Андрић и Нобелова награда

акције је у конструисању аналогије: као што је Андрић хрватски
писац, тако је и Босна и Херцеговина привилеговано подручје
хрватских интереса. Ова два противречна кретања стварају не-
уротски друштвени контекст око пишчеве фигуре.
Сама друштвена употребљивост Андрића свакако да постоји
и у нашим данима. Она је природно у вези са доминантним и
навешћујућим политичким кретањем у нашим околностима. По-
кушај другосрбијанске интелигенције да се Крлежа представи као
погодан мост регионалне књижевне комуникације није одмах
могао бити успешан, јер је обликован као комунистички рецидив,
који је настојао да изнова успостави идеју о српској тежњи ка
хегемонији као разлогу пропасти Југославије.
Отуд се Андрић стилизује као могући мост регионалне ко-
муникације. То је његова садашња друштвена употребљивост:
несумњиво југословенски политички опредељен, од ране мла-
дости до последњег даха, идеално одсликавши топосе религија
као вододелница нација на југословенском тлу, Андрић је погодан
за посебну врсту притајене неутрализације. Она се састоји од
потискивања његовог вишедеценијског српског опредељења. Тај
процес је у дубокој сагласности са друштвеним кретањем које
пишчева фигура треба да оцрта.
Јер, још 3. фебруара 2012. године, тадашњи председник Срби-
је – у друштву босанског и хрватског председника – казао је да је
Андрић “наш заједнички писац”. Зар то не постаје процес про-
дуженог трајања, јер је власт садашњег српског председника –
иначе љутог противника некадашње власти – одлучила да сликара
Петра Лубарду, који је себе изричито одредио као српског сликара,
упише у црногорске сликаре? Постјугословенска југославизација
само српске културе је процес који одређује садашњу друштвену
употребљивост Иве Андрића, јер никоме не пада на памет да
Тина Ујевића – чије су најбоље песме написане екавицом – уврсти
у заједничке или и српске песнике.
Отуд председник САНУ – у Политици од 13. октобра 2017.
године – изричито може да каже: “Ми га овде и данас нећемо
грлато својатати, нити постхумно одређивати. Својим делом
превасходно, Иво Андрић се сам одредио као неко ко ‘припада
човечности’. Сви остали покушаји су насилна отварања и фал-
сификовање пишчевог тестамента, што је, дозволићете, недопу-
стиво и превасходно питање пристојности.” Овај став је осло-
њен на Андрићеву нобеловску беседу, у којој је записано да
“приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други
начин не служе човеку и човечности”. Овде се, међутим, не може
пронаћи упориште за мисао да је Андрић неко ко само припада
човечности и да је отуд недопустиво додатно га одређивати. Јер,
велики писац је прецизан: ако не служе човечности, приповедач
и његово дело не служе ничему; али, ако служе човечности – том
највишем хуманистичком моменту у пишчевој судбини – они
тада служе и другим садржајима људског искуства. Ниједан са-
држај искуства није – по Андрићевом ставу – довољан ако не
служи човечности, али је сваки садржај – по путањи исте мисли –
сасвим прикладан ако је у складу са човечношћу.
Тако није нужно, али је сасвим прикладно национално од-
ређивати уметника: ако кажемо да је Шекспир енглески писац,
нисмо тиме рекли да није уметнички служио човечности. Да је
ова употреба Андрићеве речи о универзалном позиву уметни-
ка културнополитички мотивисана, па представља насилно отва-
рање и фалсификовање пишчеве беседе, показују многобројни
чинови нашег писца. Одакле помисао да га својатамо, ако кажемо
да је одбио да буде заступљен у Антологији хрватске лирике
1933. године? Зар га постхумно одређујемо, ако се подсетимо да
у својим забелешкама, Карл Шмит пише како је “у јесен 1940,
када је Француска, поражена, лежала на земљи, разговарао (...)
са једним Југословеном, српским писцем Ивом Андрићем, кога
много волим”? Одакле би Шмит овако прецизно разликовао
југословенско и српско својство у Андрићу да му његов саго-
ворник то није расветлио? Шмит нехотично открива како се
пишчево одређење почело преносити на народносно осећање:
“Србин ми је испричао следећу причу из мита свог народа: Марко
Краљевић, јунак српске народне поезије...”
Зар није супротно сваком фалсификату када подсетимо да
су пола године након Шмитовог записа, после капитулације
Краљевине Југославије, у часу када су њени бројни дипломатски
представници интернирани у Бад Шахен, у који су стигли 25.
априла 1941. године, немачки покушаји били су усмерени на то
да се југословенске дипломате разврстају у складу са новом
реалношћу: по националној основи. У таквим околностима, када
је проглашена Независна држава Хрватска и када је Србија оку-
пирана, Иво Андрић је – на саслушању – “изјавио да се осећа
Србином”. Тако се одредио и 1942. године, у писму поводом
Антологије српске савремене приповетке: “као српски припо-
ведач“. Шта је недопустиво у нашем подсећању да је уписао – 15.
јуна 1951. године – у личну карту да му је народност “српска”?
Као што је 19. јула 1951. године уписао у војну књижицу да је по
народности “Србин”, као што је тражиo да у лексикографској
одредници – писаној за први том Енциклопедије Југославије, који
се појавио 1954. године – не пише како је он “хрватског поријекла”,
као што је за картотеку ЦК СКЈ, 11. марта 1955. године попунио
“евидентни лист” и уписао, својом руком и ћирилицом, да му је
националност – “српска”.
Има ли нечег непристојног ако подсетимо да је записао – у
Матичној књизи венчаних у Београду, 27. септембра 1958. годи-
не – да је српске народности? Или да је 1960. године био члан
редакционог одбора који је уврстио писца Иву Андрића у еди-
цију Српска књижевност у сто књига: све је остало истоветно
и у другом издању из 1971. године. То су све вишеструки и у
различитим приликама и временима понављани чинови: да ли
и непристојни чинови? Зашто треба потиснути – са становишта
пристојности – осведочено сазнање да је Иво Андрић крунски
сведок да је Иво Андрић, по својој слободи, по слободи свог
избора, само српски писац?
Кључно је опазити да се у стратегији неутрализације Андри-
ћевих својстава као критеријум појављује – пристојност. То
значи да свако ко укаже на чињенице о пишчевом националном
опредељењу може бити у праву, али ће истовремено постати –
непристојан. Тако се једна чињеница претворила у једну васпитну
санкцију: као идеалан изговор. Насупрот оваквом размишљању,
требало би обновити у свести мисао теолога Ханса Кинга: “У
најважнијим стварима није реч о личној осетљивости, већ о
великој борби за истину коју треба водити у слободи, а та борба
изискује оштро перо.” То је могуће када се – вели Кинг – слобода
и истина појаве као две темељне вредности човекове духовне
егзистенције.
Дакле: ако кажемо да је Андрић српски писац, јер је он одабрао
да то буде, не само да нисмо непристојни, него смо у истини: да
би се истина исказала, неопходно је да будемо слободни. Када
нам – у оваквој ситуацији – намећу пристојност, они не мисле на
њу, јер би их већ први корак на тој стази одвео до председника
Србије. То им, међутим, не пада на памет. Они нам под именом
пристојности упућују позив да услед друштвеног опортунизма –
који тренутно подразумева регионалне интеграције – одустанемо
од истине и слободе. И тако изнова потврђују Иву Андрића у
његовој вечитој друштвеној употребљивости.
Што се, пак, тиче подручја књижевних вредности, нема сумње
у то да постоје две групе великих писаца: они који су добили
Нобелову награду за књижевност и они који је нису добили. Нису
малобројна велика имена светске књижевности међу њеним
лауреатима: Томас Ман, Андре Жид, Т. С. Елиот, Виљем Фокнер,
Албер Ками, Семјуел Бекет. Свакако да је Иво Андрић међу њима.
Понекад се учини да се већи писци налазе међу ненаграђенима.
Можда је то због рђавог почетка, пошто је – пуних девет година
– пропуштано да се награди Лав Толстој. Но, било како било, ту
су: Чехов, Ибзен, Стриндберг, Пруст, Џојс, Паунд. Да је српска
књижевност – у једном тренутку – била у великом регистру,
видимо по томе што имамо свог члана и у овом низу. Као и код
свих великих а потиснутих, његово име је као велико пролеће,
као успомена и сећање на дане прохујалог лета, као иронија туге,
сјај у трави и бљештавост света: Милош Црњански.