Они који долазе
02. 01. 2018
Мирко Димић

Таван

Врховима прстију прелазио сам преко корица књига
разбацаних по неуредном тавану
прашина се на светлу малог
кровног прозора дизала у вис
попут ројева мушица у лето
Запазио сам је на поду, без корица
жуту од старости,
имала је мирис страстевног читаоца
тај мирис ме је опијао као жестина
која се лагано слива низ жедно грло
Уживао сам у њој, листао сам је, загледао
Нешто ме је зауставило на страници број
четрнаест
У врху странице, мастилом, дрхтавом руком
беше написано „ Љубљена моја Ема“
Гледао сам дуго у овај натпис,
почео је да ми продире кроз тело, снажно ми
је ударало
срце
Осетио сам да горим, видео сам је, видео сам
Ему
била је у белој хаљини, боса дугачких ногу
стајала је на врховима прстију загледана у
даљину
Њене испуцале усне биле су обојене црвеном
бојом
грожђа,
жудео сам, плакао, желећи
да је дохватим, да је додирнем пољубим, неко
чудно
зло вукло ме ка
њој
лепота ме је парала на стотине делова, почех да се
давим у
сопственој страсти
кожа ми је отпадала са лица као пред сунцем,
нисам
могао да је
савладам
ту отровну лепоту
бацих књигу и она паде назад у прашину где
сам је
нашао
стрчао сам са тавана у страху бежећи далеко
од те
књиге, од ње
Она је била његова Ема, његово проклетство,
само
његова
и ничија друга, нико је није могао имати
заробио ју је у том дрхтавом рукопису заувек.

Св. Архангела Михаила

На столу две кубуре стоје,
једна пуна, а једна празна.
Изнад стола на белом зиду
умотана у вео паучине,
икона Св.Архангела Михаила.
За столом седи човек седи сам,
који си можда ти.
Једино светло у овом мраку,
сјај је славске свеће.
Мрачно је и тужно у овој соби
овде се смрт са животом бори.

Они који долазе
02. 01. 2018
Доријан Добрић

Воли ме

Седео сам за клавиром, док је музика споља текла
Као жамор комшијске деце.
Ја немам додатну хармонију, ноту приде овом поретку,
Овом протоку који ме лагано хипнотише.
Ја сам никао у бетону, на степеницама и терасама каменим,
Где су колена одрана и где се лопта шутира само зато што смо
деца
А деца смо и даље.

И даље волим како се звук одбија о зграде моје улице: мелодија
иста,
Већ деценијама,
Деценијама знам сваки тон, сваки интервал који се простире у
мојим мислима,
А не умем да му дам разумско постојање, да покажем другом
колико је волим.
И зато је жеља та која ме оставља немирног, да неуморно
имитирам нашег ствараоца и да поклањам пажњу небу тражећи
аналогију, тражећи од чега све потиче и куда све иде.
Зашто не могу само да утонем у све то, да се упустим у немисао
и одузмем себи реч и тон,
Него у бесу затварам клавир
И већ под следећим налетом спокоја
Ухватим себе како га тихо отварам,
И опет,
Као живот,
Крећем да стварам,
Испочетка.

Девојка у црвеној хаљини

Пронаћи ћу девојку у црвеној хаљини
И заједно ћемо стићи на Трилмахионову гозбу,
И пловити Сеном до атељеа свих створитеља,
Свих креатора овог света и волећемо се бескрајно,

Бежаћемо од реалности која је тако досадна,
И попети се на планину где нас чека дорукак,
Ручак и вечера са Богом и дискутовати,
Како не знамо за боље и како смо наивни.

Пушићемо цигарете док нас не заболе плућа,
Не занима нас што коштају новац,
Украшћемо упаљаче и запалити ватру пожуде,
И волећемо се бексрајно.

Вратићемо ренесансу и угушићемо капитализам,
Све бесне људе и немарне протуве,
Сањаћемо идеал и живети у измишљеним државама,
Волим како сањаш али ми се више свиђаш будна,

Стигли смо овде у овај исти град светлости,
Где су богови астронаути, а сунце створитељ,
Не идем никуд без тебе, о девојко у црвеној хаљини,
Бистрои су наша светилишта, а шанкови олтари

Прекрсти се и узми гутљај ове свете воде,
Свете воде пуне алкохола, уђи у пијанство и
Реци ми да ме волиш, иако то није истина,

Волим и ја тебе, али нисмо зато овде,
Нисмо овде на доручку са Богом да се волимо,
Већ да присуствујемо, да посматрамо, гледамо,
Видимо, истражујемо, још гледамо,

Још више видимо, тражимо, истражујемо
И заувек посматрамо,
Како је свет предиван и једини и како је наш дах
Све, овде и сада и да хвалимо овај тренутак, јер,
О девојко у црвеној хаљини,
Дати смо да бисмо се дивили,
Ту смо да бисмо постојали,
И ништа више.

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026