Поезија
04. 01. 2018
Сима С. Мраовић

Осветник

1.
Ако ме ратници туђих намера,
непомичног и без даха,
пред рушевинама моје старе куће
не примете.
Ако их мој некадашњи поглед
на недавно пролеће не подсећа,
Ако у мени и даље буду тражили
једини разлог свог постојања
и једини извор обећане им награде,
Биће у праву.
Биће у праву
ако у мени
и пробуђеног осветника зазиру.
Нека ратници туђих намера,
победнички пролазе поред мог тела
без видљивих знакова живота,
и нека походом насиља
продуже путевима зла.
Неће далеко отићи.
Док ме плодна земља мојих предака
од зла њиховог опоравља
и док у мени клија плод осветника
ја ћу под рушевинама моје породичне куће
невидљиво трајати
нем,
без гласа,
без речи,

2.
али, и без самилости.
Нека ратници туђих намера
не очекују од мене опроштај,
ни сажаљив поглед,
нити заборав.
Ја немам намеру да их помилујем.
Јер, успомена на додир
топлог тела вољене жене,
на расцветане гране трешње
и на бистру воду потока испред очеве куће
у мени и даље снажно живи.
Живи,
као знак вечности,
као трајни незаборав,
живи као освета.
Нека ратници туђих намера,
бесциљних погледа,
лутатају из ратишта у ратиште
тражћи обећану им награду
и знаке некадашњег пролећа.
И са мном
и без мене,
пролећа за њих више бити неће.

Поезија
04. 01. 2018
Драган Лакићевић

Породични албум

Пекарски шегрт
У рану зору, зору, зору,
док сви спавају,
ураним и насамо разматрам
дане, године, прошло и будуће.
Сетим се заборављених – где су сада они?

Где су сада они о које смо се огрешили,
чини нам се,
више ненамерно него зларадице, највише из лењости,
мислећи да ће за све бити времена и прилике.

Где су они који су се огрешили о нас –
више намерно него случајно?
Мисле ли икад о томе,
или су нас заборавили
као што смо ми заборавили њих?

Где су они који нам нису вратили књиге
које памтимо и волимо више него да их имамо?

Како је сад тим нашим књигама –
У њиховим полицама, где их замишљам?
Чезну ли за нама и нашим сузама –
Сузе падају на хартију као на земљу…
И кад нису капале, сузе су остајале у тој хартији –
да их препозна неко други.

Сузе су као песме.

Да ли они људи воле наше књиге –
да ли нас се сете и замисле, кад их угледају?

Књиге личе на људе чије су –
неке су због тога боље, неке горе,
брзо остаре, или никад не остаре.
Неке се више не могу читати, постану туђе,
а неке су лепе као Горски вијенац.

Где су сада они којима нешто нисмо дали,
а имали смо!
Да смо им дали, већ бисмо их заборавили.
Сад им дајемо и оно што немамо.

Оно што им нисмо дали сада је код њих.
Оно што смо дали сад је код нас…

Где су они што им нисмо дали читуљу?
Још нису мртви,
још им нешто дугујемо.

Сетимо их се сваке годишњице –
морамо и ми живети док њима не дамо читуљу.

Где су сад они о којима нисмо испричали причу,
а прича о њима боља је од многих прича
које смо радо причали и испричали?

Најбоља прича чува се за боље дане и боље читаоце,
клони се нас, али нас не напушта.
Појавиће се кад је њој најпотребније,
па и кад не буде нас.

Зато ваља рано ранити,
као пекарски шегрт –
поспремити, рашчистити,
сетити се, сећати се…

Причати, брате.

Мајка мога ока

Сећам се,
и видим као кроз маглу:
детињство – далеко је до школе.

Најсветлије је на почетку живота – после је све тамније.

Било ме заболело око – више пута ми је причала мајка –
не сећам се бола, али се сећам погледа оних које не видим –
оца и мајке и тетака и доктора.
Све се узнемирило и узбунило:
облози од камилице и капи из апотеке нису помогли.

Тада рече неко:
Пријеки лијек за око је
кад жена која доји дијете
намузе свога млијека у болесно око.

Неко верује неко не верује,
али неко помену Десанку, жену Дука Беговића,
апотекара у нашем Колашину –
она доји млађег сина.
Одоше да је доведу.

Нисам је видео, али је замишљам
како ми у око улази топла блага кап
мајчиног млека.
Сису њену нисам видео, али је и сад осећам –
зрачи као сунце изнад планинског града
и мога лица…

Намузла ми је млека у око,
није га жалила,
облила ми и образ белим мајчинским обиљем.
Заспао сам и пробудио се здрав.

Отад гледам, до данас –
шездесет година –
лица, градове, планине, облаке,
а више од свега књиге, старе и новије,
и светове који у њима постоје –
речи којих има више него пахуљица изнад зимске Сињавине,
које више осећа душа и чује ум,
али без вида не постоје.

Кад сам био ђак,
по овој Десанки замишљао сам Десанку Максимовић.
Доцније сам по Десанки Максимовић
замишљао Десанку Дукову.

Рано је оболела – пала на колица,
али је и тада брижно спремала синове за школу.
Пре пола столећа
њен син Зоран Беговић и ја били смо најбољи другови,
у истој школској клупи;
њен Мико, млађи син, и мој млађи брат
били су најбољи другови.

Кад год бих дошао код Зорана,
да заједно пођемо у школу,
она би ми се обрадовала –
осмехнула се и помиловала ме погледом.
Доцније сам схватио: били смо велики род:
задојила је моје око својим млеком –
отхранила ми вид –
гледао сам и за њу и за себе – рано је променила светом.

Хвалила ме и миловала лепим речима –
био сам јој као неко чедо –
није шала дати мајчино млеко,
и примити га.

И сад га примам.
Гледам друкчије и нежније,
гледам кроз млечну маглу детињства,
и видим златасту слику Десанке Дукове:
испраћа у школу своје синове
и моје очи.

Поезија
04. 01. 2018
Владислав Влаховић

Овдје

Овдје сам само да бих негдје био
Овдје сам јер нијесам нигдје друго
Овдје је добро, овдје је овдје
Овдје је кратно, овдје је дуго

Овдје је све одавде довде
Овдје је више а овдје мање
Овдје је углавном и овдје и ондје
Овдје је одавно овако стање

Овдје па овдје и опет овдје
Овдје је као ондје скоро
Овдје смо ми, зато је овако
Овдје сам ипак доћи моро

Овдје је горко, овдје је слатко
Овдје је тврдо, овдје меко
Овдје је тешко и кад иде глатко
Овдје је ћутањем неко све нам реко

Праочинство

Од кад се казах први пут по оцу
Легитимисах се своме гониоцу

И отац у сјенци имена мог дједа
Гоњен је рођењем истим да се преда

Кажу ми и дјед је, отац мога оца
Просто навикао свога гониоца

С таквим наслеђем с ко’ца и конопца
Свога гониоца сматрам као оца

Листајућ родослов тонем у дубину
Тражим гониоца тек рођеном сину

Да не заборавља ко је и чији је
И да нико његов поштеђиван није

Да и њега гоне као све праоце
Докле не заволи своје гониоце

Поезија
04. 01. 2018
Дамир Малешев

Ћeлe-Кулa

Из рукописа “Време одбране”

Прeдрaгу Пузићу

Иза најтрајнијег зида
На кули од ваших костију
У дну најсјајнијег вида
Одсутних ваших очију
Незапамћена метафора смрти
Наругала се самој себи

Пaвeл Исaкoвич

Ивaну Вукoвићу

Бeскрajни плaви круг… звeздa у њeму сaњa
Блистaви зaвршeтaк зaлуднoг путoвaњa;
Oстajтe збoгoм, Кaрпaти, oпрoсти, вeликa рeкo,
Штo сe нe oсврћeм, тужaн, штo сeбe видим дaлeкo…

A кaд ми дoђe у сaн, злaћaнe мoje успoмeнe
Искрсaвajу бoлнo, oднeкуд извaн мeнe;
Њeнa ми сeн тeшкo пaдa, тeжa oд зeмљe и нeбa,
Лeпшa oд сузe у oку штo ми сe сaкрити нe дa.

И тaкo путуjeм, кao слeп, и срцe oпиjaм нaдoм;
Jeсeн мe злaтoм oбaсипa, oстaвљaм грaд зa грaдoм,
Oстaвљaм кoсти рaсутe и грoб њeн, у туђини;
A свeт je луд oкo мeнe – нa свeт су бaчeнe чини!

Кaд стигнeм, прaшњaв и глaдaн, и жeљaн другaчиjeг свeтa,
Приjaтeљ бићe ми сaмo судбинa мoja клeтa;
И кaд сe oпрoстим с брaћoм, бeз зaгрљaja, бeз смeхa,
Кoмaндa бићe мoлитвa, a прoшлoст jeдинa утeхa.

Екстаза простора

Сa свимa свojим свeтлoстимa чoвeк бeз Бoгa ниje другo дo
свитaц у бeскoнaчнoм мрaку oвe вaсиoнe.
Aрхимaндрит Др Jустин Пoпoвић

Прoстoр и врeмe, извeснoст свeтa oпипљивoг,
Знaњe и привид, нeвидљивo изa видљивoг –
Прaзнe су рeчи, oпeкe трoшнoг здaњa,
У пoрeђeњу сa Свeтoм тajнoм пoстaњa.

И, свaки прoрaчун кoнaчнoг људскoг умa
Чини oд стaблa дa сe нe види шумa,
Звeздe нa нeбу, сaзвeжђa и плaнeтe
Зрнo су пeскa спрaм Тajнe Трojицe Свeтe.

Зaлaзaк сунцa, мoгућнoст дa му сe дивиш,
Дa имaш зa штa дa умрeш, зa штa дa живиш,
Дa сe крoз вeкoвe прoнoси рeч прoрoчaнскa –
Мудрoст je људскa, прeмудрoст je бoжaнскa!

Екстаза II

Пeсaк сa Тaсoсa, oд измрвљeних сaмoглaсникa
Вeтрoвa, тaлaсa, гaлeбoвa, купaчa;
Пeсaк сa Тaсoсa, пoпут сaмлeвeних oрaхa
С мeдoм oд сунцa и шлaгoм oд мoрскe пeнe.

Хвaлa ти, Гoспoдe, зa oву гoзбу,
Прeoбилну и нeпрeсушну;
Хвaлa зa свaкo зрнo пeскa,
Зa свaку мрву нa Твojoj трпeзи!

Ода Исаку Бабељу

Микици Илићу

Револуција се задихала! Неустрашива Револуција!
Песниче! Буди почаствован да попишеш инвентар
идеја, људи и ствари којих се Револуција прејела –
скини наочари са носа, одагнај јесен из душе!

Новоград–Волинск је заузет данас у зору,
година хиљаду деветсто двадесета, на хоризонту се,
под сунцем, помаља невина хељда, сва попут
позлаћених кровова далеког манастира.
Док прелазите Збруч између срушених мостова,
неко се дави и псује Пресвету Богородицу,
рзање коња и песма пружају се над таласима,
изнад бљештавих јама и месечевих змија.
(Те ноћи сањаћеш кошмар, у оскрнављеној кући,
на тесној постељи поред прекланог Јеврејина.)

Убити Бога у човеку, затрти црвеног ђавола,
размрсити трагове крви: јеврејске, пољске, руске –
ти ништа о томе не знаш, ти само бележиш
и описујеш, а тачка на крају реченице
зарива се у срце попут усијаног гвожђа.

Поезија
04. 01. 2018
Бобан Мандић

Косово

Кад ме питаш, рећи ћу ти!
Ил’ још боље, певаћу ти…
Што је царско, биће цару,
a што Богу, то је Божије,
чак и да је на дувару.

Распели су круне наше,
што беху на твојој глави.
нек оставе макар трње,
јер то нашег Бога слави.

Радуј се, Косово, радуј се!
Јер ти певаш Сину…
Радуј се, Косово, радуј се!
Бог те гледa, ваистину!

Нема звери која гази,
а да никада не стане.
Нема руке која кужи,
а да род му не пресахне.

Кад копито на праг ступи,
ти су двори од пепела.
За те ноћи без свитања,
и гавран је птица бела.

Они мраку још верују,
али ору своје кости…
И за њих се Богу молим,
а и мени нек опрости.

Сви цареви, а и сужњи,
јесу дужни своме роду,
ал’ нек знају ком припадаш,
Српском роду, мом народу!

Нерођеном

Погледај моје усне…

Пуне су ожиљака од
гладних и ситних зуба,
многих бесних жена и девојака.

Трагале су телима,
за једном жељом чула,
да постоји љубав,
да је морамо наћи
трулу и свету,
изгубљену и задовољену.

Тражиле су љубав,
смешну као реч,
тужну као схватање.

Кривац не зна и не жели знати
да ли ти је мајка била курва,
као остале жене, због мене.

Погледај моје усне.
Увек су влажне од ситости
туђег миловања и пољубаца.
У љубави никада нисам био свој,
сада сам суров и немам жеље.
Постојањем чујем грубе
и оштре тонове прошлости.
Заривају се у моје тело
као обични ножеви, без бола…

Осећам у себи хладну празнину
њихових сечива.

Погледај моје усне.
Стоје као рез мајчине утробе.
Још чујем врисак и бол рођења.
То сам био ја, обичан човек.

И понесе ме мисао лутања.
И чекање је превазишло своје проклетство.

Не осећам ветар, нити светлост,
далеко су од мене.
Спајам мисли супротних тела,
не очекујем задовољство,
већ тегобу кидања ланаца.

Облаци су ми карике,
а стега њене руке.
Шетам границама лудила,
и плач се враћа сузама детета.
Свака суза, један додир.
Сваки јецај, једна реч.
Сваки грч уснама, један пољубац.

Погледај моје усне…

Чекања

Када сумрак дође,
носећи своје страшне речи,
да се мора стати на трен,
чак и реке,
однећу твоје лице месецу,
једином смртнику без греха.

То ми је утеха.

Ноћу ћу сањати дарове
твојих речи и стварности.

Моје одаје су пуне покушаја
да мислима разбијем
зидове сећања, што ме чувају.
Постеља је празна,
а тишина грозна.
Ускоро ће јутро,
драго, моје, јутро…

Скинућу твоје лице са
јутарњег месеца,
јединог смртника без греха.

То ми није утеха, јер
и овај дан ће проћи.

Поезија
04. 01. 2018
Ануш Ана Балајан

* * *

Зашто нисам и ја
Дете неког Хуна
Авара или арамбаше
Неког освајача
Неког разбијача?

Не знаш ниједну реч
Извињења да искажеш,
Да докажеш да си се променио,
Да сам оптужујеш
Злочине својих дедова,
И дубоко у њихово име се покајеш.

Трудиш се да помислимо
Да си сад цивилизован,
Знаш да угостиш, развијаш туризам,
А где ти је ентузиазам
Да олакшаш душу
Пред свој крај?

Авала се слеже

Сећам те се,
Белокамни граде,
Кроз успомене
На твоје величанство.

Замутила се Сава,
Авала се слеже,
Мајчинско срце
Дунава се стеже. .

Београду 1999.

Србија

Србијо,
Многима си била уточиште
У тренуцима
И кад си се сама гушила у крви.

Растрзана од недостојних изрода,
Ипак, још си корисно парче.
Да те је бар горди орао растргао!
Али Не! Кидају те кукавни гаврани.

Крв капље из твог срца,
Ти имаш сестру блиску,
Бар нисмо саме у овом животу,
Дај да ти бришем очи што сузе.

Над рушевинама Београда

Ништа се није изменило.
Што је срушено,
Остало је исто, непоправљено.

А ране су крваве,
Очи су тужне
И небо тмурно.

Променише се
Говорници тек.
Изменише се само
Начини лагања.

Прође један век,
Тако и миленијум.
Оста само патња људска
Иста и непромењена.

Једна чежњива слика

Бациш ли поглед с прозора
куће моје у Јеревану,
угледаћеш слику Арарата.

У подножју његовом вековима
кајсија рађа на гранама нежним,
Ксенофоном названа воћем јерменским.

Десно од Масиса 1) из четири голема стуба
извија се облак бели, густи,
у магловитој даљини старог Мецамора 2)
рађа се нада и извире светлост.

А ближе још, на једном узвишењу
обелиск Цицернакаберд 3) врхом небо пара,
а црвене лале сведоче сваког пролећа
о тихим речима вечите молитве “Господе, помилуј”.

Много још тога могло би можда око да сазна,
и то само са прозора куће у Јеревану.
А у овом тренутку, у мојим чежњивим очима
Дунав ми односи погледе својим таласима.

Носталгија

Влади Канићу, Норвешка

Ја сам делић твога завичаја
Док жудим за својим као и ти.
Скривам свој тужни поглед,
Снежни врх свуда тражим.

А у јесен позлаћено лишће
У нашем парку не газим више.
Глува сам и глас мајке не чујем,
К’о јагње сирото и без сна.

Мисли су ми узнемирене,
пространства сећањем пролазе,
Опијена мирисом мајчине душице,
У мају берем ђурђевак.

Моји су овде Дунав и Сава
И Калемегдан, та вечна слава,
Речни бродови, мостови силни,
Јаблани, брезе и багреми бели.

Ал носталгију увек носим,
На неповрат Јерменији осуђена,
Као што и ти, са чежњом,
Из далека, за Србију само дишеш.
_________________________
1) Већи врх Арарата, 5.137 м
2) Нуклеарна електрана у Јерменији
3) Споменик посвећен јерменским жртвама из 1915.г.

Поезија
04. 01. 2018
Александар Видаковић

Пут за Плавањ

Ко плитак гроб у земљy урасто
Сав од блата и камена
И од успомена
Љутом остругом и глогињем осут
Одавно више на себе не личи
Заточен собом и у себи расут
Изјеле га и жеге и воде
Напуштен од људи
Скоро непроходан
Нема више куд под вечним звездама
Што са висине
Равнодушно гледају
Расап путева трошних
Расутих
Људских и земаљских

Видовданско памћење

Дане световиди
Сав си од неба и страдања
Ноћи глуводоба
У којој све косовске воде
Бризну окрвављене
И црвене потеку
Опомено страшна
Тужбалице вечна
Птице кукавице
Судњи дане
Жртвом искупљени
Светим пољем
И крсним знамењем.

Зашто не могу да се вратим кући

Зато што ме нема
И што ми се прсти обогаљени
Слепилом мржње прождиру
Праг мој опустели
Засут је безнађем окрутних снегова
Ја немам куд до у Слово
И нисам нигде осим у Речи
Над мојом колевком
Злослутни рој тишине
Звезда се и глуви

Септембар

Гори септембар
Између неба и земље
И гори руј биљне крви над водом

Гори септембар
Травом и крошњама
И тули расуту светлост минулног лета

Гори септембар и боли сав
Сеобом птица касно ноћу
И гори крик ждраловити мој
Из мене откинут пред зиму

Ускршња молитва

Ћутимо
Пред Тобом Господе
Ћутимо
Као да нас нема
А вратили смо Ти се
Са далеког пута
Осиротели и раслабљени
Зебемо болесни
Ватреном грозницом изморени

Ћутимо
Име Твоје Господе
Ћутимо
Као да Те нема
Врати нам Реч
Коју смо изгубили
У нигдини
Да не заћутимо сасвим
Да не запустимо Господе

Исцели нам ћутања
И укрови надања
Из зрна соли сузе покајне
У пепелу наших сагрешења
Подигни нов засад
Семена нашег
И нека то буде вечни завет
Између Тебе и нас.

Тамо неки мрави

Бомбардовање 1999. године

Земља је ова
Страдање ништих
Свих плотних сласти
И смртних страсти доспели дуг
А где је Спас

Земља је ова
Смрскана колевка
Патника худих раскопан гроб
Уз који остасмо пусти
И ти и ја
А где је Он

Земља је ова
Јарости пуна
Неместо страшно где буја страх
И гњили буђ
Сулудог беспута залудни круг
А где је Пут

Земља је ова
Судбина наша
И крвавих ратова мета
Где гину људи онако успут
К’о неки мрави
Због свезлих урота палога света
Што грезне охоло у кал безумља
И поново распиње
Распетог Сина

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018