Да вам испричам три приче

Зеница ока мог гнездо је лепоти твојој
Пре неких 60 година, у земљи званој Југославија, један малишан
је држао руку своје мајке док су стајали у православној цркви
посматрајући старе фреске како израњају из прошлости. Свуда
унаоколо могли су се видети они строги византијски свеци који
испуњавају малишана осећањима страха и кривице, ма како не-
основаним.
Очух Руфим и његова екипа конзерватора и рестауратора
управо су скидали малтерски слој који је прекривао фреске из 13.
и 14. века. Оне су поново угледале светло дана по први пут после
више од 500 година. Осећа се узбуђење у ваздуху као и комешање,
јер је нешто откривено у спољном нартексу. На северној страни
припрате пронађен је запис, потпуно неочекиван и ван контекста.
Изгледало је да је исписан арапским писмом, али је требало че-
кати да се пуноћа тајне тек касније разоткрије.
Запис представља двостих великог персијског песника Хафиза
(1320?-1389), написан на персијском језику а урезан арапским пис-
мом преко већ фрескописаног зида. Један од могућих превода је:
“Зеница ока мог гнездо је лепоти твојој”.
Никада нећемо сазнати идентитет образованог путника који
је дубоко импресиониран овом лепотом неке друге врсте, довео
калиграфа да уреже овај запис. Није сметало то што су “неверници”
створили дело такве лепоте; он је био приморан да јој се поклони
у најдубљем поштовању. Дело је потом, препуштено неизвесној
будућности, јер су осликани зидови цркве омалтерисани да би
поново прогледали тек после више од пет векова.
Племенити путник, вероватно хроничар турске војске, узди-
же се изнад своје сопствене верске припадности да препозна и ода
почаст трансценденталној Лепоти која заувек блиста неометана и
ван свих токова. Био је то поздрав вечном слављу човекове блис-
кости са божанским.
Овај догађај огромне важности, нажалост, скоро је потпуно
непознат, не само ван Србије, већ и локално. Били бисте у праву
ако погађате да је средњевековни град био Призрен, један од
центара Србије у 14. веку, а да сам то ја, тај мали дечак из приче.
Није немогуће да је овај дивни догађај зачео у мени будућег ико-
нописца. Пошто сам се на почетку огледао у ономе што сам сма-
трао да је сликање икона, ево ме после скоро 50 година, још увек у
настојању да остварим ту “савршену ” икону.

Пловидба назад у Византију
После многих месеца и скоро пун дана, могао бих одлучити да
отпловим назад у Византију уз благу снагу Милости да ми надима
једра. По доласку у златни град видећу велику објаву: “Ово није
земља за старе”, на шта ћу прошапутати: “Никада нисам био стар
у свом животу!”. Тада, уз смелост старца који нема шта да изгуби,
отићи ћу до краљевске Палате и тражити пријем да бих поклонио
своју икону Цару.
Косе сиве, очију широм отворених, певајућег срца, упијајући
златни сјај Палате, коначно бих био доведен пред Цара.
Икона коју сам правио читавог свог живота биће представ-
љена, мојим рукама, прописно покривеним, како је обичај на ви-
зантијском двору.
Израза свечаности и од неког другог света, једновеђни Пор-
фирогенет разгледа икону пажљиво током једног неподношљиво
дугог тренутка...
“Она је савршена”, изјављује најзад, а лице му одаје пролазну
неверицу.
“Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој”, закључује он, претеж-
но за себе самога. Затим, одлази, чак ме и не погледавши. Напокон,
ја сам само инструмент, проводник, а не Стваралац. У најбољем
случају, ја сам продужена рука Ствараоца.
Очи моје сада су склопљене, сузе стижу једна другу низ моје
образе; коначно сам код куће.

Свети Лука, Слика Распеће
Постоји добар број икона Светог Луке како слика Богородицу
са дететом. Тако је он сматран првим иконописцем; неке од тих
икона су приписиване Доменикосу Теотокопулосу пре него што
је отишао на Запад и постао познат као Ел Греко (Грк, на шпан-
ском језику).
Што се мене тиче, једна од тих икона се издваја. То је она из
манастира Мораче у Црној Гори, иконописана 1672-1673, и при-
писана Авесалому Вујичићу.
То је изванредно дело, савршене композиције, угодне хромат-
ске равнотеже, у сваком погледу, мајсторски изведено. На свом
сликарском штафелају Свети Лука слика Одигитрију (Указате-
љицу Пута), за шта се сматра да је први такав модел и прототип за
многе сличне иконе које су, потом, уследиле.
Током година, насликао сам више реплика/верзија овог ремек-
дела.
У 2004. сам је направио саставним делом моје савремене слике.
Већ задуго, ја истражујем феномен нејасности/двосмислености
у савременој религиозној уметности, фузију старог и новог,
супротстављање наизглед различитих и непомирљивих светова/
жанрова, врло често користећи старе иконе у новом контексту,
где оне попримају различита значења и остављају другачије утис-
ке на посматрача.
На панелу димензија 120 x 90 цм, насликао сам тог Светог
Луку из манастира Мораче. То је урађено на класичан начин, као
реплика оригинала. Међутим, икона на његовом штафелају, оно
што он слика, није Одигитрија већ само Распеће; светац седи и
слика наспрам разапетог Христа, врхунске драме човечанства.
Позадина као и фигура на крсту су изведени на савремени,
“апстрактни” начин, користећи имитацију злата, акрилик и Black
Japan (рафинирани производ на бази асфалта). Сучељавање ова
два света нам говори о стабилном, конзервативном, стагнирају-
ћем, безбедносном домену (Св Лука) и апстрактном свету Распећа
и позадине, који стоји за сталне промене, динамику, хаотичност,
живост итд... Управо у фрикцији која се одиграва између ова два
поларитета, сам живот тече и догађа се.
Затим, нешто друго: Распеће које Свети Лука слика и како га
ми видимо на његовом штафелају, нема никакве сличности са
оним што је испред њега. То је алузија на игру коју нам доноси пер-
цепција, знану још из прастарих времена, познату и у Eванђељима,
који се разилазе, при казивању о истим догађајима. Филм Акира
Куросаве, Рашомон, о четири сведока који дају веома различиту
слику догађаја коме су присуствовали, установљава парадигму
питања перцепције.
Рад је довршен уз употребу окрњеног, фрагментарног рама
који нас подсећа на фрагментарну природу целог живота, јер
ништа, заправо, не траје дуго и непрекидно, већ у серији сегмена-
та и фрагмената. Овај фрагментарни рам је такође алузија на
поцепано човечанство и несавршеност људске природе.
Боје коришћене за рам су позајмљене из хроматске симболике
икона: црвена за божанску, плава/зелена за људску природу
Христа.
Рад Свети Лука слика Распеће одабран је и изложен као фи-
налист на излозби Blake Prize for Religious Art у Сиднеју 2004 го-
дине. Сада се налази у сталној колекцији у Sydney Riverview College.