Вита Которанин, неимар Дечана (41)

Иако је београдски Нолит 1962. објавио 1. издање – за књигу
“Вита Которанин, немар Дечана“ Риста Ковијанића (1895-1990)
једва да се знало.
Друго, уредничко издање појавило се 2016. у суиздаваштву
Књижаре Со (Херцег Нови) и Магелан Прес-а (Београд), уз по-
моћ Министарства културе и информисања Републике Србије,
али сада као луксузна фотомонографија која је на летошњем
херцегновском Сајму књига проглашена за Издавачки подухват
године.
“Три су главна лика ове књиге: Високи Дечани, Мали брат
фра Вито и Котор” – пише Живојин Ракочевић у предговору
насловљеном “Дечански кључ”. Ракочевић наводи да разлика
између два издања које дели 54 године није само у опреми, тј. у
чињеници да је књига сада фотомонографија, са око 100 стра-
ница илустрација на којима се виде Дечани споља, Дечани из-
нутра, фреске, иконе, те предмети из богате Ризнице – од харти-
је, дрвета, метала и текстила. “Уреднички поступак Николе Ма-
ловића одредио је нову димензију читања књиге” – наставља
Ракочевић, јер је уредник многим историјским дигресијама
насељавао фусноте, растерећујући на тај начин сам текст.
Другим речима “Вита Которанин, неимар Дечана” сада се може
читати као популарна историографска литература, дочим је то
са фуснотама комплетно научно дело.
“Током двеста година владавине Немањића” – пише аутор
Ковијанић – Котор је био најкултурнији град српске државе,
која је у другој половини XIII и првој половини XIV века била
најмоћнија на Балкану.
Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и
цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328.
до 1335.
Которска длета исписала су диплому на Високим Дечанима.
Манастир исклесан од камена пре скоро 700 година стоји и
данас као саливен.
Дечански живопис одуховио је Витино дело. По мноштву
фресака, а има их преко 1000, то је једна од најбогатијих цркава
на свету.
“Вита Которанин саградио је дечански еп пола века пре
Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњо-
вековну грађевину – споменик светске културне и уметничке
баштине.”
“Ово је књига о српском средњем вијеку” – каже у уредничком
поговору Никола Маловић – “у коме се час селимо на Приморје,
у Боку Которску, a час сa обале на континент. Као да је ријеч о
каквој историјској читанци, листамо странице по којима цареви,
архиепископи, умјетници, дипломате, протовестијари, трговци
и занатлије провијавају као јунаци.”
Ако је тачно да су српске државничке амбиције увијек биле
подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља
које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио,
зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука,
и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо
значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.
____________________
(41) До јуче ретка књига, од капиталног значаја, поново на књижарским
полицама. Мотив за њено објављивање био је да укаже на нераскиди-
ве везе српског приморја са централним делом државе.