отпочела је операције у
недељу, 20. јуна (2. јула) по ратном плану који је усвојен маја те
године. По том ратном плану српска војска била је подељена у
четири посебне војcке: Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску
војску. Прве две војске, Моравска и Тимочка, имале су да воде
офанзивне операције на југу и југоистоку, односно ка Нишу и
Пироту, док су друге две војске имале дефанзивну улогу на Јавору
и на Дрини.
Офанзива српске војске на југу и југоистоку ка Нишу и Пироту
убрзо је била заустављена од стране надмоћније и боље наоружане
турске војске па је Врховна команда одлучила 27. јуна (9. јула) да се
и на овим правцима пређе у одбрану. Турци су ускоро кренули у
велику офанзиву на тимочком ратишту. Заузели су Књажевац 24.
јула (5. августа) и ушли у напуштени Зајечар који је српска војска
напустила ради заузимања повољнијих позиција за одбрану.
После заузимања Књажевца и Зајечара главнокомандујући
турске војске Абдул Керим-паша одлучио је да главни правац
турске офанзиве пренесе у долину Јужне Мораве, освоји Алек-
синац и Делиград и настави ка унутрашњости Србије.
Турци су 2. (14.) августа прешли у офанзиву на јужноморавском
ратишту прелазећи српску границу и спаљујући села на левој и
десној обали Јужне Мораве. Извршили су концентрацију своје
војске за напад на Алексинац. Ту војску су чиниле дивизије Фазли-
паше и Али Саиб-паше као и корпус Ејуб-паше и 7.(19.) августа
обема странама Мораве започели офанзиву ка Алексинцу. На
левој обали Јужне Мораве у борбама код села Мрсоља (Моравца)
истакао се тек приспели руски добровољац, пуковник Николај
Николајевич Рајевски.
Одлучујући напад на Алексинац Турци су предузели 11. (23.)
августа али су на Шуматовцу доживели тежак пораз. Шуматовачка
битка била је највећа победа српске војске у Првом српско-тур-
ском рату.
После пораза на Шуматовцу, Абдул Керим-паша је одлучио
да тежиште офанзије пренесе на леву обалу Јужне Мораве. Трупе
корпуса Ејуб-паше су до 18. (30.) августа пребачене на леву страну
Јужне Мораве да би заједно са дивизијама Али Саиб-паше и Фазли-
паше напале десно крило алексиначких положаја са намером да
обиђу Алексинац и продуже надирање на север левом страном
Јужне Мораве. На десној страни Јужне Мораве остале су само не-
регуларне турске трупе.
Дивизија Фазли-паше заузела је положај од леве обале Јужне
Мораве до села Мрсоља (Моравца), дивизија Али Саиб-паше зау-
зела је положај: село Мрсољ – брдо Смрдан – брдо Дрењак, а кор-
пус Ејуб-паше који је страдао на Шуматовцу остао је у резерви на
простору села Лужана, Стублине и Малог Дреновца.
На левој страни Јужне Мораве Срби су имали 19 батаљона и
5 батерија под командом потпуковника Јована Поповића и то: на
левом крилу код Житковца 8 батаљона, под командом мајора М.
Динића, у центру Прћиловачко лојзе – кота 365, 6 батаљона под
командом Петронија Тошића; на десном крилу код Песковитог
лаза 2 батаљона под командом капетана Стевана Биничког и у
резерви код села Гредетина 3 батаљона под командом капетана
Радомира Путника. (7) Дана 20. августа (1. септембра) 1876. око 8 ча-
сова Турци су почели са артиљеријском припремом која је трајала
до 12 часова са намером да добију ватрену надмоћност над нама, а
онда је пешадија прешла у напад на целом фронту.
Чим су се огласили први турски топови, генерал Черњајев је са
целим својим штабом изјахао из Алексинца и у галопу одјурио на
Прћиловачки вис. Око 10 часова једна снажна турска колона кре-
нула је у напад на обилазак српског десног крила. Надмоћније
турске снаге успеле су око 11 часова да потисну оних неколико
српских батаљона и да заузму ровове на Сараманској коси и
Песковитом лазу. Командант резерве капетан Радомир Путник
упутио је два рудничка батаљона у помоћ нападнутим трупама
да би повратиле изгубљене положаје. Међутим, чим су се Руд-
ничани измешали са јединицама у повлачењу и они су се поко-
лебали и почели одступати. Тада је потпуковник Поповић изве-
стио Черњајева да се десно крило налази у великој опасности,
замоливши га да му одмах пошаље помоћ. Черњајев пратећи кроз
двоглед борбу видео је како велика маса турске војске надире
преко Песковитог лаза ка Горњем Адровцу. Како није имао ни-
један батаљон у резерви да га упути на угрожени правац, он је
послао пуковника Рајевског да преузме команду над тамошњим
трупама и да одржи положај бар један сат, обећавши да ће му
послати појачање. (8)
После одласка Рајевског, Черњајев је упутио двојицу ордонанса
да пронађу и најкраћим путем одведу у правцу Горњег Адровца
два батаљона која су се налазила на маршу од Алексинца.
Око 14 часова капетан Радомир Путник лично предводећи
један батаљон рудничке бригаде II класе, који је задржао у својој
резерви, извршио је противнапад на непријатеља. Видећи свог
команданта са исуканом сабљом на челу стрељачког строја, који је
кренуо у јуриш, делови осталих његових батаљона, који су се били
расули око пута за Адровац, брзо су се прикупили и придружили
јуришу. Крајњим напором Рудничани су успели да потисну Турке
на венац који стварају Сараманска коса и Песковити лаз, а сами
су посели положај изнад пута који води за Горњи Адровац.
У међувремену ситуација се погоршала на средњем одсеку.
Око 12 часова, када је борба на правцу Песковити лаз – Горњи
Адровац достигла највећу жестину, турска пешадија је отпочела
наступање на осталим секторима фронта. Уочивши да планирани
обухват српског десног крила није успео, главнокомандујући тур-
ске војске, Абдул Керим-паша, увео је у борбу Ејубов корпус са
задатком да нападом на Прћиловачки вис пробије српски фронт
на центру и присили српске трупе на крилима да напусте своје
положаје. Око 15 часова Турци су извршили силовит јуриш на
одсеку кота 365 – Прћиловачко лојзе. Батаљони мајора Петронија
Тошића храбро су бранили своје положаје, али нису могли да
зауставе војску Ејубовог корпуса. После пола часа борбе српска
пешадија је почела да узмиче. Заузет праћењем борбе код Гор-
њег Адровца, Черњајев је био изненађен када је видео да су тур-
ски војници избили на прћиловачки венац. Он се наљутио на
начелника штаба Комарова питајући га како је до тога могло
доћи. Комаров није одговорио него је узјахао коња и са неколико
официра ордонанса одгалопирао у стрељачки строј. Само неко-
лико минута касније и Черњајев је скочио на коња и одјурио у
прву борбену линију. Долазак Черњајева и официра његовог шта-
ба у стрељачки строј охрабрио је војнике и они су се још неко
време држали на Прћиловачком венцу. Али чим су Турци увели
у борбу нове батаљоне, српска пешадија је почела да узмиче. Кад
је видео да оних 5-6 батаљона не могу одолети притиску читавог
Ејубовог корпуса, Черњајев се вратио на место где му се налазио
штаб. “Обузет очајањем он се питао где су му трупе, говорећи да
би му била довољна једна стајаћа дивизија, па чак и само једна
народна бригада да заустави турски напад.” (9)
Ових трупа није било јер су се или шетале око фронта или
биле пасивне у Делиграду.
За време док је вођен бој код Горњег Адровца капетан Пра-
порчетовић био је са својих 8 батаљона послат из Каоника ка
Вукањи у обилазак левог непријатељског бока. Он је стигао до
Грепца, али није имао наређење шта да ради кад стигне до
границе. Сазнавши да се код Прћиловице бије крвав бој између
нас и Турака, он се истог дана вратио.
Истовремено док је вођен бој код Горњег Адровца упућена је
ваљевска бригада под командом мајора Косте Протића друмом
Алексинац – Ниш да освоји Топоничке висове и демонстрира пре-
ма Нишу, да би привукла пажњу Турака на себе. Ова колона је
дошла до Топоничких висова бсз икаквог отпора, пошто није би-
ло непријатеља. Због неуспешног боја код Горњег Адровца, исте
ноћи се вратила натраг на алексиначке положаје.
Корпус пуковника Хорватовића, који је у свом саставу имао
16 батаљона, 14 тешких и 2 лака топа и 2 ескадрона коњице имао
је да демонстрира према Нишу. Њему је генерал Черњајев упутио
следећу наредбу: “Пошто је турска војска са десне прешла на леву,
а одатле неки део преко Суповца одступио, то се надати да ће она
сад напасти на наше десно крило. Стога да би ви са вашом војском
допринели да Турска при својим операцијама буде уздржљивија,
препоручујем вам да наступате преко Грамаде ка Матејевцу кад
ми будемо нападнути.” (10)
У ситуацији када је требало пронаћи резервне батаљоне, неко
се сетио да новоформирана батерија капетана Срба са топовима
остраганима још није била уведена у борбу. Батерија је брзо изаш-
ла на једну косу и отворила врло прецизну ватру по турским
колонама у наступању. Турци се поколебаше и српски пешаци по-
ђоше мало напред. Убрзо су турски пушчани меци почели да про-
лећу кроз шумарак у коме се налазио Черњајев са целим штабом.
Око 17 часова Черњајев је обавештен да је погинуо пуковник
Рајевски. У извештају о његовој погибији капетан Коста Шама-
новић истиче да је Рајевски стигао код његове батерије око 14
часова, у време када су се српске трупе у нереду повлачиле од
Горњег Сухотна према Горњем Адровцу. Рајевски је пружио
драгоцену помоћ официрима и народним командирима да се
рудничка бригада и друге јединице зауставе и припреме за про-
тивнапад. Када је наредио да добошари и трубачи дају знак за
јуриш, Рајевски је дошао у Шамановићеву батерију, која је за-
узимала положај врло близу непријатељске војске, одакле је про-
дужио да командује јединицама и при томе је погинуо. Вест о
смрти пуковника Рајевског поразила је Черњајева. Он се надао
да ће Рајевски одржати положај на десном крилу бар до мрака,
а сада је та нада била изгубљена. Како је Черњајев обавештен,
о погибији Рајевског износи др Владан Ђорђевић, који је био у
Черњајевом штабу, а штаб се налазио на положају између Горњег
и Доњег Адровца.
Око 17 часова турски војници потискујући српске били су
удаљени од Черњајева и његовог штаба неколико стотина метара
и пушчани меци су ударали у крошње стабала под којима се на-
лазио Черњајев са својим штабом. Он није хтео да се склони. Тек
када се стрељачки строј српских војника у повлачењу према
Адровачком потоку спустио низ брдо, повукао је за собом и
Черњајева и његов штаб. О томе др Владан Ђорђевић пише:
“Око 5 сахата после подне, читаве гомиле рањеника, пешке и на
____________________
(7) М. Спирић, Историја Алексинца и околине, књига друга, Алексинац
2004. стр. 212.
(8) М. Спирић, наведено дело, стр. 212.
(9) М. Спирић, наведено дело, стр. 214.
(10) М. Спирић, наведено дело, стр. 215.