Орсонет

тако популаран, да ће се повећати. Како ће моћи да поделе ствари
Јенки и Руси. Неће то бити тако омиљено, верујте ми.”
Мајк је рекао:“Ух! Језиво! треба ми још једно пиво.”
“То је океј, мили, имамо ми чему да се вратимо,” рекла му је
Глорија. “Вратићемо се на постере и огласе. Фабрике ће правити
разне врсте нових ствари. Усисиваче, тостере, аутомобиле – ве-
руј ми, биће стварно велике! Јеси ли чуо о телевизијама? Само
припази ти то кроз неколико година! Онда ће њима бити по-
требно да то продају, све то, а то значи огласи. Имаћеш пуно тога
да црташ!”
“Добро за Мајка, али шта ћу ја?”, Ал је мислио. Он није желео да
црта аутомобиле. Недостајала им је намена. Он је био дечачић кад
је рат почео, то је било чега се сећао. Збирке непотребних папира.
Лопте, металне фолије које су тражили да сачува, књижице за
следовање, радио емисије са фронта, траке са новостима, сличице
авиона, мирисе; звуци, склопови би једноставно нестали, као да
су ти напори постали узалудни? Имао је визије људи – милионе
људи који су имали један једини циљ: да заједно марширају на-
пред, али су изненада застајкивали кад су ишли у супротном
правцу, као да су изгубили памћење. Шта ли ће свако од њих да
ради? Није могао ни да замисли.
А његова Орсонет? Није она стварно била права жена, права же-
на медвед, али ће му она много недостајати. Били су тако дуго за-
једно. У нападу подморнице, у борби тенкова, у напредовању кроз
Холандију... Она је доносила храну за изгладнеле, у време кад су
спасавани борци француског отпора; Маркис, тамо у планинама.
Водила је људе по Алпима у сигурност Швајцарске. То је био од-
говарајући посао за медведа. Од ње је пуно научио географију, био
је с њом на сваком њеном кораку на путу. Заједно су се одрекли
свог такозваног нормалног живота и посветили се циљу.
“Au revoir”, прошапутао јој је тихо, али она је већ нестајала.
Изгубила, изгубила се. Чинило му се као да ће да заплаче. Да ли
ће да нађе неког да црта? Можда неће. Можда је већ дошао крај
његовог живота.
“Помози, Ал,“ рекао је Мајк. Ти си млад и неопрезан! Имаш
пред собом целу нову будућност! Попиј једно пиво, бре!”
“Можеш ли да црташ машине за прање веша?”, рекла је Глорија.
“Кутије листића од сапуна?” Згодне домаћице са кецељама које
каче опрани веш на конопац? Усташца за секси пољубац?“
“Да, мислим, да могу”, рекао је Ал безвољно.
“Добро,” рекла је Глорија. “Зато, веруј ми, биће то стварно
велико.”

Биографије
Ирвинг Лејтон (рођен као Израел Лазаревич), песник, писац
кратких прича, есејист, предавач, рођен је 1912. у Румунији, умро
2006. у Канади. Није имао ни годину дана када је његова породи-
ца емигрирала у Монтреал. Магистрирао је економске и политич-
ке науке на МакГил универзитету, а био запослен као предавач на
универзитету Конкордиа. Од 1970. постао је активан у књижевном
животу Торонта и предавао је на Јорк универзитету.
Ирвинг Лејтон је објавио преко 40 књига. Познат је не само у
Канади, већ и у другим земљама као бунтовни и контроверзни
песник који се огледао у разноврсним жанровима. Имао је најви-
ше јавних наступа и био најбучнији међу песницима. Његова са-
тира углавном је уперена против малограђанске отупелости, а
његове љубавне песме су еротски врло експлицитне. Заступао
је становиште да поезија мора да буде “витална, интензивна, не-
објашњива и драматична” и његов песнички опус је уверљив до-
каз таквог становишта. Веома популаран међу песницима свог
времена, Лејтон је најснажније утицао на Леонарда Коена, Ели
Мандела и Ал Пердиа.

Франк Вилмот Дејви, критичар, есејист, песник, водећи је ауто-
ритет у савременој канадској књижевности и култури. Рођен је у
Ванкуверу 1940. Одбранио је докторат на Универзитету у Јужној
Каролини. Од 1990. Франк Дејви живи у Онтарију. Предавао је
канадску књижевност на Јорк универзитету.
Кроз своје књиге поезије, критике из области књижевности
и културе и кроз своје многобројне есеје на различите теме,
Франк Дејви је постао централна фигура у распростирању идеја и
примене постмодернизма међу канадским писцима.
Познатим есејом Франка Дејвиа из 1976. “Преживљавање па-
рафразе” започиње нова ера канадске књижевне критике њего-
вим критичким ставом према тадашњој владајућој школи “Темат-
ске критике”, са акцентом на критику Маргарет Атвуд, Јона Моса,
Д.Г. Јонса и Нортропа Фраја.

Фрејзер Сатерланд, рођен и одрастао у региону Пикту, у про-
винцији Нова Скоша, најпре је завршио Краљевски колеџ при
Универзитету у Халифаксу, а затим је 1969. стекао диплому за
новинарство на Карлтон универзитету у Отави. Већ следеће го-
дине је почео да пише и објављује своје радове у својству слободног
писца и новинара за главне новине и магазине: Торонто Стар,
Глоб енд Мејл, Вол стрит Журнал и многе друге.
Своја прозна дела, критике и поезију објавио је у више од сто
часописа и антологија у Канади, Сједињеним Америчким Држа-
вама, Великој Британији, Француској, Србији, Ирану, Албанији
и Бангладешу. Нека од њих су преведена на француски, српски,
фарси и албански језик. Пишући и лекторишући за многе речнике
у три државе, Сатерланд је можда једини канадски песник који је
и лексикограф.
Живи у Торонту.

Маргарет Атвуд, песник, писац кратких прича, романописац, кри-
тичар, рођена је 1939. у Отави. Аутор разних жанрова, Маргарет
Атвуд спада међу најзначајније канадске савремене књижевнике.
Њено писање је оцењено као врло однеговано, у смислу језичке
прецизности, што ствара утисак неизбежности и резонанце у
речима. У својој стваралачкој имагинацији Атвудова уочава по-
јаве данашњег времена обликујући их на сатиричан и субјективно
рефлексиван начин, својствен савременом роману.
До данас је написала 14 романа, девет књига кратких прича, 16
књига поезије и десет томова описа стварних догађаја.
За свој плодан књижевни опус примила је награде: Генералног
Гувернера, Гилер награду, Мен Букер награду и многе друге на-
граде и знамења. Носилац Светог Реда Канаде, Маргарет Атвуд
је једна од најплоднијих и најславнијих књижевника у канадској
историји.

Џорџ Едвард Харт, рођен је на Принц Едвард Острву 1914. Жи-
вео је у Шарлотауну, Волфилу, Монтреалу, Милвуду, Халифаксу,
Лисајду и Торонту. Учествовао је у Другом светском рату као мор-
нарички официр. Дипломирао је и магистрирао енглески језик
на Акадиа универзитету у Новој Скоши. Радио је као наставник,
радиоемитар, глумац, морнарички официр, социјални радник и
аутор. Најстарији је међу живим песницима у свету: 104 године.
Објавио је 7 књига поезије под заједничким називом Wordscapes
(I-VII). Његов најновији рад Тranskontinental Pedestians (Fitzhenru
& Whiteside, 2006) “није само добро реконстуисана прича него и
подсећање да је величанствена лепота ове земље најбоље искуство
у брзини самопокорења” (Bruck Kidd).

Стојанка Раденовић Петковић, рођена је у Нишу, Србија, 1941,
дипломирала на Београдском универзитету енглески језик и књи-
жевност и магистрирала у области социологије рада.
Емигрирала је са породицом у Канаду 1994. и радила све до
пензије као ЛИНК кординатор и социјални радник. Члан је Удру-
жења књижевника Србије.
Објавила је дванаест књига поезије, као и избор из целокупне
поезије, књигу прича и један роман. Три књиге су јој објављене
двојезично: на српском и енглеском. Књига “Ратна географија”
(1998) проглашена је за најбољу књигу песама у расејању, а за
књигу “Виртуална стварност” (2007) добила је награду Академије
“Иво Андрић”.