Маргарет Атвуд

Орсонет

Земљу КАНАДУ не чине само њени људи и места већ и приче.
Поводом сто педесете годишњице Канаде лист “Глоуб и мејл” је
позвао групу писаца – у Канади и ван Канаде – да прославе исто-
рију земље у прози. Резултат ће се објављивати током целе јуби-
ларне 2017. године.

Папир је лепршао са неба. То су биле откуцане, празне странице,
траке са вестима, перфориране траке и река конфета – као олуја!
Одакле су стигле? Ко је то чувао свих ових последњих пет година?
Кад само помислим на муку да прибавимо довољно папира за
нашу Орсонет. Све промишљено с горчином. Морали смо да се
понизимо, да склапамо послове. А чему све то?
“Изненађење!”, повикао је. “Крај рата. Будите срећни! Свако је
срећан”.
Бар је добио слободан дан око једанаест сати. Канадски “Паци-
фик” објавио је да је готово. Чим је изашао на врата, морао је да
се прогура кроз усковитлану нацерену масу оних који су певали
хуманост. Мушкарци и жене су се још увек сливали у улицу Јанг
из зграда и из других улица: на туце, на стотине, и сваке секунде
их је било све више. Бука је била заглушујућа: бубњеви, трубе, гај-
де, метални рогови, галамџије уочи дочека Нове године, и све што
ударањем и дувањем ствара галаму. Хитови се чују из изнајмљених
звучника. Дуг победе. Негде у даљини– да ли је то била химна?
Будите уз мене: за њега је довољно меланхолична арија. Није био
расположен да слуша Глен Милера.
Небо је било плаво и сунце је сијало. То га уопште није раз-
веселило. Изнад главе пар РЦАФ комараца који се појављују,
роне крилима и зује. Ланкастер бомбардер је бацао још папира
у ваздух. Свуда заставе: канадска црвена, мешане канадске и
америчка звездице и линије, застава срп и чекић, кинеска застава,
француска и пољска застава, а неке су му биле нејасне. Лица на
постеримa: краљ и краљица, мирни; Черчил намрштен: ФДР ши-
роки осмех, чак и као мртав; Ујка Џон са осмехом тигра. Група
играча, држе се за руке; парови приљубљени у загрљају; квартет
униформисаних фризера квари “Беле стене” Довера. Могао би да
буде међу њима да није био дустабанлија и да су му плућа била
боља, мада би га сада примили и они који су мршавији и лошији
од њега.
Ипак је урадио своју ствар. Орсонет је била за добар морал,
нарочито у почетку кад су се ствари одвијале тако лоше. Орсонет
је доносила осмех у сред тмине. Она је била чврста у намери. То су
му рекли неколико писаца песама.
“Пази куд идеш”, рекао му је глас. Одгурнули су га у страну, а
онда су га зграбили и пољубили. Кад је склонио лице, било је мок-
ро од суза, не од његових. Нека девојка је плакала од радости. Он
је обрисао уста, ко би га знао кога је још пољубила.
Сада је ту био неки бучан и чудан старкеља са боцом у руци.
Није имао ни кравату ни шешир, шлиц му је био отворен. И он
му је понудио пиће. Одбио је, јер је то могао бити алкохол печен
приватно. И “слепо пиће” је нешто значило.
Трамвај је прошао поред њега брзином пужа голаћа, а група
тинејџера му је махала испруженим рукама. “Улази!”, викали су.
Он никада није тако нешто урадио кад је био њиховог узраста,
а сада је било за то сувише касно. Имао је двадесет једну годину и
био је довољно стар да зна шта чини.
“Хеј, ти четворооки, може ли један пољубац?”, питала је јадна
СиВиЕјСи у униформи, усана као да су јој биле умазане пекмезом
од малина, косе рашчупане.
И она би требало боље да зна, мада су жене које се придруже
СиВиЕјСи-у дефинитивно брљиве или тако кажу.
Али ипак не све: Орсонет је била ЦВАЦ и била је хероина. Ни
један мушкарац није могао да јој се приближи зато што је морала
да сачува своју снагу да се бори против нацистичких шпијуна.
Она је била тако чиста, тако храбра. Шта би сада било од ње? Да
ли би је растурили за делове као и пропале танкере? То баш није
било фер.
Он је одабрао да иде улицом западно и да хода супротно они-
ма који иду. Стопала су га болела као и обично. Најзад је дошао
до хотела “Пикеринг”. Ту су обично висили мастиљари; обично
можеш да видиш неке од њих овде како кркају пре него што се
опет лате табле. Ако то радиш са пуним радним временом, корак
би могао да ти буде пун жуљева.
Место је било полупразно – сви су славили вероватно – али
Глорија и Мајк су били за својим уобичајеним столом. Они су
употребљавали ово место као своју импромптну канцеларију.
Глорија је пила шољу препечених мрва и згорелих семенки који-
ма је “Пикеринг” волео да дизајнира кафу. Мајк је довршавао
пљескавицу и пиво, брада му је била умазана сенфом. Ал никад
није ни пипнуо те пљескавице, не од кад му је Мајк рекао да их
праве од самлевених свињских њушки. Онда је рекао да је то била
само шала али... Ал баш није био сигуран у то. Мајку није било
важно шта ставља у уста.
“Здраво генијалцу, како иду трикови?”, питао га је Мајк. Ал би
волео да је појео и прогутао то што једе.
“Седи са нама, Ал”, рекао је Мајк.
“Што једеш то?” Ал је сео у њихов одељак. Морао је нешто
да наручи – у ”Пикерингу” нису волели да неко ту седи за џабе.
Изабрао је желе од поморанџе иако је Мајк рекао да га праве од
коњских папака.
“Зато што је гладан”, рекла је Глорија својим грубим гласом.
Она је дувала дим испод њене гургураве, блонд Вероника Лејк, са
стране, и усне су јој имале облик црвеног слова О.
“Он је увек гладан. Дечко још расте”, Смешкала се Мајку као да
има две године и као да је урадио нешто паметно што је тако јео, а
она се увек тако њему осмехивала.
Алу је ишло на живце то што је Мајк био јако специјалан само
што је знао да црта? Иначе је био прилично глуп. Глорија је била
мозак и за “Особине” и за “Карезанци”. Она је бирала уметнике,
одобравала идеје, надгледала штампање, ширење, огласе. Водила
је књиге. Она је наследила посао који је имао штампане ознаке,
постере, и рекламе у трамвају пре рата, тако да је већ знала основе.
“Ја сам поново у форми,” рекао је Мајк. “Као месождери. Сада
кад је рат готов, видећемо доста меса! Експлозија меса! Биће то
као да је неко бацио огромну меснату бомбу”.
“Једва чекам”, рекла је Глорија. Без тачкица за месо! Ја највише
волим печену јагњетину.” “Потонули смо”, рекао је Ал. “Баш смо
добили тај рат који је тата стално псовао!” Њему је рекла Глорија
да не псује више, па углавном мање псује.
“Шта? Како то мислиш потонули?”, питао је Мајк.
“На кога то мислиш кад кажеш 'ми' ?”, чула се Глорија. Она није
била глупа зечица, сем кад је Мајк у питању.
“Мајк мисли на савезнике, мислим на нас”, рекао је Ал. “Мислим
на све нас. На тебе и Мајка, Каннудле личности. И на све остале
такође: Бел и Вау, Џонија Чанук, Нелвану, послове. И на Орсонет.
Али Орсонет је одлична!”, рекао је Мајк. “Клуб обожаваоца –
дуплирао се од последњег издања! А бројке су исто тако велике!
Јел' тако Глорија?”
“Двадесет хиљада копија”, рекла је Глорија. “Можда двадест
пет. Знаћу кроз недељу дана. Није тако велики број као Белов број,
али повећавамо се.” Застала је и погледала право у Ала. “Или бар
до сада смо се повећавали.”
Последња епизода Орсонет је стварно била тријумфална: она
се спустила падобраном иза непријатељске линије, у свом оделу
које је било оивичено крзном, у краткој сукњи која је откривала
ноге. “Покажи целе ноге”, рекла је Глорија. Њене чизме биле су
оперважене крзном на врху. Онда, после једног периода, кад су
је ухватили, везали и скоро животињски мучили, она је позвала
своје савезнике – два бела медведа. Ослободила се веза уз њихову
помоћ, променила је свој изглед у белог медведа и победила чи-
таво легло, пуно непријатељских агената.
У ствари, њој није било дозвољено да их побије јер не би то
било ни мало женствено, рекла је Глорија. “Него их је везала у
групе, за шта је употребила жицу од телеграфа. И она и њена два
савезника медведа су их пронели кроз везе, избегавши танад
машинске пушке и ватру артиљерије – тапа, тапа тапа, дум дум
дум! После бекства, она се срела са Британцима и Чануксима,
под командом Маршала Монтгомерија, кога је Ал прецртао са
новинске фотографије. Онда је она прешла назад у свој људски
облик.
“Имам за вас поклон, момци”, рекла је. Она је била шармантно
неформална о својим херојским достигнућима.
“Орсонет, како да ти се захвалимо?”, рекли су јој као што су
обично чинили.
“Нема потребе”, рекла је Орсонет. “Ми побеђујемо! То је до-
вољно за захваљивање. ““Au revoir”!” Орсонет је често говорила:
“Au revoir!” Њено име је мање више било француско, што је добро,
пошто је Ал био делом у Ван Дус од Ортоне. “Au revoir” је била
једина француска реч коју је Орсонет икад изговорила, али
довољно да добије идеју.
Био је то велики снимак њеног лица у облику срца, њених
обешењачких погледа и дугих трепавица. Онда се поново пре-
творила у свој облик медведа и отишла у шуму, са своја два са-
везника медведа.
Кад је први пут повезао Орсонет са Глоријом, она није била
сигурна, “Медвед?”, рекла је. “Не знам баш, Але. Можда би могао
да буде тигар, а? Или рис?
“А шта фали медведима?”
“Не фали ништа... схвати, Але, медвед није сексипилан.
Медведи су више да се мазе као медведићи. Или су дивљи.
Ал је био повређен. “Ниси схватила”, рекао је. “Медвед је
признање за Ујка Џона, Русију – СССР – они су нам помогли да
добијемо рат, зар не?”
“Да, па?“
“То је симбол. Као маскота. Руски медвед. Само ја сам га нацтао
као белог медведа, па је виши, не знам. Чистији је.
“Сладак си ти Але”, рекла је Глорија. “Теби треба девојка.” За-
стала је, издувала још више дима, док је буљила у таваницу, као
што је радила док размишља. У реду, навали. Ако успе, не мораш
више да радиш Беси и Тане од девојке. Али уради то брже. Треба
да гурамо даље ако желимо да се побољшамо на рачун ‘Бела’.”
Али то је било одавно, пре три године сигурно. Сада у сали за
ручавање, у “Пикерингу”, Глорија се мрштила док је палила другу
цигарету. Она му је понудила паклицу иако је знала да не пуши
због плућа. “Ја мислим као и ти”, рекла је. “Пре годину дана сам
мислила да ти понудим пуно радно време. Да бих те извела из
собе за отпрему у П.К. Али сада...”
“О чему то вас двоје причате?”, рекао је Мајк. “Хоћете мало пи-
те? Ја ћу мало да узмем. Лагана пита од лимуна.”
“Нису то прави лимунови,” рекао је Ал.
“Рат је прошао, драги мој,” рекла је Глорија. Тај ембарго на ка-
надске цртаће ће нестати за шест месеци, највише за годину дана.
Они амерички потпуно у боји ће се вратити. Капетан чудо, Бет-
ман, Дивна жена, цело издање снимљеног Мики Мауса, и свашта
још. Онда ће ово место да буде пуно. Црно бели цртачи, као што
смо ми, биће готови. Ох, Але, и тај руски медвед – не мислим да је

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Фрејзер Сатерленд
Кафе Истанбул

Џорџ Едвард Харт
Прошла је година

Маргарет Атвуд
Јутро у спаљеној кући

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026