Политички чланци 1919-1939. 2) Милоша Црњанског: Политика и књижевност

У тексту “Динарски тип авиона”, објављеном 1926. године у
часопису Наша Крила, фикционално представља жанровски
принцип: текст је прича. Наиме, на конкурсу Аеро-клуба прича
“Динарски тип авиона” добила је прву награду, као најбоља “при-
повест из живота пилота и историје наше авијације”. Наративни
текст је недвосмислено уоквирен приповедним сигналима. Први
исказ помера радњу приче у ближу будућност, у 1934. годину, у
имагинарни простор Ураније, чије је “плаво небо” било “препуно
летилица”. Причу Црњански завршава речима “Био је само
сан”, што их један италијански доктор изговара над рањеним,
умирућим пилотом, који је “сву ноћ сањао рат”. Има у овој причи
реченицâ кроз које као да видите страницу неког од раних романа
Црњанског: “Кад је опет отворио очи, лежао је сав мокар на једној
постељи и са њега је цурило море, зелене, плаве, модре воде.” Када
у тексту “Динарски тип авиона” Црњански упризорује возове, те
слике дискретно очитују ход унутар имагинације Црњанског,
од фигуре воза у “Објашњењу ‘Суматре’” (1920) до фигуре воза у
Роману о Лондону (1971):

“У возу, њему је било опет зло, глава му је горела, цепао је са
себе одело и јаукао. Возови су звиждали, грмели, дували као
ветар, а он је једнако губио свест. Мрак, звиждање возова и
киша је опет лила. Хтео је да запита где су, али су га другови
гледали разрогаченим очима и ћутали. Најпосле чу да стижу
у Загреб. Подиже се и слушаше шта се говори по станици.”
(“Динарски тип авиона”, Наша Крила, 1926)

У причи “Динарски тип авиона” налазимо и фигуре земљотреса
и вулкана, којима ће отпочети и приповедна мисао Црњанског о
причању, бележењу, знању, заборављању и измишљању догађаја и
докумената “из прошлих времена”, мисао о сеобама и настављању,
на крају Друге књиге Сеоба (1962) 5) :

“Изгледало је да се полази у рат, не против људи, већ против
земљотреса који нико није могао да дохвати и заустави. Из-
гледало је као да људи, голих руку, ратују против вулкана и
гасова, што су гушили и давили.” (“Динарски тип авиона”,
Наша Крила, 1926)

У чланку “Хитлер као централист”, објављеном 22. маја 1937. године
у листу Време, Црњански пише о томе како се на Источном мору
налази немачки “фантастично леп град Либек”, чија је вредност
нашем писцу знана, јер је Либек “старински као наш Дубровник”.
Црњански у једну културну референцу уграђује податак из
другог геокултурног регистра – да ли је то поређење узгредно? Не,
јер поређење омогућава да се отвори културноисторијска дубина
као раван за вредновање онога што ће се на њој појавити. На ту
позорницу излази фигура Адолфа Хитлера, “који је морао да ради
у младости као молер”, а сада предузима акције чију озбиљност,
по Црњанском, иностранство не осећа:

“На Источном мору, старински као наш Дубровник лежи, фан-
тастично леп град Хансе, Либек. Становници тога града по-
носити су на своје заставе, боје, печате, права, суверенитет,
као што су то били наши Дубровчани. Хитлер их је збрисао
недавно. Са границе Аустрије један човек скромног порекла,
који је морао да ради у младости као молер, збрисао је
самосталност и сувереност те лепе слике. У његовим очима
има само једна визија: Немачка без унутрашњих граница!”
(Хитлер као централист, Време, 22. мај 1937)

У лику Хитлера Црњански препознаје фигуру обрта у историјском
поимању културе, јер иако су становници Либека “поносити на
своје заставе, боје, печате, права, суверенитет, као што су били
наши Дубровчани”, ипак – “Хитлер их је збрисао недавно”. У ино-
странству се, прецизира Црњански 1937. године, не прати Хитле-
ров “систематски рад” – осим “када би одјекнула нека нарочита
сензација, као нирнбершки закони и слично” – а баш та систе-
матичност рада (не тек појединачни догађаји) којом је, и 1936.
године, Хитлер одлучно закорачио ка централизму представља
главни “стуб Хитлеровог рада у унутрашњости Немачке”. Када
су, још 25. октобра 1935. године, у Немачкој “вадили и последње
граничне стубове и скидали последње амблеме бивших држава и
покрајина”, Црњански примећује како “нико није у иностранству
на то обраћао пажњу”. Ако је 1935. године нестала “једна вековна
и несрећна Немачка”, ако је са таквим сентиментом нестао “и
један свет који је у срцу Европе изгледао као нека слика из
бидермајерског доба”, какав пут Немачке и Европе Црњански
сагледава из 1937. године:

“Оно што је сигурно, то је, да Хитлер неће стати на по пута и
да није далеко време када ће Немачка на карти Европе бити
само једно велико јединствено срце које моћно куца и чији су
сви делови једне боје, једне крви, једне осетљивости и једног
звука.” (Хитлер као централист, Време, 22. мај 1937)

Према томе, када, на крају чланка “Хитлер као централист”, у
поглед отворен граду који Хитлер негира Црњански позива
Дубровник, удвајање Либека у Дубровнику нашем читаоцу мо-
же јасније да означи раскол културне старине и радикалног поли-
тичког новизма. Удвајање слике показује сложеност публици-
стичког дискурса Милоша Црњанског, који осим што саопштава
о једном политичком моменту посредује културом између теме и
читалаца и тим посредовањем се самоодређује. Преко културних
означитеља он препознаје осетљивост и звук које други не виде.
Дубровник у очима Црњанског антитетичка је фигура визији у
очима Хитлера: у оку Црњанског појава Либека отвара и фигуру
Дубровника, док се у Хитлеровом оку сваки од тих градова губи.
Црњански, дакле, прекиду супротставља памћење, брисању
разлика уважавање разлика – Хитлеру као молеру супротставља
себе као писца.
Милош Црњански је магистрална фигура српске књижевности
и културе, па је аура њега као писца оно што премрежава наш
хоризонт и онда када се у њему нађу и изванфикционални, не-
књижевни текстови. И баш то осећање да текстове који нису књи-
жевни пише Црњански појачава очекивање да тај који за нас
превасходно говори онда када његова литература говори сада
проговори и тамо где у првом плану нису књижевне теме, књи-
жевне фигуре, књижевна обрада. Пошто је црњанскијанско пре
свега естетско, књижевно, поетичко догађање, приликом сусрета
са Политичким чланцима читалац може очекивати да се и то,
књижевно, а не само политичко, види. Када се ишчита све што у
домену политичко-историјског ова књига предочава, остаје још
нешто, неки вишак. Овај вишак долази са осећањем тог књижевног
као свода политичких чланака. Књижевно догађање језика у овом
критичком издању дискретније је него у литератури Црњанског, а
ипак неретко пред нас излази нека знаменита књижевна фигура,
као Свети Сава или Хамлет, или језик затрепери, бар на час, као
другде у делу Црњанског. Зато у политичким чланцима постоји,
као заједничко, упоредно поље или поље упоредности политике и
литературе. Шта је књижевно у политичким текстовима Милоша
Црњанског? Када би, можда, са нама одговорио, Жил Делез би
казао да је то нова синтакса. Књижевност је инвенција једног
новог језика у језику, а то иновирање одвија се кроз стварање
синтаксе која омогућава прекорачење и властитих конвенција
и конвенција језика. Књижевност гледа у спољашњост језика, у
другост језика, која није бесадржајна, јер у пукотинама у језику,
у отклонима од језика, у трансценденцији језика писци виде –
друге идеје. Зато књижевно у политичком рукопису Црњанског
означава дискретан, али одлучан преступ, јер је посреди прелаз
границе доминантног језика, јер је посреди постајање другим
унутар владајуће синтаксе. Књижевна модерност, пише Жак
Рансијер у књизи Политика књижевности, 6) “заснива се на увођењу
непрелазне употребе језика насупрот његовој комуникативној
употреби”. Књижевно је, према томе, увек нешто више од онога
што разумемо док читамо. Да би се то осетило, нису најнужнији
стилски и синтаксички докази, јер кроз оно што зрцали на
границама политичких тема, као зрак књижевне другости, ви-
димо оно непрелазно изван које поезија јесте. Видимо оно више
литературе Црњанског, којем, као небу, иду очи за које је, док
читају о свету између два светска рата, сасвим јасно да тај свет и
та литература нису једна осетљивост, нису један звук.
_________________________
5) “Кад се у свету догоде земљотреси, о њима се много говори и прича.
Бележи се, док трају, свака ситница. Бележе се и људске жртве и имена
жртава. А зна и колико је, том приликом, порушено кућа. После
неколико година, међутим, број људских жртава се заборавља, па се
увећава, измишља, а памте се само места, где је било земљотреса.
Тако је то и са вулканима и поплавама.
Док вулкани горе, о њима има безброј вести и података.
А кад се вулкани угасе, нико о њима ништа више не прича, а измишља,
ако прича.” (Друга књига Сеоба, 1962)
6) Žak Ransijer, Politika književnosti, Adresa, Novi Sad, 2008.