Маргарет Атвуд
Јутро у спаљеној кући
У световној ноћи ти кружиш онако
по твојој кући. Пола три је.
Свако те је напустио,
или је то твоја прича;
сећаш се шеснаесте године,
кад су други изашли негде да се проводе,
или ти је бар било сумњиво,
морала је да се чува беба.
Узимаш велик корнет сладоледа од ваниле
и сипаш чашу сока од грејпфрута
и ђумбира, па пустиш Глен Милера
и његов звук великог оркестра,
запалиш цигарету и дуваш дим кроз оџак,
и мало плачеш јер не можеш да играш
и онда заиграш а око усана ти је пурпурни круг.
Сада, после четрдесет година, ствари су другачије
и крупна су зрна пасуља.
Треба да се резервише тајни грех.
Тако је то кад заборављаш да једеш
у уобичајено време за јело. Динсташ зрна пажљиво
цедиш и додајеш им онда крем и бибер,
и идеш горе доле по степеништу,
док их прстима вадиш из чиније.
Чудило би те да добијеш одговор,
али тај део је за касније.
Има много тишине између светова,
кажеш. Кажеш, осећај удаљености
превише се нагомилава у исто
само обратно. Кажеш да имаш вишак беле одеће.
Почињеш да певушиш.
Пре неколико векова
то би могло да буде мистично
или јерес. А данас није.
Напољу се чују сирене.
Некога су прегазили.
Век и даље меље.
Препевала са енглеског Стојанка Раденовић Петковић
Коментари